Јосиф Јовановић Шакабента

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јосиф Јовановић Шакабента
Јосиф Јовановић Шакабента.jpg
Датум рођења 1743.
Место рођења Ириг
Хабзбуршко царство
Датум смрти 31. децембар 1805.(1805-12-31) (61/62 год.)
Место смрти Вршац
Хабзбуршко царство

Јосиф (Јосиф Јовановић Шакабента, Ириг, 1743. — Темишвар, 31. децембар 1805.) је био епископ Српске православне цркве на престолу горњокарловачких и вршачких владика.

Живот[уреди]

Епископ Јосиф рођен је око 1743. године у Иригу од оца Андрије, свештеника, млађег брата патријарха Арсенија IV (Јовановића Шакабенте).

За ђакона је рукоположен 25. децембра 1758. године, на Ускрс 1760. произведен је за протођакона, а 1770. на Велики четвртак за архиђакона. Сва производства извршио је епископ, односно митрополит Јован (Ђорђевић). За презвитера га је рукоположио, а потом произвео у чин протосинђела 1774. године митрополит Викентије (Јовановић Видак).

Исте године, 19. октобра, замонашен је у дворском манастиру Раковцу од епископа темишварског Мојсија (Путника), а у присуству двојице архијереја: вршачког Викентија (Поповића) и горњокарловачког Петра (Петровића). 1. новембра исте године митрополит га је произвео у чин архимандрита.

За епископа пакрачко-славонског и целога Ђенералитета вараждинског хиротонисао га је у Карловцима митрополит Мојсије (Путник) 31. јула 1781. године. „Један од првих и најважнијих послова, који је нови пакрачки епископ имао да изведе, било је сузбијање уније, јер је она баш у то време почела нову и врло живу акцију у Вараждинском генералату“.[1]

Приликом своје посете парохијама у Вараждинском генералитету 1782. године епископ Јосиф је све преварене Србе примио натраг у православље и „предузео је енергичне кораке да се свима унијатима, који се кају, дозволи повратак у православље. Сада је наступило велико гоњење свих који су изјавили да се враћају у православље и почетком 1783. год. биле су их пуне тамнице, нарочито у Беловару“.[2] За непуне три године епископ Јосиф је у Славонији заорао дубоку бразду. Од свештенства је „тражио да поучавају свој народ у истинама вере и морала“[3] и посебну пажњу је посветио тајни исповести, те је духовницима дао посебна упутства. С обзиром на већи број капелана у епархији, регулисао је односе између парохијских свештеника и капелана. Плодан рад је прекинут премештајем епископа Јосифа у Епархију бачку, где се задржао две године (1784-1786).

Своје организаторске способности епископ Јосиф показао је и у Вршачкој епархији и много шире. У Вршцу је основао нижу гимназију и поред ње интернат. Обновио је манастир Месић, који је био порушен од Турака, а Вршцу је издејствовао статут слободног краљевског града. Као учесник Темишварског сабора 1790. године борио се за успостављање Српске војводине.

Умро је у Вршцу 31. децембра 1805. године и сахрањен у Саборној светониколајевској цркви у Вршцу.

Референце[уреди]

  1. Др Рад. М. Грујић, Пакрачка епархија, Нови Сад, 1930., 164.
  2. Др Рад. М. Грујић, Пакрачка епархија, Нови Сад, 1930., 166.
  3. Др Рад. М. Грујић, Пакрачка епархија, Нови Сад, 1930., 168.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Атанасије (Живковић)
Епископ пакрачки
17811784.

Наследник:
Павле (Авакумовић)
Претходник:
Атанасије (Живковић)
Епископ бачки
17841786.
Наследник:
Јован (Јовановић)
Претходник:
Викентије (Поповић)
Епископ вршачки
17861805.
Наследник:
Петар (Јовановић Видак)