Данило Лекић Шпанац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ДАНИЛО ЛЕКИЋ ШПАНАЦ
Danilo Lekic 1943.jpg
Данило Лекић после битке на Сутјесци
Датум рођења (1913-06-13)13. јун 1913.
Место рођења Краље, код Андријевице
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти 3. октобар 1986.(1986-10-03) (73 год.)
Место смрти Београд,  СР Србија
 СФР Југославија
Професија војно лице
Члан КПЈ од 1935.
Учешће у ратовима Шпански грађански рат
Народноослободилачка борба
Служба Интернационалне бригаде
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19371939.
1941 — 1959.
Чин генерал-пуковник
Народни херој од 20. децембар 1951.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден југословенске заставе
Орден партизанске звезде
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
совјетска одликовања:
Орден Кутузова другог степена

Данило Лекић — Шпанац (Краље, код Андријевице, 13. јун 1913Београд, 3. октобар 1986), учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, амбасадор и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 13. јуна 1913. године у селу Краљима, код Андријевице у Црној Гори. Потиче из учитељске породице, његов отац Благоје је био веома цењен и поштован у Горњем Полимљу. Основну школу је завршио у родном селу, а гимназију је похађао у Подгорици, Беранима, Битољу и Тетову. Студирао је на Филозофском факултету у Скопљу и дипломирао 1936. године.

Још за време студија укључио се у револуционарни студентски покрет. Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је 1935. године.

Из Београда је, 1937. године, отишао као добровољац у Шпанију, и до 1939. године се борио за одбрану Шпанске републике. У интернационалним бригадама заузимао је истакнуте функције. Најпре је био заменик команданта Базе интернационалних бригада, па командант Подофицирске школе. На лични захтев је пребачен у јединицу на фронту, где се налазио на функцијама политичког комесара чете, па батаљона и вршиоца дужности политичког комесара Петнаесте интернационалне бригаде.

После слома републиканских снага, од 1939. до 1941. године био је у концентрационим логорима у Француској, у Сен Сипријену, Гирсу и Вердеу. Данило је имао водећу улогу у организовању пребацивања шпанских добровољаца у Југославију. По директиви КПЈ, као секретар партијске организације и вођа групе, маја 1941. године повео је прву групу на добровољни рад у Немачку. После напада Трећег рајха на СССР, 22. јуна, на Лекићев предлог, група доноси одлуку о бекству и средином јула је успела да се пребаци у Југославију.

Августа 1941. године Данило је, као искусан официр и политички радник, постављен за политичког комесара Мачванског партизанског одреда. Све до марта 1942. године ратовао је у Србији, учествовао је у борбама код Шапца, на Церу и у Првој офанзиви.

Марта 1942. године постао је за заменика команданта Прве пролетерске ударна бригаде, а од новембра и командант. Као командант, успешно је водио бригаду у борбама за Јајце, Котор Варош, Теслић, и друга места у Босни, крајем 1942. и почетком 1943. године. Са бригадом је активно учествовао у Четвртој и Петој непријатељској офанзиви.

Јула 1943. године Лекић је постављен за команданта Шеснаесте војвођанске дивизије. Под његовом командом, дивизија је 1943. године учествовала у борбама у источној Босни. У августу и септембру ослободила је Бијељину, Власеницу, Цапарде и Зворник. У пролеће 1944. године водила је борбе на Мајевици и за ослобођење Кладња.

Од 1. јула до средине новембра 1944. године, Данило је био командант Дванаестог корпуса НОВЈ, са којим је водио борбе у источној Босни, Црној Гори и Србији. Учествовао је у борбама за ослобођење Београда, и борбама код Авале и Рушња. Дванаести корпус је 22. октобра форсирао Саву, и наставио гоњење непријатеља кроз Срем.

Децембра 1944. године, као генерал-потпуковник, Данило је упућен на Вишу војну академију „Ворошилов“ у Москви. После ослобођења до 1957. године био је на разним функцијама у Југословенској народној армији.

Од 1959. до 1969. године био је у дипломатској служби - амбасадор ФНРЈ у Бразилу, шеф мисије СФРЈ у ОУН-у, помоћник државног секретара за иностране послове, амбасадор СФРЈ у Египту и председник Комисије за народну одбрану Председништва СФРЈ (1969–1974).[1]

Преминуо је 3. октобра 1986. године, а по личној жељи, је сахрањен у родним Краљама, код Андријевице.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Референце[уреди]

  1. ^ Српски биографски речник (књига четврта). „Матица српска“ Нови Сад, 2009. година, 566. стр.

Литература[уреди]