Абдел Фатах ел Сиси

Из Википедије, слободне енциклопедије
Абдел Фатах ел Сиси
Abdel Fattah el-Sisi September 2017.jpg
Абдел Фатах ел Сиси
Биографија
Датум рођења (1954-11-19)19. новембар 1954.(63 год.)
Место рођења Каиро
 Египат
Држављанство  Египат
Религија Сунитски ислам
Супружник Интисар Амер
Деца Мустафа, Махмуд, Хасан, Аја
Професија политичар
Политичка
партија
Независан
6. председник Египта
Тренутна функција
Функцију обавља од 8. јун 2014
Претходник Мухамед Мурси
(в. д.) Адли Мансур
Заменик премијера Египта
16. јул 2013. — 26. март 2014.
Претходник Мумтаз ел Саид
Наследник упражњено место
44. министар одбране
12. август 2012. — 26. март 2014.
Претходник Мохамед Хусеин Тантави
Наследник Сидки Субхи
врховни командант египатских оружаних снага
12. август 2012. — 26. март 2014.
Претходник Мохамед Хусеин Тантави
Наследник Сидки Субхи

Абдел Фатах Саид Хусеин Халил ел Сиси (арап. عبد الفتاح سعيد حسين خليل السيسي; рођен 19. новембра 1954) је шести председник Египта, ступио на дужност 8. јуна 2014.[1] Раније је био врховни командант египатских оружаних снага, као и министар одбране, од 12. августа 2012 до 26. марта 2014.[2] Као шеф оружаних снага, током војног пуча 2013 у Египту, он је играо водећу улогу у свргавању исламистичког председник Мухамеда Мурсија након масовних протеста против Муслиманског братства и његове владе. Ел-Сиси је након тога именован за заменика премијера, док је наставио са обављањем дужности министра одбране.

Ел Сиси је поднео оставку на војне дужности 26. марта 2014, најављујући да ће се кандидовати на председничким изборима 2014.[2] Избори, одржани између 26. и 28. маја 2014, резултирали су снажном Ел-Сисијевом победом.[3]

Детињство и војно образовање[уреди]

Ел Сиси је рођен 19. новембра 1954. у Каиру.[4] Одрастао је у Гамалији, у близини џамије Ал-Азхар, у кварту у коме заједно живе муслимани, Јевреји и хришћани, где је свакодневно слушао црквена звона и гледао Јевреје који несметано хрле у синагогу. Његова породица, пореклом из области Минуфије,[5] била је позната по својој ревности, дисциплини и богатству. Он је био друго од осморо деце (његов отац је касније добио још шесторо деце са другом женом). Његов отац, конзервативан, али не радикални муслиман[6], имао је антикварницу у историјском базару Хан ел-Халили. Често описиван као дисциплинован, тих и побожан, Ел-Сиси се радије концентрисао на студије или помагање оцу, него на играње фудбала са децом из комшилука. Он и његова браћа су учили у оближњој библиотеци на универзитету Ал-Азхар. За разлику од своје браће - од којих је један виши судија, а други државни службеник - Ел-Сиси је похађао локалну средњу школу под војном управом. У то време, почео је да се забавља са Интисар Амер, рођаком његове мајке. Они су се венчали 1977. године.[7][8][9][10][11][12][13] Раније исте године је дипломирао на египатској Војној академији.

Каријера[уреди]

Ел-Сиси је примио свој први чин војног официра 1977. године, служећи у оклопној пешадији, специјализованој за против-тенковско наоружање и минобацаче. Постао је командант северног војног региона у Александрији 2008. године, а затим директор извиђачке и Војно-обавештајне службе. Ел-Сиси је био најмлађи члан Врховног савета оружаних снага Египта. На дужности члана Врховног савета, изнео је контроверзне изјаве у вези са оптужбама да су египатски војници излагали жене демонстранте на присилни тест невиности. Он је изјавио у египатским државним новинама да је „процедура тестирања невиности урађена да би заштитила девојке од силовања, као и да заштити војнике и официре од оптужби о силовању.“[4] Он је био први члан Врховног савета Оружаних снага који је признао да су инвазивни тестови спровођени.[14]

Генерал Ел Сиси 2014 год

Главне команде позиције[уреди]

  • Командант, 509. механизовани пешадијски батаљон
  • Начелник штаба, 134. механизована пешадијска бригада
  • Командант, 16. механизована пешадијска бригада
  • Начелник штаба, 2. механизована пешадијска дивизија
  • Начелник штаба, Северна војна зона
  • Заменик директора, Војно-обавештајно и извиђачко одељење

Министар одбране[уреди]

Еполете маршала Египта

Дана 12. августа 2012, египатски председник Мухамед Мурси донео је одлуку да смени Мухамеда Хусеина Тантавија, шефа египатских оружаних снага, и на његово место постави Ел-Сисија, и промовише га у чин генерала.[15] Ел-Сиси је такође добио место министра одбране у влади Хишама Кандила.

Након што је Ел-Сиси именован за министра одбране, 12. августа 2012, јавност у Египту била је забринута у вези са гласинама да је генерал Ел-Сиси био доушник Муслиманског братства у војсци, иако је Ел-Сиси увек изјављивао да египатска војска стоји на страни египатског народа. Дана 28. априла 2013, током прославе Дана ослобођења Синаја, Ел-Сиси је рекао да, „рука која повреди макар једног Египћанина мора бити одсечена.“[16] Ову изјаву су противници Мурсија тумачили као појашњење да је војска уз народ. Међутим, Мурсијеве присталице су изјаву тумачиле као упозорење његовим противницима да Ел-Сиси не би дозволио рушење владе. Он је остао на позицији под новом владом формираном након свргавања председника Мурсија, а коју је предводио Хазим ал-Беблави. Он је такође именован за потпредседника египатске Владе. Дана 27. јануара 2014, унапређен је у чин фелдмаршала.[17]

Протести 2013. године и свргавање Мухамеда Мурсија с власти[уреди]

Протестни марш ради свргавања председника Мурсија, 28. јуна 2013.

Дана 30. јуна 2013, као одговор на покрет Тамарод (покрет отпора), масовне демонстрације одржане су на тргу Тахрир и пред палатом Хелиополис у Каиру, као и у другим египатским градовима, укључујући Александрију, Порт Саид и Суец.

Сукоби су избијали широм Египта. Убрзо после тога, египатска војска је издала 48-часовни ултиматум који је емитован на телевизији, који је дао политичким партијама у земљи рок до 3. јула да испуни захтеве демонстраната против Мурсија. Египатска војска је такође запретила да ће интервенисати ако спор не буде решен до тада.[18] Дана 2. јула 2013, председништво је одбацило 48-часовни ултиматум египатске војске и председник Мурси је одржао говор, изјављујући да ће „бранити легитимност функције на коју је изабран својим животом и да се неће повући.“

Дана 3. јула 2013, египатска војска је изјавила да, с обзиром на то да политичке партије нису успеле да се договоре пре истека рока, и Мурси није успео да оснује национални консензус за његово вођство, мора доћи до Мурсијевог свргнућа. Египатска војска је затим поставила Адлија Мансура на место привременог шефа државе уместо њега, и наредила хапшење многих чланова Муслиманског братства по оптужбама за „изазивање насиља и ремећења опште безбедности и мира“.[19] Ел-Сиси је саопштио на државној телевизији да председник „није испунио захтеве народа Египта“ и објавио да ће устав бити суспендован, што је наишло на прихватање од стране демонстраната против Мурсијеве власти и осуду Мурсијевих присталица на тргу Раба'а ал-Адавија. Многи исламистички покрети, попут Муслиманског братства, ал-Васат партије и ал-Гама'а ал-Исламија, одбацили су промену режима и карактерисали је као војни пуч, који су описали као „нелегитиман“ и „анти-демократски“.[20]

Током свог говора на војној паради 24. јула 2013, генерал-ел-Сиси је позвао на масовне демонстрације, да би одобрио египатској војсци и полицији „мандат“ да стане на пут тероризму.[21] Неки су ово протумачили као ел-Сисијево охрабривање потребе народа да докажу свету да то није био пуч, већ воља грађана, док су други ово видели као контрадикторност обећања војске да ће предати власт цивилима после збацивања Мурсија и као указивање на непосредну акцију против исламиста.[22][23]

Реакције на ел-Сисијеву објаву осциловале су у распону од отворене подршке египатског председништва[24] и покрета Тамарод,[25] до негодовања, не само од стране Муслиманског братства,[22] већ и салафитске партије ал-Нур,[26] Партије Снажан Египат,[27] револуционарног покрета младих 6. април[28] и египатских група за људска права.[29]

Међутим, 26. јула 2013, милиони људи окупили су се широм Египта, одазивајући се на ел-Сисијев позив, на скупу који је описан као „највећи скуп за 2 ½ године револуције“ и у још већим бројевима од 30. јуна.[30]

Трг испред џамије Раба'а ал-Адавија.

Током египатских рација у августу 2013, египатска војска под командом ел-Сисија се удружила са националном полицијом ради уклањања протестних кампова присталица Муслиманског братства који су били успостављени широм земље. Ова акција резултирала је брзом ескалацијом насиља које је на крају довело до смрти 638 људи, од којих су 595 били цивили и 43 полицајаца, са најмање 3.994 повређених. Неки либерални активисти који су подржавали свргавање Мурсија, јавно су изразили своју забринутост: „Нисам срећан када користе насиље и бринем се да ће га користити поново,“ рекао је Гамал Еид, познати активиста за људска права.[31][32][33] Роберт Фиск је описао генерала ел-Сисија као човека на губитку, али да ће масакр ући у историју као срамотан.[34] Ли Смит је закључио да „нови лидер Египта је неспособан да влада“.[35] У извештају објављеном од стране Државног Информативног Сервиса, влада је објаснила нападе, тврдећи да је полиција употребла силу да би растерала демонстранте 14. августа 2013, са најмање могуће штете, узрокујући да стотине цивила и полиције страдају као жртве, док су присталице Муслиманског братства наметнуле блокаду 46 дана против становника око тргова ал-Нахде и Раба'а ал-Адавије, где су десетине демонстраната на улици свакодневно ометале живот Египћана, изазивајући немире и смрт или повреду многих жртава, као и оштећење јавне и приватне имовине.[36] Анкета египатског Центра за истраживање јавног мњења показало је касније да је 67% Египћана било задовољно у погледу начина на који су тргови Раба'а ал-Адавија и ал-Нахда рашчишћени.[37][38][39]

Референце[уреди]

  1. „El-Sisi sworn in as Egypt president”. Ahram Online. 8. 6. 2014. Приступљено 13. 6. 2014. 
  2. 2,0 2,1 „Egypt's El-Sisi bids military farewell, says he will run for presidency”. Ahram Online. 26. 3. 2014. Приступљено 13. 6. 2014. 
  3. „Former army chief scores landslide victory in Egypt presidential polls”. Egypt News.Net. Приступљено 29. 5. 2014. 
  4. 4,0 4,1 „Profile: Egypt armed forces chief Abdul Fattah al-Sisi”. BBC. 21. 8. 2012. Приступљено 14. 6. 2014. 
  5. אילו חלומות מכוננים עיצבו את דרכו של א-סיסי בדרך לנשיאות מצרים?, The Post, 12. 2. 2014.
  6. „General Al-Sisi: The Man Who Now Runs Egypt”. Newsweek. 16. 8. 2013. Приступљено 14. 6. 2014. 
  7. „Popular wave may lift Egypt's Sisi to office”. News 24. 30. 1. 2014. Приступљено 14. 5. 2014. 
  8. „In the heartland of the al-Sisi cult”. Qantara. 16. 8. 2013. Приступљено 25. 5. 2014. 
  9. „Sisi strikes back at Islamists with ‘correct’ apolitical Islam”. Reuters. 10. 5. 2014. Приступљено 14. 6. 2014. 
  10. „Abdel Fatah al-Sisi: behind the public face of Egypt's soon-to-be president”. Guardian. 22. 5. 2014. Приступљено 14. 6. 2014. 
  11. „Egyptian presidential candidates' wives in the spotlight”. Ansa. 13. 5. 2014. Приступљено 14. 6. 2014. 
  12. Egypt’s next First Daughter? Meet Aya al-Sisi - Al Arabiya English
  13. First Lady’s style: Conservative yet trendy - Daily News Egypt
  14. Egypt amnesty virginity BBC. 16. 6. 2014.
  15. „Morsy assumes power: Sacks Tantawi and Anan, reverses constitutional decree and reshuffles SCAF”. Daily News Egypt. 12. 8. 2012. Приступљено 16. 6. 2014. 
  16. „Al-Sisi: The hand that harm any egyptian must be cut”. 
  17. „Egypt's army chief Abdel Fattah al-Sisi receives a promotion ahead of likely presidency bid”. Australian Broadcasting Corporation. 27. 1. 2014. Приступљено 16. 6. 2014. 
  18. „Profile: General Abdel Fattah Al Sisi”. Al Jazeera. 3. 7. 2013. Приступљено 17. 6. 2014. 
  19. „Egypt Orders Mass Arrests of Muslim Brotherhood Members”. Al Jazeera. 3. 7. 2013. Приступљено 21. 6. 2014. 
  20. „Egypt's Muslim Brotherhood rejects "military coup" against Morsi”. Xinhua News Agency. 5. 7. 2013. Приступљено 21. 6. 2014. 
  21. Beach, Alastair (24. 7. 2013). „Showdown in Cairo: Egyptian general demands permission to take on the ‘terrorists. The Independent. London. Приступљено 24. 06. 2014. 
  22. 22,0 22,1 Fahim, Kareem (24. 7. 2013). „Egyptian General Calls for Mass Protests”. The New York Times. Приступљено 26. 7. 2013. 
  23. „Army chief's rally call finds backing in Egypt press”. BBC. 25. 7. 2013. Приступљено 24. 6. 2014. 
  24. „Egypt's presidency calls for protests against 'terrorism'. Ahram online. 24. 7. 2013. Приступљено 24. 6. 2014. 
  25. „'Rebel' endorses el-Sisi's call for Friday demos”. Ahram online. 25. 7. 2013. Приступљено 24. 6. 2014. 
  26. „Egypt's Nour Party and 6 April reject El-Sisi's call for Friday rallies”. Ahram online. 24. 7. 2013. Приступљено 24. 6. 2014. 
  27. „Egypt's Abol Fotouh warns against army-called rally”. Chicago Tribune. 24. 7. 2013. Архивирано из оригинала на датум 26. 7. 2013. Приступљено 24. 6. 2014. 
  28. „6 April Youth Movement to stay off the streets on Friday”. Daily News Egypt. 26. 7. 2013. Приступљено 24. 6. 2014. 
  29. „Egypt rights groups voice misgiving about army's call for rallies”. Ahram online. 26. 7. 2013. Приступљено 24. 6. 2014. 
  30. „Egypt rights groups voice misgiving about army's call for rallies”. Associated Press. 26. 7. 2013. Приступљено 24. 6. 2014. 
  31. „Army embrace starts to worry some Egyptians”. Reuters. 15. 7. 2013. Приступљено 24. 6. 2014. 
  32. „Death toll from Egypt violence rises to 638: Health ministry”. Al-Ahram. 15. 8. 2013. Архивирано из оригинала на датум 19. 8. 2013. Приступљено 24. 6. 2014. 
  33. Kirkpatrick, David D. (15. 8. 2013). „Islamists Debate Their Next Move in Tense Cairo”. The New York Times. Архивирано из оригинала на датум 19. 8. 2013. Приступљено 24. 6. 2014. 
  34. Fisk, Robert (8. 8. 2013). „In Egypt General al-Sisi is at a loss – but a massacre on Eid would bring too much infamy”. The Independent. London. 
  35. Smith, Lee (20. 8. 2013). „Viewpoint: Egypt’s New Leader Is Unfit to Rule”. Time. 
  36. State Information Services (15. 8. 2013). „Sit in Dispersal”. State Information Services. Приступљено 24. 6. 2014. 
  37. „Poll: 67% of Egyptians satisfied about method of ending pro-Morsy sit-ins”. 
  38. „Egyptian opinion on sit-in dispersals: Finding truth in reported facts”. Daily News Egypt. 26. 8. 2013. 
  39. „67% of Egyptians are satisfied with dispersal of Brotherhood sit-ins: Baseera”. Ahram online. 

Спољашње везе[уреди]