Алексиначки Басен налази се северно од града Алексинца, и заузима простор измедју река Јужне Мораве и Моравице, од Логоришта на југу до Дубраве на северу. У оквиру овог басена отворено је више јама, данас познатих под заједничким именомм Алексиначки рудници мокрог угља.
У насељу Алексиначки Рудник живи 1147 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 37,5 година (36,1 код мушкараца и 39,0 код жена). У насељу има 574 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,56.
Угалј је у овом басену откривен крајем седамдесетих или почетком осамдесетих година 19. века, а по први пут нешто више детаља о угљу код Алексинца сазнајемо из првог броја гласника рударског одељења, објављеног 1892. године. Геолошки састав палеорељефа и обода басена представљен је кристаластим шкриљцима. Преко палеорељефа леже седименти терцијере доњомиоценске старости и хетерогеног састава, са неколико литолошких чланова.
У оквиру алексиначког басена угљени слојеви по пружању избијају на површину у дужини од око осам километара. дуж изданачке линије угљени слој је отворен са осам окана, а угаљ откопаван више од сто година. од Алексинца најближе окно било је удаљено око четири километра према западу, а најудаљеније једанаест километара северно, код села Суботинца. Иако се лежиште налази веома близу главних саобраћајница, а лежишни услови веома повољни, рудник је петнаест година од добијања повластице, слабо радио. у том периоду, иакосу постојали реални услови, покушаја да се формира рудник и организује нормална експлоатација није било. Ручно и без механизације откопан угаљ, и до железничке станице Житовац, удаљене од рудника око пет километара, превожен је запрежним колима. Највећи део произцведеног угља апел је користио као погонско гориво у својој пивари. Већа производња угља у Алексинцу забележена је тек 1985. године (1.245 тона), да почетком 20. века достигне око 5.000 тона. Захваљујући значајним инвестицијама у рудничке објекте и механизацију, алексиначки рудник је 1906. године произвео око 40.000, следеће (1907) око 50.000, а 1908. нешто више од 60.000 тона.Године 1911. Алексинац је дао тржишту читавих 70.000 тона угља, што је до тада за алексиначки рудник била и рекордна производња, али је већ 1912. пала на 51.000 тона. Упоредо са повећањем производње у Алексинцу је повећан и број радника. Од првобитних 50 радника, 1903. године рудник је већ запошљавао 207 радника, а како се производња повећавала у руднику је радило све већи број радника, тако да је средином прве деценије 20. века број радника повећан на око 300 запослених.
^„Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN86-84433-14-9.
Србија
1293
