Алфонсо Калцолари

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Алфонсо Калцолари
Alfonso Calzolari.jpg
Личне информације
Пуно име Алфонсо Калцолари
Надимак Фонсо[1]
Датум рођења (1887-04-30)30. април 1887.
Место рођења Вергато[2] (Италија)
Датум смрти 7. фебруар 1983.(1983-02-07) (95 год.)
Место смрти Черијале[2] (Италија)
Држављанство  Краљевина Италија
Информације о тиму
Tренутно члан тима Завршио каријеру
Дисциплина друмски/писта
Тип возача брдаш
Професионална каријера
1909—1911
1912
1913
1913—1915
1916—1917
1918
1918—1920
1921—1926
Индивидуално
Италијана
Атала
Стуки
Индивидуално
Пежо
Стуки
Индивидуално
Успеси
Ђиро д’Италија
Jersey pink.svg Ђиро д’Италија 1 (1914)

Ажурирано: 5. јануар 2017.

Алфонсо Калцолари (итал. Alfonso Calzolari30. април 1887. — 7. фебруар 1983)[2] бивши је италијански професионални бициклиста у периоду од 1909. до 1926. године. Највећи успех остварио је 1914. када је освојио Ђиро д’Италију.

Детињство и почетак каријере[уреди]

Калцолари је рођен у Вергату, у округу Болоње, а касније се преселио са породицом у Болоњу.[3] Као младић, радио је у фабрици кревета, од прве уштеђевине купио је климави бицикл.[3] На том бициклу је на крају сваког радног дана ишао да гледа бициклисте на кружној стази Монтањола.[3] Ова стаза налазила се на неколико корака од железничке станице и постала је место где су тренирали локални тркачи. На крају сваког тренинга, млади "Фонсо" је слушао приче својих тадашњих идола: Мацонија, Месорија и Гарденгија, који су се такмичили у тркама издржљивости.[3]

Калцолари је почео да тренира озбиљно, да би учествовао на неким тркама. Био је спреман на лето 1909. и био је регистрован у тиму Рено.[3] Дебитовао је на писти, на тркалишту Цаполи, у Болоњи. Пласман који је остварио убедио га је да са ентузијазмом настави са каријером коју је тек почео.[3] 1909. остварио је прву победу, на стази Монтањола победио је испред Ециа Корлаите, а затим је победио и у купу Венанци. У друмским тркама, освојио је друго место на трци Болоња—Имола—Болоња, 15 место на Бастођи купу и девето на Ђиро дел’Емилији.

1909—1913[уреди]

1910. био је принуђен да смањи активности са бициклом, због лоших средстава. Бицикл му је био трошан и требало му је механичких помагала, уз то је и зарада била мала.[3] Ипак, поред тих проблема, завршио је трећи на купу Апенина, који је одржан у Вињолу и осми на италијанском националном првенству за аматере, одржаном у Александрији.[3] Преласком у тим Горике 1911. ситуација је била знатно боља. Калцолари је освојио доста трка: Пођо куп за аматере, национално првенство за аматере, Пежо гран при, Тиноци куп Емполи и Копа деле Марше.[3] Други је завршио 12 пута, а завршио је четврти на Купу краља, најбитнијем класику у аматерској ери.[3] Бриљирао је и на писти, на 11 такмичења је показао своју снагу.

1912. придружио се тиму Италијана. Унија италијанских бициклиста одлучила је да уведе пролаз између јуниора аматера и професионалних јуниора, што је нанело доста штете Калцоларију. Због недостатка спонзора који би покрили додатне трошкове за битне трке на националном нивоу, морао је да ограничи учешће на тркама.[3] Успио је да дебитује на Ђиро д’Италији. На првој етапи завршио је на 14 месту, другу етапу завршио је на 31 месту, 33 место му је припало на трећој етапи, а током четврте етапе, повукао се са трке.[3] У августу, завршио је други на Ђиро ди Ромањи, иза Ђованија Червија.[4]

1913. је била година промена. Калцолари је напустио посао у фабрици, да би се потпуно посветио професионалном бициклизму. Резултати су одмах показали да му није било лако. 30. марта, завршио је пети на Милано—Санрему,[5] а затим трећи на Туру три провинције у Ферари. Када је изгледало да ствари иду добрим током, десио се један незгодан пад на тренингу са Корлаитом, у Масаломбарду. Опоравио се на време за старт Ђиро д’Италије, али због операције коју је имао, морао је да напусти трку већ на првој етапи.[3] Тркању се вратио у октобру и освојио је трку Ђиро дел’Емилија, где је победио великог пријатеља, Ециа Корлаиту.[6] Трка је завршена спринтом на хиподрому Циполи у Болоњи и судије су биле узнемирене недостатком реда којим су такмичари стизали, а уз то се подигла густа прашина од бицикала. Корлаита је био убеђен да је он прешао циљ први, али судије су прогласиле Калцоларија за победника.[3] Укњижен као победник контроверзно, стартовао је Ђиро ди Ломбардију, али опет није имао среће. Док је био у водећој групи, пао је и морао је да напусти трку.[3]

1914[уреди]

Сав напоран рад који је Калцолари претрпео претходних година помогао му је да очеличи свој карактер и да повећа његове амбиције. Његова психичка појава, мали растом, витак и снажне грађе, комбиноване са добрим смислом за тактику и визијом трке, допринеле су рађању легенде.[7] Неки новинари у то време дали су му надимак "сноп нерава".[7] 5. априла 1914. Калцолари је узео учешће на првој трци у сезони, Милано—Санрему, где је освојио десето место у спринту, у којем је победу однео Уго Агостини.[7] 19. априла завршио је седми. на Ђиро ди Ромањи, 10. маја је освојио четврто место на Милано—Торино трци, завршној припреми за Ђиро д’Италију.[7]

24. маја око поноћи, почело је шесто издање трке Ђиро д’Италија. Осам етапа, свака одвојена даном одмора. Етапе су вожене по прљавим и непроходним улицама, по доста лошем времену.[7] Овај Ђиро остао је упамћен и као најтежи, пет од осам етапа су имале преко 400 километара, а етапа од Лука до Рима, дужине 430 km, најдужа је етапа у историји Ђира.[8] Већ на старту у Милану, етапа је вожена по јакој киши са грмљавином и 44 возача су одустала.[8] Ђиро 1914. стартовало је 81 возач, а завршили га је само осам.[7] Калцолари је победио на другој етапи и преузео је вођство, још две етапе је завршио на подијуму, други у Барију у трећи на етапи у Кунеу. Освојио је Ђиро са сат, 57 минута и 26 секунди испред Пјерина Албинија.[9] Што је била највећа временска разлика између првог и другог, разлика која ни касније није надмашена.[8] У Болоњи је дочекан као херој од стране својих пријатеља и присталица, али такође и од стране спортске публике у Болоњи.[7] Сезону је наставио са 13 местом на Ђиро дела Емилији, а завршио је победом на првенству социјалног отпора, које је организовао клуб Форти педали.[7]

1915—1926[уреди]

1915. почео је Први светски рат и Алфонсо Калцолари је служио војску, као пешадинац.[10] Његове бициклистичке активности су биле знатно слабије и те године увек са оружјем.[10] Завршио је опет десети на Милан—Санрему, шести на Ђиро дела Емилији, 24 на Милано—Торину и девети на Ђиро ди Ломбардији.[10] Рат се разбуктао, а бициклизам се вратио на крају 1918. када је завршио трећи на Ђиро дела Емилији. На овој трци је и наредних година бележио добре резултате: шесто место 1919. девето 1920. и 12 место 1921. На Милан—Санрему завршио је на 14 месту 1920. и 1921. и на 28 месту 1924.[10] Возио је и Ђиро д’Италију, покушавајући да буде конкурентан. 1919. завршио је други на прве две етапе, али је морао да напусти трку током седме етапе, вожене од Рима до Фиренце.[10] Ђиро је напустио и 1920. и 1921. што му је било задње учешће на трци која га је прославила.[10]

1919. током тренинга на италијанској ривијери, озбиљно је оштетио здравље и угрозио је своју будућност у спорту.[10] 1920. завршио је на 11 месту на трци Ђиро дел Пијемонт и на 19 месту на Милано—Торину, пре него је задобио рану на руци због саобраћајне несреће.[10] 1921. завршио је на 17 месту на трци Милан—Модена. Након двогодишње паузе, вратио се бициклизму 1924. и учествовао је на тркама као индивидуалац.[10] Није бележио добре резултате, завршио је на 20 месту на Ђиро дел Пијемонт трци и на 44 месту на италијанском националном првенству. То је било премало за њега и на крају сезоне је рекао коначно збогом такмичарском бициклизму.[10]

Приватни живот и смрт[уреди]

Након завршетка каријере, Калцолари је заједно са својим пријатељем, Ициом Корлаитом, неколико година организовао бициклистичке догађаје на писти, а затим је покушавао да остане близу своја два сина.[1] У јулу 1975. указом председника Републике Италије, Алфонсо Калцолари из Вергата је ред витезова Републике Италије, због својих спортих и цивилних заслуга.[1] Након година испуњених успоменама из бициклизма, "Фонсо" (што му је био најдражи надимак од многих које је имао) је умро 3. фебруара 1983. у Черијалеу, где је провео задње године живота.[1]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 „Alfonso Calzolari dopo il ritiro”. Museo Ciclismo (на језику: италијанском). Приступљено 5. јануар 2017. 
  2. 2,0 2,1 2,2 „Alfonso CALZOLARI” (на језику: италијанском). Приступљено 5. јануар 2017. 
  3. 3,00 3,01 3,02 3,03 3,04 3,05 3,06 3,07 3,08 3,09 3,10 3,11 3,12 3,13 3,14 „La vita e la carriera di Alfonso Calzolari fino al 1913”. Museo Ciclismo (на језику: италијанском). Приступљено 5. јануар 2017. 
  4. ^ „Solarolo 1912 Giro di Romagna”. Приступљено 5. јануар 2017. 
  5. ^ „Milan - Sanremo 1913”. Приступљено 5. јануар 2017. 
  6. ^ „Bologna 1913 Giro dell'Emilia”. Приступљено 5. јануар 2017. 
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 7,6 7,7 „Il memorabile 1914 di Alfonso Calzolari”. Museo Ciclismo (на језику: италијанском). Приступљено 5. јануар 2017. 
  8. 8,0 8,1 8,2 „Editions: 1909-1922”. Giro d'Italia. Приступљено 9. фебруар 2017. 
  9. ^ „1914 Giro d'Italia”. Bike Race Info (на језику: енглески). Приступљено 5. јануар 2017. 
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 10,4 10,5 10,6 10,7 10,8 10,9 „Alfonso Calzolari - dal 1915 alla fine dalla carriera agonistica”. Museo Ciclismo (на језику: италијанском). Приступљено 5. јануар 2017. 

Спољашње везе[уреди]