Бјелоплећи бјелорепан

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бјелоплећи бјелорепан
Haliaeetus pelagicus 2.jpg
Бјелоплећи бјелорепан
Таксономија
Царство: Животиње
Тип: Хордати
Класа: Птице
Ред: Falconiformes
Породица: Accipitridae
Род: Haliaeetus
Биномијална номенклатура
Haliaeetus pelagicus
Pallas, 1811
Подврсте

види у тексту

Haliaeetus pelagicus distr.png
Црвена: само размножавање
зелена: током цијеле године
тамно плава: само зими
љубичаста: могу се срести.
Синоними

пацифички орао

Бјелоплећи бјелорепан или велики штекавац (лат. Haliaeetus pelagicus) је велики орао из фамилије Accipitridae, која обухвата и многе друге дневне птице грабљивице попут луња, мишара, осичара и еја. Ова врста, по просјеку јединки, представља најтеже орлове на свијету, тежине од 6,8 до 9 килограма.

Легу се на Камчатки, у обалној зони Охотског мора, долини ријеке Амур, сјеверу Сахалина и Шантарским острвима у Русији. Већина јединки зиму проводе јужније, у јужним дијеловима Курилских острва и у Хокаиду, у Јапану. Бјелоплећи бјелорепани, међутим, мање напуштају своје основне области за разлику од сродних бјелорепана и њихових младунаца.

Физичке особине[уреди]

Бјелоплећи бјелорепани представљају највећу врсту из рода Haliaeetus и једну од највећих птица грабљивица уопште. Дужина се креће од 86,5 до 105 центиметара, а распон крила од 203 до 241 центиметара. У просјеку, женке су тешке од 6,8 до 9 килограма, а мужјаци су знатно лакши и теже од 4,9 до 6 килограма. Постоји непотврђен податак о женки која се наводно хранила претежно лососом и тежила 12,7 килограма.

Статус[уреди]

Бјелоплећи бјелорепани су окарактерисани као рањиви. Главне пријетње преживљавању представљају промјене животне околине, индустријско загађење и прекомјерно рибарење. Процјењује се да тренутно постоји око 5.000 јединки ове врсте, и да се овај број и даље смањује.

Steller's Sea Eagle Haliaeetus pelagicus Head Fluffed 2600px.jpg

Систематика[уреди]

Постоје двије подврсте бјелоплећих бјелорепана: Haliaeetus pelagicus pelagicus и Haliaeetus pelagicus niger. Подврста Haliaeetus pelagicus niger живи у Кореји, и има бијело перје само по репу. Ова подврста је предмет научне расправе; по некима је у питању измијењена а не заиста генетички различита врста. У сваком случају, ова подврста је крајем 1950их истријебљена кроз лов и смањење животног простора.


Исхрана[уреди]

Бјелоплећи бјелорепани се углавном хране рибом, нарочито лососом и пастрмком. Поред рибе, хране се и морским птицама, сисарима и стрвином. Иако се понекад хране младунцима фока, оне им као храна служе углавном у облику стрвине.

Размножавање[уреди]

Ови орлови граде по неколико високих гнијезда (висине око 1,5 метара, пречника и до 2,5 метара), смјештених на високим стаблима или стијенама. Претпоставља се да периодично живе мало у једном, мало у другом гнијезду.

Након удварања, које почиње обично између фебруара и марта, и парења, женке обично полажу своја прва јаја у периоду од априла до маја. Обично само по једно младунче преживи у гнијезду. Након периода инкубације од 39-45 дана пилићи, перја боје између пепео-сиве и бијеле, излазе из јаја. Ускоро перје постаје смеђе, а кроз око 2,5 мјесеца уче да лете. Полну зрелост стичу у доби од 4 до 5 година старости. Пунољетно перје бјелоплећих бјелорепана се појављује тек кад имају између 8 и 10 година старости.

Литература[уреди]

  • BirdLife International (2004). Haliaeetus pelagicus. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2006. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 6. мај 2006.  База података садржи мапу распрострањености, кратко образложење зашто је ова врста проглашена рањивом и при томе коришћени критеријуми
  • Brown, Leslie Hilton (1976): Eagles of the world. David & Charles, Newton Abbot. ISBN 0-7153-7269-6
  • Ferguson-Lees, James; Christie, David A. & Franklin, Kim (2005): Raptors of the world: a field guide. Christopher Helm, London & Princeton. ISBN 0-7136-6957-8
  • True, Dan (1980): A family of eagles. Everest, New York. ISBN 0-89696-078-1
  • Wink, M.; Heidrich, P. & Fentzloff, C. (1996): A mtDNA phylogeny of sea eagles (genus Haliaeetus) based on nucleotide sequences of the cytochrome b gene. Biochemical Systematics and Ecology 24: 783-791. Цјелокупан текст у ПДФ формату

Спољашње везе[уреди]