Историја Црне Горе (1697-1852)

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Црна Гора (1697—1852))
Иди на навигацију Иди на претрагу
Црна Гора (1697-1852)
Prince-Bishopric of Montenegro (1812).svg
Црна Гора (1697-1852)
Географија
Континент Европа
Регија Југоисточна Европа
Главни град Цетиње
Друштво
Службени језик српски језик
Религија православље
Политика
Облик државе Хијерократија
 — Митрополит Данило I Петровић Његош
  Сава Петровић Његош
  Василије III Петровић Његош
  Арсеније Пламенац
  Петар I Петровић Његош
Историја
Постојање  
 — Оснивање 1697.
 — Укидање 1852.
 — Статус бивша држава
Географске и друге карактеристике
Површина  
 — укупно 5,475 km²
Валута Црногорски перун
Земље претходнице и наследнице
Црне Горе
Претходнице: Наследнице:
Fictitious Ottoman flag 2.svg Османско царство Књажевина Црна Гора Flag of Principality of Montenegro People Flag.svg
Supposed Flag of the House of Crnojevic.svg Кнежевина Зета
Портал:Историја

Историја Црне Горе од 1697. до 1852. године обухвата период у историји Црне Горе од избора владике Данила Петровића-Његоша (1697), до успостављања световне власти и стварања Књажевине Црне Горе (1852). Током овог раздобља, Црном Гором су управљале српске православне владике из куће Петровића-Његоша, који су имали положај духовних и народних поглавара.[1]

Кључни допринос изградњи Црне Горе као српског политичког ентитета у раздобљу од краја 17. до средине 19. века дала је Митрополија црногорско-приморска, која је представљала стожер окупљања духовних и народних првака.[2] Зхваљујући великом угледу у народу, цетињски митрополити су током овог раздобља успели да окупе често разједињене и међусобно завађене племенске главаре и поставе темеље за изградњу средишње земаљске управе у Црној Гори. Такав облик политичке власти, у коме се на челу земаљске управе налази свештено лице, означава се као хијерократија.[3] У том смислу, владика Данило I (1697–1735) се понекад потписивао и као „војвода српске земље”.[4][5][6] Након што су првобитној Црној Гори придружена и Брда, име државе је преименовано у Црна Гора и Брда.[7]

Историја[уреди]

Током Млетачко-турског рата(1684-1699), Срби у Црној Гори су на челу са својим владикама и другим народним старешинама пристали уз Млетачку републику, укључивши се у ратне операције против Османског царства. Иако је турска војска 1692. године похарала Цетиње, црногорска племена су у заједничкој борби против непријатеља успела да очувају значајан степен унутрашње самоуправе, како у односу на турску власт, тако и у односу на непоуздане млетачке савезнике.

Владика Данило I[уреди]

Године 1697. за владику је изабран Данило I Петровић Његош који је захваљујући својим личним способностима успео да обједини црногорска племена и постави темеље за развој средишње земаљске управе.[8] Након окончања рата (1699) и добијања архијерејске хиротоније од стране српског патријарха Арсенија III, владика Данило је приступио обнови Цетињског манастира. Његовим потоњим путовањем у Русију, код цара Петра Великог, постављен је темељ за развој политичких односа између црногорских Срба и Руса, односно између Црне Горе и Русије. У савезу са Русијом, владика Данило је обновио борбу против Турака у циљу ослобођења српских земља.

Владике Сава и Василије[уреди]

Владику Данила је 1735. године наследио синовац Сава Петровић Његош, који је од 1750. до 1766. године владао је упоредно са својим синовцем Василијем Петровићем. Владика Василије је архијерејску хиротонију примио од српског патријарха Атанасија II и за време своје владавине неколико пута је одлазио у Русију, где се пред руским властима залагао за ослобођење Црне Горе и осталих српских земаља. У Русији је такође штампао и прву историју Црне Горе. У његово време појављује се самозванац Шћепан Мали. Представљајући се као руски цар Петар III Фјодорович, Шћепан себе прозива господарем Црне Горе. Он успева да уједини и поједина суседна племена са Црном Гором. Због његове појаве, Турци су напали Црну Гору, а на њега је извршен атентат 1773. године.

Рат са Наполеоном и Османским царством[уреди]

После смрти Саве Петровића (1781), управу преузима владика Арсеније Пламенац. За време његове краткотрајне управе Црна Гора је ослабила, а племена су опет почела да се владају независно. После његове смрти (1784) на власт долази Петар I Петровић Његош, који је архијерејску хиротонију примио од карловачког митрополита Мојсија Путника. Он је 1785. године био у посети Русији. За време његовог одсутства Махмуд-паша Бушатлија је напао Црну Гору и запалио Цетињски манастир. Дошавши поново у Црну Гору, владика Петар је брзо реаговао. Прихватио је предлог Русије и Аустрије да Црна Гора учествује у рату против Османског царства. У жестоком окршају на Крусима, војска Црне Горе до ногу је потукла знатно већу Турску војску предвођену Махмуд-пашом Бушталијом. Сам паша је ту био заробљен, а његова глава одсјечена и однесена у Цетињски манастир. После тога Петар се сукобио са Француском. Заједно са Русима, он је заузео Боку Которску, али су му је Аустријанци одузели на Бечком конгресу. У његово време започет је процес трајног политичког обједињавања Црне Горе и Брда.

Раздвајање црквене и свјетовне власти[уреди]

После смрти Петра I Петровић Његоша на власт долази његов синовац Петар II Петровић Његош, који је наставио рад на унутрашњој изградњи државне управе. У његово време заокружен је процес обједињавања Црне Горе и Брда. После његове смрти на власти долази Данило Петровић, кога Црногорски сенат проглашава за књаза Црне Горе. Тиме се раздваја световна и црквена власт у Црној Гори и настаје нова држава Књажевина Црна Гора.

Владари[уреди]

Списак владара Црне Горе, 1697–1852:[9]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Станојевић 1975, стр. 229-499.
  2. ^ Milija Stanišić (2005). Dubinski slojevi trinaestojulskog ustanka u Crnoj Gori. Istorijski institut Crne Gore. стр. 114. »Као што смо претходно казали, стицајем историјских и друштвених околности Цетињска митрополија је постала не само духовни него и политички центар Црне Горе, Брда и негдашњег Зетског приморја.« 
  3. ^ Todor Kuljić, "Hijerokratska vlast", Sociologija: Ćasopis za sociologiju, socijalnu psihologiju i socijalnu antropologiju, god. 36, br. 2 (1994), str. 217-230.
  4. ^ Metropolit Danilo I. (1696–1735) nannte sich selbst „Danil, Metropolit von Cetinje, Njegoš, Fürst des serbischen Landes“ („Данил, владика цетињски, Његош, војеводич српској земљи...“)
  5. ^ Matica srpska, Lingvistička sekcija (1974). Zbornik za filologiju i lingvistiku, Volume 17, Issues 1-2. Novi Sad: Matica srpska. стр. 84. »Данил, митрополит Скендерије u Приморја (1715. г.),28 Данил, владика цетински Његош, војеводич српској земљи (1732. г.).« 
  6. ^ Velibor V. Džomić (2006). Pravoslavlje u Crnoj Gori. Svetigora. »То се види не само по његовом познатом потпису „Данил Владика Цетињски Његош, војеводич Српској земљи“ (Запис 1732. г.) него и из цјелокупког његовог дјелања као митрополита и господара. Занимљиво је у том контексту да ...« 
  7. ^ Etnografski institut (Srpska akademija nauka i umetnosti) (1952). Posebna izdanja, Volumes 4-8. Naučno delo. стр. 101. »Када, за владе Петра I, црногорсксу држави приступе Б^елопавлиЬи, па после и остала Брда, онда je, званично, „Црна Гора и Брда“« 
  8. ^ Станојевић 1955.
  9. ^ Montenegro

Литература[уреди]