Александар Ацовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Александар Ацовић
Aleksandar Acović.jpg
Александар Ацовић 1939. године.
Рођење(1888-00-{{{day}}})1888.
Пружатовац, код Младеновца,  Краљевина Србија
Смрт28. септембар 1957.(1957-09-28) (68/69 год.)
Београд, Социјалистичка Република Србија НР Србија, Социјалистичка Федеративна Република Југославија ФНРЈ
ПољеГрађевинарство
ШколаГрађевински факултет
ИнституцијаУниверзитет у Београду
НаградеSRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Орден Светог Саве
SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Oficir BAR.svg Орден Белог орла
YUG Orden Jugoslovenske Krune Oficir BAR.svg Орден Југословенске круне

Александар Ацовић (Пружатовац, код Младеновца, 1888Београд, 28. септембар 1957) био је југословенски и српски грађевински инжењер и индустријалац.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1888. године у селу Пружатовац, код Младеновца. Његов отац Радисав Ацовић био је државни службеник и близак пријатељ династије Карађорђевић.[1]

Завршио је Прву мушку гимназију у Београду, 1907. године. У Првом светском рату као један од 1300 каплара прешао је Албанију и борио се на Солунском фронту. По ослобођењу завршио је Грађевински факултет и био на студијском усавршавању на Техничком факултету у Шарлотенбургу код Берлина. Након повратка у Београд од 1921. до 1924. године био је запослен у Министарству грађевина. Након напуштања државне службе запослио се код свог таста у грађевинском предузећу Лабор, које је касније и водио. У то предузеће је довео и свог пријатеља Момира Коруновића.[2]

Године 1934, је изградио луксузну вилу на Дедињу, која је после Другог светског рата била резиденција председника СФРЈ Јосипа Броза Тита и председника СРЈ Слободана Милошевића.

Био је ожењен Јелицом, ћерком Милоша Савчића, са којом је имао двојицу синова близанце — Радисава и Милоша, рођене 1925. године. Син његовог брата Милована је Драгомир Ацовић, архитекта и хералдичар. У војсци Краљевине Југославије имао је чин инжињерског капетана прве класе.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Ацовић 2013, стр. 97.
  2. ^ Ћирковић 2009, стр. 28.

Литература[уреди | уреди извор]