Срби у Бугарској

Из Википедије, слободне енциклопедије
Срби у Бугарској
Anna Neda of Serbia.jpg
Dragana.jpg
Konstantin Dejanović, Kera-Tamara, Kerica, Desislava.jpg
Viktor colakovic.jpeg
Anastas Jovanovic.jpg
Natalija Karavelova.jpeg
Бранко Лазаревић.jpg
Ljuba Ivoshevich Dimitrova 100x140a.jpg
Rosic.JPG
Zlatomir Zagorčić.JPG
Zoran Janković.jpg
Ivan chvorovich 2014.jpg
Укупна популација
313[1] и 569 држављана Србије[2] (2011)
20.000 (процена)[3]
Региони са значајном популацијом
западна Бугарска (Шоплук)
Језици
бугарски и српски
Религија
православље
Сродне етничке групе
Српска дијаспора
Овај чланак је део серије о
Србима
Serbian Cross.svg

Срби у Бугарској су грађани Бугарске српског порекла или држављани Србије који живе и раде у Бугарској.

Историја[уреди]

Трагови боравка Срба на простору данашње бугарске државе могу се пратити од давнина, готово од њиховог досељавања на Балкан, тј од 7. века. О честим везама, различитим облицима комуникације и сарадње пре свега у ранијој прошлости, Срба и Бугара, два веома блиска народа, говоре многобројне материјалне и духовне вредности стваране вековима на простору од Дунава на северу па све до родопског планинског ланца на југу.

Српски утицај на Бугаре креће од времена када је престала превласт грчка над Србима. Било је то време Милутиново. Патријашија Соколовићева простирала се дубоко у простор данашње Бугарске, до реке Искар. Српски патријарх је постављао епископе у Видину и Софији - 200 година.[4] У западној Бугарској, уз границу са Србијом простире се област Знепоље са градовима Трном и Брезником. Ови предели су за време Немањића били српски и њима је у 14. веку владао рођак Цара Душана Силног, Деспот Константин Драгаш, деда последњег византијског цара и свог имењака Константина XI Палеолога-Драгаша, као и српски деспот Стефан Лазаревић.

Деспот Константин Драгаш подигао је и већину цркава и манастира у том крају, као на пример манастир Св. Јована Богослова у Поганову (код Димитровграда) или манастир Св. Архангела Михаила код Трна, а по њему се зове и оближњи град Ћустендил – средњевековни Велбужд (на турском, Кјустендил значи Константинова бања). Народ овог краја устајао је на Турке за време Српске револуције, када их је предводио легендарни јунак Хајдук Апостол, побратим Хајдук Вељка Петровића, док је његов унук Аранђел Станојевић-Трнски био најугледнији знепољски првак током шездесетих и седамдесетих година 19. века, и коџабаша (народни старешина) трнски, витез и војвода.

Предео Осогов, Брезник и Радомир је 1750. године обједињени, са седиштем у месту Ремеснана (дашашња Бела Паланка). Ту је припадао и Пирот, који је центар епископије зване "Нишавска". А Ћустендил је са градовима у Македонији - Кратовом, Штипом и Струмицом био једна целина, област којом су владали српски великаши Дејановићи.[5]

1877-1879.[уреди]

Трн, као и Брезник, Цариброд и Пирот је била ослободила српска војска 1877. године, али је град са околином досуђен Бугарској, и у Санстефану и у Берлину, без обзира на петицију коју је потписало шеснаест хиљада угледних Срба тога краја, у којој су изразили жељу да буду припојени матици Србији.[6] Након годину дана српске управе, 1879. године ове области постају део савремене бугарске државе.[7]

Да је граница између две државе била неправилна, вештачка и неправедна сведоче и друге бројне петиције и захтеви Срба, који су потпали - остали у Бугарској. Територија данашње Бугарске је објединила области које јој нису природно припадале, јер су биле оријентисане ка западу. Ту су живели помешани народи Срби, Власи, а Бугари ће тај простор тек након 1878. године "узети под своје". Били су тамошњи Срби жртвовани због руских претензија према Цариграду, које су покушали да остваре преко Бугара. Руси су тада подржавали стварање некакве "Велике Бугарске"[8], а радили против интереса Србије, која је била у незавидном положају и немоћна да заштити своје сународнике Србе, ван тадашњих граница. Србија се морала одрећи својих области: Софије, Трна, Брезника, Радомира. Ћустендила, Видина, Лом-Паланке иако становништво тих крајева није пристајало да буде додељено Бугарској. Писали су (не само Срби) много молби са петицијама, адресираних на Европу и Русију, да се не дозволи стварање "Велике Бугарске". Све државе учеснице рата биле су незадовољне исходом мировног споразума, једино је Бугарска као "миљеница Русије" профитирала. Остала је само ускраћена за румунску Добруџу.[9]

Архиви српски чувају богату грађу о очајничким покушајима да се Срби отргну од "Бугарског загрљаја" 1878. године. Једну, шесту (цитирану у литератури) молбу су 16. јула 1878. године поднели општине и појединци, потврђујући је са 250 општинских печата и 600 потписа, српском кнезу Милану Обреновићу. Та молба је објављена, а у њој се тражило следеће: "Ми твој сиромашни и несрећни народ из округа Радомирског, Софијског, Самоковског, Дупничког, Ихтиманског, Ентропољског и околине свиколици чисти и прави Срби од старине - изузевши чорбаџије, попове, владике, учитеље, одборнике, војене капетане и све чиновнике, молимо те и преклињемо поново, ослободи нас скоро од ове беде и невоље и прими нас као квочка под твоја крила, да нас спасеш од овог бугарског господарства. Јер ми смо сви од памтивека прави и чисти Срби, па све до века! Амин." У наставку пише: "Ми смо молили и нашу руску браћу која су нас ослободила, да нас оставе под твојим крилима, јер смо чисти Срби. Они одговорише: све једно, братко, све једно, или Србин или Бугарин, бићете руска браћа; али ми не можемо бити ни Бугари ни Руси, и немамо за то времена. Зато те молимо узвишени владаоче, ослободи нас и саједини нас са нашом мајком Србијом. Ми ћемо Теби и Твом колену бити увек верни, као што бесмо некада својим краљевима Немањићима. Прими нас и ослободи нас од ових трипут проклетих Бугара, нећемо да будемо Бугари, чији је дух, изглед и језик од нашег различан. Ми смо овејани и прави Срби, славимо славу, певамо своје српске краљеве, говоримо српски, знамо од старине да смо Срби, како можемо дакле сада постати Бугари? Ми знамо да је наш свети краљ (Милутин) који је у Софији сахрањен Србин, да наш свети отац у Риму беше Србин, да све вароши, замци, цркве, манастири и старе гробнице у нашој земљи осташе од Срба. Ако хоћеш да изгубиш твој народ, унуке Немањића, онда нас остави Бугарима, који су још гори од Турака". Та молба се завршава речима: "Овако не можемо да живимо под Бугарима, нећемо да будемо Бугари, већ остајемо Срби, као што јесмо."

Српска војска у рејону преко реке Тимока, који је заузела током рата 1877-1878. године нашла следеће стање: од 66 села, њих 21 била су српска, 13 српско-бугарска, 24 влашка и само 8 бугарских.[10]

21. век[уреди]

2010. године је основано "Удружење Срба у Бугарској", а за председника је изабран популарни глумац Ђорђе Росић. [11]

Популација[уреди]

Призренско-тимочки дијалект (Трн-Брезник-Белоградчик)
Карта српског етничког простора после Берлинског конгреса 1878. године, од Милојка В. Веселиновића

Бугарска не признаје постојање мањина, већ заступа тезу да постоји јединствена бугарска нација али са различитим етничким пореклом. Због тога је тешко утврдити не само бројност већ и реалне чињенице о положају Срба у Бугарској. Премда историјски подаци говоре да постоји аутохтоно српско становништво у западном делу земље (Трн, Брезник, Белоградчик, Ново село, Валчедрм...), у Бугарској се данас, ако се уопште званично помињу Срби, говори о невеликој српској дијаспори досељеној у новије време. Према бугарском попису из 2011. године регистровано је 569 држављана Србије,[2] док према неким проценама број Срба у Бугарској је око 20.000.[12] Иначе, у западном делу земље, уз границу са Србијом, се говори призренско-тимочким дијалектом српског језика.[13]

Познате личности[уреди]

Земенски манастир обновљен од деспота Дејана и његове супруге Теодоре

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Етнически малцинствени общности nccedi.government.bg (на језику: бугарски)
  2. 2,0 2,1 2011 Population Census nsi.bg (на језику: енглески)
  3. Број Срба у земљама окружења novosti.rs
  4. "Време", Београд 20. децембар 1939. године
  5. "Звезда", Београд 1901. године
  6. О Истини и Лажи | Српски лист srpskilist.net
  7. "Звезда", Београд 1901. године
  8. М.Р.С.: "Срби и Бугари, у прошлости и садашњости", Београд 1913. године
  9. "Срби и Бугари..."...
  10. "Отаџбина", Београд 1. мај 1883. године
  11. Одржана оснивачка скупштина Удружења Срба у Бугарској srbija.gov.rs
  12. Суседи броје Србе novosti.rs
  13. Ивић (2001). стр. 188.
  14. Просветитељство и рационализам код Срба pravoslavninastavnik.rs

Литература[уреди]