Срета Савић
Срета Савић | |||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Лични подаци | |||||||||
Датум рођења | 23. септембар 1913. | ||||||||
Место рођења | Сремска Каменица, Аустроугарска | ||||||||
Датум смрти | 7. септембар 1990.76 год.) ( | ||||||||
Место смрти | Београд, СР Србија, СФР Југославија | ||||||||
Професија | војно лице | ||||||||
Члан КПЈ од | од новембра 1941. | ||||||||
Породица | |||||||||
Супружник | Зорка Савић | ||||||||
Војна каријера | |||||||||
Служба | НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1941 — 1971. | ||||||||
Чин | генерал-потпуковник | ||||||||
Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | ||||||||
Одликовања |
|
Срета Савић Коља (Сремска Каменица, 23. септембар 1913 — Београд, 7. септембар 1990) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА и публициста.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је 23. септембра у Сремској Каменици, где је завршио основну школу. Потом је у Новом Саду завршио Средњу-техничку школу.[1]
Након окупације Југославије, 1941. прикључио се Народноослободилачком покрету (НОП) и новембра 1941. постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Марта 1942. ступио је у Фрушкогорски партизански одред, а од септембра исте године био је заменик команданта Трећег сремског партизанског одреда, са којим је прешао у источну Босну. На овогј дужности остао је све до марта 1943. када се вратио у Срем и преузео дужност команданта Сремског партизанског одреда. Када је јуна 1943. овај одред прерастао у Трећу војвођанску бригаду, Савић је постао заменик команданта Оперативног штаба НОВ и ПО Војводине. Заједно са Аћимом Груловићем и Слободаном Бајићем 1. јула 1943. рефереисао је Врховном штабу НОВ и ПОЈ о ослободилачкој борби у Војводини, након чега је Оперативни штаб преименован у Главни штаб НОВ и ПО Војводине.[2][1]
Дужност заменика команданта Главног штаба Војводине обаваљо је до новембра 1944. када је именован на дужност команданта 51. војвођанске дивизије. Са овом дивизијом учествовао је у борбама у Батинској битци, Вировитичком мостобрану и завршним операцијама за ослобођење Југославије.[2][1]
Након ослобођења Југославије, наставио је војну каријеру у Југословенској народној армији (ЈНА). Налазио се на дужностима команданта дивизије, помоћника команданта армије, начелника Штаба корпуса, начелника Војно-политичке школе и др. Завршио је Вишувојну акадмију и Курс оператике ЈНА. Пензионисан је 1971. у чину генерал-потпуковника.[2][1] Од децембра 1980. до децембра 1981. обављао је дужност председника Председништва Покрајинског одбора Савеза удружења Народноослободилачког рата (СУБНОР) Војводине.
Умро је 7. септембра 1990. у Београду.[3]
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден ратне заставе, Орден заслуга за народ првог реда, Орден братства и јединства првог реда и др.[2][1]
Публицистички рад
[уреди | уреди извор]Бавио се публицистичим радом и објавио више књига на тему Народноослободилачког рата у Војводини:
- Срем у Народноослободилачкој борби, Београд 1963.
- Борбе у Срему 1941—1944, Нови Сад 1967.
- 51. војвођанска дивизија, Београд 1974.
- Прва војвођанска бригада (коаутор са Ђорђем Васићем), Нови Сад 1979.
- Народноослободилачки рат и револуција у Војводини (коаутор са Војиславом Милином), Нови Сад 1981.
- Трећа армија (коаутор са Жарком Атанацковићем), Нови Сад 1981.
- Неугасиви пламен, Нови Сад 1987.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д Enciklopedija 1974, стр. 481.
- ^ а б в г Ko je ko 1970, стр. 927.
- ^ „Умро Срета Савић Коља”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 8. 9. 1990. стр. 12.
Литература
[уреди | уреди извор]- Ko je ko u Jugoslaviji — jugoslovenski savremenici. Beograd: Hronometar. 1970. COBISS.SR 4897031
- Vojna enciklopedija tom VIII. Beograd. 1974. COBISS.SR 72988167