Јосиф Јовановић Шакабента

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Јосиф Јовановић Шакабента
Јосиф Јовановић Шакабента.jpg
Датум рођења 1743.
Место рођења Ириг
Хабзбуршко царство
Датум смрти 31. децембар 1805.(1805-12-31) (61/62 год.)
Место смрти Вршац
Хабзбуршко царство

Јосиф (Јосиф Јовановић Шакабента, Ириг, 1743. — Темишвар, 31. децембар 1805.) је био епископ Српске православне цркве на престолу горњокарловачких и вршачких владика.

Живот[уреди]

Епископ Јосиф рођен је око 1743. године у Иригу од оца Андрије, свештеника, млађег брата патријарха Арсенија IV (Јовановића Шакабенте).

За ђакона је рукоположен 25. децембра 1758. године, на Ускрс 1760. произведен је за протођакона, а 1770. на Велики четвртак за архиђакона. Сва производства извршио је епископ, односно митрополит Јован (Ђорђевић). За презвитера га је рукоположио, а потом произвео у чин протосинђела 1774. године митрополит Викентије (Јовановић Видак).

Исте године, 19. октобра, замонашен је у дворском манастиру Раковцу од епископа темишварског Мојсија (Путника), а у присуству двојице архијереја: вршачког Викентија (Поповића) и горњокарловачког Петра (Петровића). 1. новембра исте године митрополит га је произвео у чин архимандрита.

За епископа пакрачко-славонског и целога Ђенералитета вараждинског хиротонисао га је у Карловцима митрополит Мојсије (Путник) 31. јула 1781. године. „Један од првих и најважнијих послова, који је нови пакрачки епископ имао да изведе, било је сузбијање уније, јер је она баш у то време почела нову и врло живу акцију у Вараждинском генералату“.[1]

Приликом своје посете парохијама у Вараждинском генералитету 1782. године епископ Јосиф је све преварене Србе примио натраг у православље и „предузео је енергичне кораке да се свима унијатима, који се кају, дозволи повратак у православље. Сада је наступило велико гоњење свих који су изјавили да се враћају у православље и почетком 1783. год. биле су их пуне тамнице, нарочито у Беловару“.[2] За непуне три године епископ Јосиф је у Славонији заорао дубоку бразду. Од свештенства је „тражио да поучавају свој народ у истинама вере и морала“[3] и посебну пажњу је посветио тајни исповести, те је духовницима дао посебна упутства. С обзиром на већи број капелана у епархији, регулисао је односе између парохијских свештеника и капелана. Плодан рад је прекинут премештајем епископа Јосифа у Епархију бачку, где се задржао две године (1784-1786).

Своје организаторске способности епископ Јосиф показао је и у Вршачкој епархији и много шире. У Вршцу је основао нижу гимназију и поред ње интернат. Обновио је манастир Месић, који је био порушен од Турака, а Вршцу је издејствовао статут слободног краљевског града. Као учесник Темишварског сабора 1790. године борио се за успостављање Српске војводине.

Умро је у Вршцу 31. децембра 1805. године и сахрањен у Саборној светониколајевској цркви у Вршцу.

Референце[уреди]

  1. ^ Др Рад. М. Грујић, Пакрачка епархија, Нови Сад, 1930., 164.
  2. ^ Др Рад. М. Грујић, Пакрачка епархија, Нови Сад, 1930., 166.
  3. ^ Др Рад. М. Грујић, Пакрачка епархија, Нови Сад, 1930., 168.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Атанасије (Живковић)
Епископ пакрачки
17811784.

Наследник:
Павле (Авакумовић)
Претходник:
Атанасије (Живковић)
Епископ бачки
17841786.
Наследник:
Јован (Јовановић)
Претходник:
Викентије (Поповић)
Епископ вршачки
17861805.
Наследник:
Петар (Јовановић Видак)