У насељу Алексиначки Бујмир живи 467 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,2 година (41,1 код мушкараца и 41,2 код жена). У насељу има 188 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,96.
Ово насеље је скоро у потпуности насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је блажи пад у броју становника.
За време Турске власти на овим просторима ово насеље је било познато по Бујмирском хану, који се налазио поред Цариградског друма, као и по манастиру Пречисто Ваведење који се први пут помиње 1516. године. У том периоду је имало око 50 кућа, за време српско-турског рата 1876. је ово насеље било спаљено. Док је 1921. године имало 71 дом и 434 станновника. [1]
Овај локалитет је препознат у Археолошком институту 1955. године, приликом чега је установљено постојање два локалитета са праисторијским слојем. Локалитет Чабура је евидентиран 2км североисточно од сеоске цркве. На површини ораница пронађени су фрагменти праисторијске и средњовековне керамике. Према прелиминарним резултатима 2014. године, утврђено је да остаци керамике припадају старијем гвозденом добу и раном средњем веку.[2]
Овај локалитет је познат по неколико случајних налаза посуда које је откупио Народни музеј у Нишу. Овај део никад није био археолошки истражен, претежно је активно пољупривредно замљиште које користе мештани. Налази се источно од најсевернијег засеока Бујмира, на падини изнад леве обале Бујмирског потока. Предмети пронађени на овом локалитету указују на предмете из периода рани/средњи неолит и старчевечку културну групу.[2]
За време изградње аутопута Братсва и једниства јула месеца1958. је на локалитету Каравулиште у селу Бујмир пронађена сонда и том приликом је откривено постојање јама са материјалима из бронзаног доба. Због поштовања зоне експропријације која је обухватала само јужну периферију локалитета није дошло до значајног резултата. У евиденцији Народног музеја Ниш, проналази се исти локалитет али под именом Бујмир поток.[2]