Гајица

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Srpska latinica)

Гајица (позната још и као бошњачка, српска или хрватска латиница) облик је латиничког писма који се користи у бошњачком, српском и хрватском језику. Првобитну гајицу је уобличио хрватски лингвиста Људевит Гај 1835. године, заснивајући је на Јан Хусовој чешкој латиници. Незнатно измењен облик се користи у словеначком, црногорском и македонском језику, при чему у македонском служи за латинизацију. Павле Ритер Витезовић је предлагао идеју за правопис хрватског језика, по којој би сваки глас имао свој знак. Српска ћирилица прихватила је сличан концепт, а озваничио га је 1818. године српски лингвиста Вук Стефановић Караџић. Ова идеја инспирисала је Људевита, који је извршио реформу хрватске варијатне латиничког писма, убацујући нова слова заснована на чешкој абецеди.

Бошњачки[1] и српски језик[2] правописом одређују једнаку употребу латинице и ћирилице, док се у хрватском језику користи само латиница.[3]

Употреба у државама[уреди]

Гајица је имала статус службеног писма у Краљевини Југославији, СФР Југославија, СР Југославији и Србији и Црној Гори, а званично писмо била је и у Републици Србији до усвајања устава из 2006. године, којим је прописано да се у службеној употреби користи само српска ћирилица, док се употреба писама одређује законом.

Устав Босне и Херцеговине не бави се службеним писмом, док устави оба ентитета, Устав Републике Српске и Устав Федерације Босне и Херцеговине одређују једнаку употребу ћириличног и латиничног писма. Устав Хрватске одређује латиницу као једино писмо у службеној употреби на државном нивоу, док се у локалним заједницама одобрава употреба и ћирилице под условима одређеним законом.

Слова[уреди]

Писмо саджи тридесет великих и малих слова:

Слово ИПА Слово ИПА Слово ИПА
A, a /a/ G, g /ɡ/ O, o /o/
B, b /b/ H, h /x/ P, p /p/
C, c /ts/ I, i /i/ R, r /r/
Č, č /tʃ/ J, j /j/ S, s /s/
Ć, ć /tɕ/ K, k /k/ Š, š /ʃ/
D, d /d/ L, l /l/ T, t /t/
, dž /dʒ/ Lj, lj /ʎ/ U, u /u/
Đ, đ /dʑ/ M, m /m/ V, v /ʋ/
E, e /e/ N, n /n/ Z, z /z/
F, f /f/ Nj, nj /ɲ/ Ž, ž /ʒ/

Гајева оригинална абецеда имала је диграф dj, који је касније замењен словом đ.

Слова немају имена, а сугласници се нормално изговорају када је потребно срицати. Када је потребно бити јаснији, изговорају се слично као немачка латиница: a, be, ce, če, će, de, dže, đe, e, ef, ge, ha, i, je, ka, el, elj, em, en, enj, o, pe, er, es, , te, u, ve, ze, že. Употреба се углавном своди на лингвистику,[4][5] док се у математици, нпр. j обично изговара као јот, као у немачком. Четири слова која постоје у већини других светских латиничких писама се изговарају на следећи начин: q као ку или кју, w као дублве или дупло ве, x као икс и y као ипсилон.

Диграфи[уреди]

M
J
E
NJ
A
Č
N
I
C
A

Диграфи , lj и nj сматрају се јединственим словима. То значи:

  • У речницима, njegov долази после novine, одвојена секција nj долази после секције n, а bolje долази после bolnica, итд.
  • У вертикалном писању, , lj и nj се пишу хоризонтално. Нпр, када се реч menjačnica пише вертикално, nj долази на четврто место.
  • У случају да се реч пише са размаком између сваког слова то ће изгледати овако: M E NJ A Č N I C A.
  • У случају да је само почетно слово велико, само ће прва од две компоненте слова бити велика: Njegova, а не NJegova. У случају да се цела реч пише великим словом изгледаће овако: NJEGOVA.[2]

Порекло[уреди]

Хрватску латиницу је већим делом створио Људевит Гај, након Чеха и Пољака, и убацио је , lj и nj. У Будиму је 1830. године објавио књигу „Кратка основа хорватско-славенскога прописања“, која је била прва обична хрватска правописна књига. Хрвати су и пре користили латинично писмо, али неки специфични гласовни нису јединствено приказани. Облик мађарске абецеде је био у најчешћој употреби, док су други облици, често збуњујући, били део неодрживе моде.

Гај је следио пример Павла Ритера Витезовића и чешког прапописа, узимајући по једно слово за сваки глас у језику. Његово писмо у потпуности је засновано на српској ћирилици коју је Вук Стефановић Караџић стандардизовао неколико година раније.[6]

Ђуро Даничић је у свом „Рјечнику хрватскога или српскога језика“ објављеном 1880. године предложио да се диграфи , dj, lj и nj замене јединственим словима: ģ, đ, ļ и ń. Изворна Гајева абецеда делимично је измењена, мењајући само диграф dj са словом đ, док остали предлози нису прихваћени.

Рачунарство[уреди]

Деведесетих година прошлог века настала је општа пометња о правилном кодирању карактера који се користе при писању текста на гајици на рачунарима.

  • Био је покушај да се примени 7-битни YUSCII, касније CROSCII, који је укључивао пет слова са дијакритичким знаковима који су имали додатке од пет знакова који нису слова ([, ], {, }, @), али је то на крају било неуспешно.
  • 8-битни ISO 8859-2 (Latin-2) стандард развијен је од стране ISO.
  • MS-DOS је увео 8-битно кодирање CP852 за средњоевропске језике, занемарујући ISO стандард.
  • Мајкрософт виндоус је пустио још једно 8-битно кодирање звано CP1250, које је имало неколико слова која су се поклапала један-на-један са ISO 8859-2, али је исто тако имало и слова која се нису поклапала са овим стандардом.
  • Епл је користио друго кодирање које је назвао Макинтош средњоевропско кодирање.
  • EBCDIC је користио Latin-2 кодирање.[7]

Данас се за кодирање првенствено користи ISO 8859-2 или уникодно кодирање UTF-8 (са два бајта или 16 бита неопходних за кориштење слова са дијакритицима). Међутим, од 2010. године, у употреби се још увек могу наћи програми као и базе података које користе CP852, CP1250 или CROSCII.

Употреба у словеначком језику[уреди]

Од раних четрдесетих година 19. века, гајица се у све већој мери користили у словеначком језику. У почетку, словеначки писци (као што је Станко Враз), коју су словеначки језик сматрали делом хрватског, најчешће су га користили; али је гајицу касније прихватио широки спектар словеначких писаца. До потпуног пробоја гајице у словеначки језик дошло је када је конзервативни словеначки вођа Јанез Блајвајс писао њом у „Пољопривредним и занатским новинама“ (словен. Kmetijske in rokodelske novice), часопису који је читала јавност широм земље. Гајица је 1850. године постала једино званично писмо словеначког језика, мењајући дотадашња три писана система која су се користила на простору насељном Словенцима од тридесетих година 19. века: традиционална бохоричица (после Адама Боховича који је кодификовао) и два иновативна предлога од Петра Дајнка (дајнчица) и од Франца Серафина Метелка (метелчица).

Словеначки облик гајице од хрватског се разликује у следећим ставкама:

  • Словеначка абецеда није имала карактере ć и đ, јер ови гласови не постоје у словеначком језику.
  • У словеначкој варијанти диграфи lj и nj третирани су као одвојена слова и представљали су одвојене гласове (нпр. ријеч поље се на словеначком изговара као [ˈpóːljɛ] или [pɔˈljéː], а на хрватском као [pôʎe]).
  • Фонема џ постоји у словеначком језику и записује се као и користи се само код позајмљених речи, а d и ž се сматрају одвојеним словима, не диграфима.

Употреба у македонском језику[уреди]

Латиницазија македонског језика се изводи по гајици.[8][9] Међутим, ово писмо је незнатно измењено према фонетици и фонологији језика. Дакле, гајева слова ć и đ се не користе, али су уместо њих у употреби и ǵ. Остала слова писма се користе еквиваленто словима македонске ћирилице. Уз то, у македонском језику је у употреби слово dz, које није у употреби у осталим језицима који користе гајицу.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. Халиловић, Сенахид (1996). Правопис бошњачког језика. Сарајево: Препород. стр. 15. 
  2. 2,0 2,1 (српски) Јерковић, Јован; Пижурица, Мато; Пешикан, Митар (2010). „Писмо”. Правопис српскога језика (PDF). Редакција: Мато Пижурица (главни редактор), Милорад Дешић, Бранислав Остојић, Живојин Станојчић; Рецензенти: Иван Клајн, Драго Ћупић (Измењено и допуњено екавско изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 15—21. ISBN 978-86-7946-079-0. 256189191. Приступљено 12. децембар 2017 — преко Google Drive. 
  3. Бабић, Стјепан (2011). Хрватски правопис. Загреб: Школска књига. стр. 12.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  4. Žagarová, Margita; Pintarić, Ana (јул 1998). „On some similarities and differences between Croatian and Slovakian”. Linguistics (на језику: Croatian). Faculty of Philosophy, University of Osijek. 1 (1): 129—134. ISSN 1331-7202. Приступљено 18. 04. 2012. 
  5. „Ortografija” (PDF). Jezične vježbe (на језику: хрватски). Faculty of Philosophy, University of Pula. Приступљено 18. 04. 2012. 
  6. Comrie, Bernard; Corbett, Greville G. (2003). The Slavonic Languages. Taylor & Francis. стр. 45. ISBN 978-0-203-21320-9. Приступљено 23. 12. 2013. »... following Vuk's reform of Cyrillic (see above) in the early nineteenth century, Ljudevit Gaj in the 1830s performed the same operation on Latinica,...« 
  7. Host Code Page 1153/1375 Latin 2 – EBCDIC Multilingual
  8. Lunt, H. (1952), Grammar of the Macedonian literary language, Skopje.
  9. Macedonian Latin alphabet, Pravopis na makedonskiot literaturen jazik, B. Vidoeski, T. Dimitrovski, K. Koneski, K. Tošev, R. Ugrinova Skalovska - Prosvetno delo Skopje, 1970, pp. 99

Литератера[уреди]

  • Anić, Vladimir; Jojić, Ljiljana; Pranjković, Ivo (2003). Pravopisni priručnik — dodatak Velikom rječniku hrvatskoga jezika. 
  • Anić, Vladimir; Silić, Josip; Katičić, Radoslav; Rosandić, Dragutin; Škiljan, Dubravko (1987). Pravopisni priručnik hrvatskoga ili srpskoga jezika. 

Спољашње везе[уреди]