Орден ратне заставе

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ОРДЕН РАТНЕ ЗАСТАВЕ
Orden ratne zastave.jpg
Орден ратне заставе на изложби „Одликовања из архива“ у Историјском архиву Београда.
Додељује  СФРЈ и  СРЈ
Додељује сејугословенским и страним држављанима
Додељује се завојне заслуге
Статусне додељује се више
ТракаOrder of the Battle flag Rib.png
Установљен29. децембра 1951.
Прво одликовање1954.
Укупно одликованих205
Важносни ред одликовања
Следеће (више)Орден народног ослобођења
Следеће (ниже)Орден југословенске заставе са лентом

Орден ратне заставе (мкд. Орден на военото знаме; словен. Red vojne zastave) је био одликовање Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, као и одликовање Савезне Републике Југославије и Државне заједнице Србије и Црне Горе. Додељивао се од 1951. до 2006. године.

Историјат[уреди]

Орден ратне заставе је установио Президијум Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије 29. децембра 1951. године као одликовање за војне заслуге у једном степену. Додељивало се — војним старешинама, који у току рата покажу нарочиту храброст, самопожртвовање и умешност у командовању, као и за истакнуту улогу и изградњи, учвршћивању и оспособљавању оружаних снага СФРЈ. Носио се на левој страни груди.[1][2]

Орден је био седмо одликовање у важносном реду одликовања СФРЈ, а од установљења до 1984. године додељено је укупно 209 Ордена ратне заставе — 205 југословенским држављанима, а 4 совјетским генералима (1964. године).[1]

Након распада СФР Југославије, 1992. године одликовање се није додељивало све до 4. децембра 1998. године, када је доношењем Закона о одликовањима СР Југославије, поново уврштено у одликовања Савезне Републике Југославије, а касније и Државне заједнице СЦГ. Нови орден који се додељивао у СРЈ је имао три степена и додељивао се — за изузетне заслуге у командовању већим војним јединицама.[3]

Изглед одликовања[уреди]

За израду ликовног решења Ордена ратне заставе био је расписан јавни конкурс. Резултат конкурса био је објављен у листу „Политика27. августа 1953. године. Прву награду освојио је Григорије Самојлов, архитекта из Београда. Орден се састојао од грудне звезде сачињене од сребра, злата, брилијаната и рубина, димензија 75 милиметара у пречнику. У средишњем делу медаљона налази се војник са шлемом и пушком, а иза њега је развијена застава тробојка са петокраком. Медаљон уоквирује бели емајлирани круг на коме се налази ћирилично-латиничи натпис — за слободу и независност - socijalističke domovine.[1]

Када је 1998. године Орден уврштен у одликовања СР Југославије, претрпео је мање измене. Са заставе тробојке, која се налази из војника скинута је петокрака, док је ћирилично-латинични натпис на Оредену замењен ћириличним натписом — за слободу и независност отаџбине.[3]

Носиоци одликовања[уреди]

Неки од носилаца Ордена ратне заставе:

  1. Михаило Апостолски
  2. Анте Банина
  3. Божо Божовић
  4. Јосип Броз Тито
  5. Виктор Бубањ
  6. Раде Булат
  7. Антон Видмар
  8. Димитрије Војводић
  9. Димитрије Врбица
  10. Ратко Вујовић
  11. Саво Вукелић
  12. Јован Вукотић
  13. Љубо Вучковић
  14. Иван Гошњак
  15. Петар Грачанин
  16. Пеко Дапчевић
  17. Ненад Дракулић
  18. Ђуро Дулић
  19. Бошко Ђуричковић
  20. Милинко Ђуровић
  21. Милан Жежељ
  22. Милан Зорић
  23. Павле Јакшић
  24. Мате Јерковић
  25. Ђоко Јованић
  26. Радивоје Јовановић
  27. Радослав Јовић
  28. Вељко Кадијевић
  29. Петар Клеут
  30. Вељко Ковачевић
  31. Војо Ковачевић
  32. Перо Косорић
  33. Божидар Краут
  34. Божо Лазаревић
  35. Данило Лекић
  36. Ђуро Лончаревић
  37. Глигорије Мандић
  38. Ратко Мартиновић
  39. Милоје Милојевић
  40. Милутин Морача
  41. Коста Нађ
  42. Живојин Николић
  43. Гојко Николиш
  44. Стеван Опсеница
  45. Душан Пекић
  46. Марко Перичин
  47. Драгољуб Петровић
  48. Бојан Полак
  49. Коча Поповић
  50. Ђурађ Предојевић
  51. Иван Рукавина
  52. Едуард Сантини
  53. Василије Смајевић
  54. Франц Тавчар
  55. Велимир Терзић
  56. Средоје Урошевић
  57. Раде Хамовић
  58. Иван Хариш
  59. Милан Шакић
  60. Бошко Шиљеговић


  1. Афанаси Белобородов
  2. Василиј Давиденко
  3. Алексеј Епишев


  1. Владимир Лазаревић

Референце[уреди]

Литература[уреди]