Епархија бачка

Епархија бачка; Српска православна црква
	Грб Епархије бачке
	Саборна црква у Новом Саду
Основни подаци
Седиште	Нови Сад
Држава	Република Србија; ( АП Војводина)
Основана	16. век
Број манастира	5
	Званични веб-сајт
Архијереј
Архијереј	Иринеј (Буловић)
Чин архијереја	епископ
Титула архијереја	епископ новосадски и бачки, сомборски, сегедински и јегарски
Викар	Исихије (Рогић)
Титула викара	епископ мохачки

Епархија бачка је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је епископ Иринеј (Буловић), а седиште епархије се налази у Новом Саду где је и Саборна црква.

Простирање[уреди | уреди извор]

Обухвата све српске парохије у Бачкој, а води духовни надзор и над оним православним српским парохијама, које су након Првог светског рата ушле у састав независне Мађарске; у Бач-кишкунској (Баја, Сантово), Чонградској (Сегедин) и Хевешкој жупанији (Егер).

Историјат[уреди | уреди извор]

Епархије СПЦ и манастири у Аутономној Покрајини Војводини и делом у Републици Хрватској и Централној Србији

Манастир Ковиљ

Велика православна црква у Сомбору

Манастир Бођани

Храм Сабор Светих Апостола у Апатину

Српска патријаршија у 16. и 17. веку

Српски православни крст

Османско раздобље[уреди | уреди извор]

Основана је још у 16. веку. Седиште епископа било је испрва у Сегедину,^[1] касније по бачким манастирима и најзад, почетком 18. века, устаљено је у Петроварадинском Шанцу, данашњем Новом Саду.

Своје прве кораке Епархија бачка чини у бури новог века, у времену великих географских открића, верских ратова и наглог ширења турске моћи у Европи. Нажалост, не постоји довољно података за стварање јасније визије прошлости бачке Епархије у овом периоду.

Име првог познатог бачког епископа Филипа записано је у рукописном Јеванђељу Цетињског манастира које потиче из 16. века. Архипастирствовање епископа Филипа везује се за раздобље пре битке на Мохачком пољу 1526. године. Као његови наследници спомињу се: Епископ Сава (после 1526.), Епископ Мардарије (или Макарије) и Епископ Симеон (пре 1579. године).

Раздобље Југославије[уреди | уреди извор]

За бачког архијереја је 1922. године изабран знаменити Иринеј Ћирић. 1922. године дошао је у Бачку епархију са места епископа тимочког. Овај свестрани јерарх се бавио песништвом, иконографијом и преводилачким радом. Преводио је са јеврејског, латинског, грчког, немачког, мађарског, руског и француског језика. Преводио је богослужбене текстове са грчког на српски језик: Службу месопусне недеље, Осмогласник, Недељу свете Педесетнице и др.

Између два светска рата је представљао Српску Православну цркву на разним црквеним скуповима. Када је 17. априла 1941. фактички престала да постоји Краљевина Југославија, територија Епархије бачке се нашла под мађарском окупацијом. Већ при самом уласку мађарске војске, почела су стрељања и хапшења што је прерасло у стравични прогон Срба. Зима 1942. године је донела Рацију уместо Божићњег празника. Страдало је неколико хиљада људи. Жртава је било и међу православним свештеницима. Заслугом епископа Иринеја, из мађарског логора Шарвара је по Бачкој епархији размештено 2800 деце и 180 мајки са одојчадима. Одраслим особама је тражен смештај по кућама верника, а за децу, поготово за ону која су оболела од туберколозе, у логору је основана Епархијска дечја болница. Поред тога, епископ Иринеј водио је сталну борбу током рата против стварања Мађарске православне цркве.

,, Награда“ од комунистичких власти стигла је одмах по ослобођењу. Епископ Иринеј је стављен у кућни притвор у трајању од седамнаест месеци, а малтретирање је настављено и после тога. Исцрпљен, после дуже болести, епископ Иринеј Ћирић је преминуо 5. априла 1955. године и сахрањен је у крипти Саборне цркве у Новом Саду.

Архијерејска намесништва[уреди | уреди извор]

Епархија бачка подељена је на осам архијерејских намесништава:

Архијерејско намесништво новосадско,
Архијерејско намесништво новосадко друго,
Архијерејско намесништво бачкопаланачко,
Архијерејско намесништво жабаљско,
Архијерејско намесништво оџачко,
Архијерејско намесништво сомборско,
Архијерејско намесништво суботичко,
Архијерејско намесништво бечејско,
Архијерејско намесништво врбашко.

Манастири[уреди | уреди извор]

Епископи[уреди | уреди извор]

Филип пре (1526),
Сава (после 1526),
Захарије, епископ сегедински (тј. бачки), 1555-1556, родом из села Вранеш код Шеховића
Мардарије или Макарије
Симеон (пре 1579),
1578-1581. Георгије, „митрополит сегединског града бачке области“, пострижник манастира Петковице,
1603-1609.^[2] помиње се митрополит сегедински Мардарије,
1651. митрополит бачки Михаило,
1667. епископ Георгије.

После сеобе под патријархом Арсенијем III, ређали су се један за другим ови епископи:

Јефтимије Дробњак (1695—1708),
Стеван Метохијац (1708—1709),
Христофор Димитријевић-Митровић (1710—1712), пре постриженик и јеромонах манастира Вувца; и администрирао митрополијом до смрти 16. новембра 1712. године^[3]
Григорије Димитријевић (1713—1717),
Софроније Томашевић (1718-1730), пре јеромонах, постриженик цркве Св. Успења Пресвете Богородице зване Кофин; умро 16. фебруара 1730. године у манастиру Ковиљу, где је сахрањен у гробници владике бачког Григорија Димитријевића;

	Висарион Павловић (1731—1756),
	Мојсије Путник (1757—1774),

Арсеније Радивојевић (1774—1781),
Атанасије Живковић (1781—1782), претходно епископ пакрачки

	Јосиф Јовановић Шакабента (1783—1786),
	Јован Јовановић (1786—1805),

	Арсеније Стојковић (1843—1851), администратор епархије
	Платон Атанацковић (1851—1867),
	Герман Анђелић (1870—1881), 1881. постао митрополит карловачки и патријарх српски
	Василијан Петровић (1882—1891),
	Герман Опачић (1893—1899),
	Митрофан Шевић (1900—1918),
	Др Иринеј Ћирић (1922-1955),
	Никанор Иличић (1955-1986),
	Василије Вадић (1986-1988), администратор епархије
	Др Сава Вуковић (1988-1990), администратор епархије
	Др Иринеј Буловић (од 1990)

Викарни епископи[уреди | уреди извор]

Од 1998. године епископ бачки има свог викара са седиштем у манастиру Ковиљ. За првог викарног епископа изабран је др Порфирије Перић. Ову дужност обављао је све до његовог избора на редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора за митрополита загребачко-љубљанског 2014. године. За његовог наследника изабран је дотадашњи сабрат манастира Ковиљ, архимандрит Јероним Мочевић.

Референце[уреди | уреди извор]

^ "Mi i drugi: srpsko-mađarske kulturne veze": katalog izložbe
^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1930.
^ "Српски сион", 30. септембар 1905.

Литература[уреди | уреди извор]

Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
Ивић, Алекса (1914). Историја Срба у Угарској од пада Смедерева до сеобе под Чарнојевићем (1459-1690). Загреб.
Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703). Нови Сад: Матица српска.
Поповић, Душан Ј. (1952). Срби у Бачкој до краја осамнаестог века: Историја насеља и становништва. Београд: Научна књига.
Поповић, Душан Ј. (1957). Срби у Војводини. књ. 1: Од најстаријих времена до Карловачког мира 1699. Нови Сад: Матица српска.
Поповић, Душан Ј. (1959). Срби у Војводини. књ. 2: Од Карловачког мира 1699 до Темишварског сабора 1790. Нови Сад: Матица српска.
Поповић, Душан Ј. (1963). Срби у Војводини. књ. 3: Оо Темишварског сабора 1790 до Благовештенског сабора 1861. Нови Сад: Матица српска.
Точанац-Радовић, Исидора Б. (2013). „Бачка епархија у другој половини XVIII века: Реформисање мреже парохија” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 87: 87—108.
Голубовић, Звонимир (1987). „Денационализаторска политика мађарског фашистичког окупатора у Бачкој - присилно исељавање и логорисање - насељавање Бачке Мађарима из других крајева”. Зборник Матице српске за историју. 36: 91—129.
Mirnić, Josip (1967). „Denacionalizatorska politika mađarskog okupatora u jugoslovenskim zemljama 1941”. Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. 10: 143—153.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

[1] "Mi i drugi: srpsko-mađarske kulturne veze": katalog izložbe

[2] "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1930.

[3] "Српски сион", 30. септембар 1905.

[1]

[2]

[3]