Бјелоплећи бјелорепан

Бјелоплећи бјелорепан
Статус угрожености
	; Рањив (IUCN 3.1)
	CITES Appendix II (CITES)
Научна класификација
Царство:	Animalia
Тип:	Chordata
Класа:	Aves
Ред:	Accipitriformes
Породица:	Accipitridae
Род:	Haliaeetus
Врста:	H. pelagicus
Биномно име
	Haliaeetus pelagicus; (Pallas, 1811)
	само размножавање током цијеле године само зими могу се срести
Синоними
	Aquila pelagica (Pallas, 1811); Thalassaetus pelagicus (Pallas); Falco leucopterus (Temminck, 1824); Falco imperator (Kittlitz, 1832);

Бјелоплећи бјелорепан, познат и као орао бјелоплећан или велики штекавац (лат. Haliaeetus pelagicus), је велики орао из породице Accipitridae, која обухвата и многе друге дневне птице грабљивице попут луња, мишара, осичара и еја. Ова врста, по просјеку јединки, представља најтеже орлове на свијету, тежине од 6,8 до 9 килограма.

Легу се на Камчатки, у обалној зони Охотског мора, долини ријеке Амур, сјеверу Сахалина и Шантарским острвима у Русији. Већина јединки зиму проводе јужније, у јужним дијеловима Курилских острва и у Хокаиду, у Јапану. Бјелоплећи бјелорепани, међутим, мање напуштају своје основне области за разлику од сродних бјелорепана и њихових младунаца.

Физичке особине

Бјелоплећи бјелорепани представљају највећу врсту из рода Haliaeetus и једну од највећих птица грабљивица уопште. Дужина се креће од 86,5 до 105 центиметара, а распон крила од 203 до 241 центиметара. У просјеку, женке су тешке од 6,8 до 9 килограма, а мужјаци су знатно лакши и теже од 4,9 до 6 килограма. Постоји непотврђен податак о женки која се наводно хранила претежно лососом и тежила 12,7 килограма.

Статус

Бјелоплећи бјелорепани су окарактерисани као рањиви. Главне пријетње преживљавању представљају промјене животне околине, индустријско загађење и прекомјерно рибарење. Процјењује се да тренутно постоји око 5.000 јединки ове врсте, и да се овај број и даље смањује.

Систематика

Постоје двије подврсте бјелоплећих бјелорепана: Haliaeetus pelagicus pelagicus и Haliaeetus pelagicus niger. Подврста Haliaeetus pelagicus niger живи у Кореји, и има бијело перје само по репу. Ова подврста је предмет научне расправе; по некима је у питању измијењена а не заиста генетички различита врста. У сваком случају, ова подврста је крајем 1950-их истријебљена кроз лов и смањење животног простора.

Исхрана

Бјелоплећи бјелорепани се углавном хране рибом, нарочито лососом и пастрмком. Поред рибе, хране се и морским птицама, сисарима и стрвином. Иако се понекад хране младунцима фока, оне им као храна служе углавном у облику стрвине.

Размножавање

Ови орлови граде по неколико високих гнијезда (висине око 1,5 метара, пречника и до 2,5 метара), смјештених на високим стаблима или стијенама. Претпоставља се да периодично живе мало у једном, мало у другом гнијезду.

Након удварања, које почиње обично између фебруара и марта, и парења, женке обично полажу своја прва јаја у периоду од априла до маја. Обично само по једно младунче преживи у гнијезду. Након периода инкубације од 39-45 дана пилићи, перја боје између пепео-сиве и бијеле, излазе из јаја. Ускоро перје постаје смеђе, а кроз око 2,5 мјесеца уче да лете. Полну зрелост стичу у доби од 4 до 5 година старости. Пунољетно перје бјелоплећих бјелорепана се појављује тек кад имају између 8 и 10 година старости.

Референце

^ BirdLife International (2016). „Haliaeetus pelagicus”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2016: e.T22695147A93492859. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-3.RLTS.T22695147A93492859.en . Приступљено 19. 11. 2021.
^ CITES”. cites.org. Архивирано из оригинала 15. 6. 2011. г. Приступљено 2022-01-14.
^ Sharpe, Richard Bowdler (1874). Catalogue of the Birds in the British Museum.. 1. British Museum. стр. 306—07. Архивирано из оригинала 21. 12. 2019. г. Приступљено 2. 12. 2017.

Литература

BirdLife International (2004). „Haliaeetus pelagicus”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2006. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 6. мај 2006. База података садржи мапу распрострањености, кратко образложење зашто је ова врста проглашена рањивом и при томе коришћени критеријуми
{{cite book|last1=Brown |first1=Leslie |title='url=https://archive.org/details/eaglesofworld0000brow |location= |publisher= David & Charles|year=1976|isbn=978-0-7153-7269-2|pages=}}. David & Charles, Newton Abbot..
{{cite book|last1=Ferguson-Lees |first1=James |last2=Christie |first2=David A. |title='location= |publisher= Christopher Helm|year=2005|isbn=978-0-7136-6957-2|pages=}} Christopher Helm, London & Princeton..
{{cite book|last1=True |first1=Dan |title='url=https://archive.org/details/familyofeagles00true |location= |publisher= Everest House|year=1980|isbn=978-0-89696-078-7|pages=}} Everest, New York..
Wink, M.; Heidrich, P. & Fentzloff, C. (1996): A mtDNA phylogeny of sea eagles (genus Haliaeetus) based on nucleotide sequences of the cytochrome b gene. Biochemical Systematics and Ecology 24: 783-791. Цјелокупан текст у ПДФ формату

Спољашње везе

Подаци на сајту „BirdLife.org“ Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (3. јануар 2009)
Видео снимци на сајту „BioCrawler.com“
Проучавања бјелоплећих бјелорепана на сајту „Natural-Research.org“

[iucn_status_19_November_2021-1] BirdLife International (2016). „Haliaeetus pelagicus”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2016: e.T22695147A93492859. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-3.RLTS.T22695147A93492859.en . Приступљено 19. 11. 2021.

[2] CITES”. cites.org. Архивирано из оригинала 15. 6. 2011. г. Приступљено 2022-01-14.

[sharpe_1874-3] Sharpe, Richard Bowdler (1874). Catalogue of the Birds in the British Museum.. 1. British Museum. стр. 306—07. Архивирано из оригинала 21. 12. 2019. г. Приступљено 2. 12. 2017.

[1]

[2]

[3]