Валдемар I Биргерсон

Из Википедије, слободне енциклопедије
Валдемар I Биргерсон
Waldemar of Sweden (1240s) bust 2009 Skara (2).jpg
Валдемар I Биргерсон
Пуно име Валдемар Биргерсон
Датум рођења 1239.
Датум смрти 26. децембар 1302.(1302-12-26) (62/63 год.)
Место смрти Nyköpingshus
Династија Бјалбо
Отац Биргер Јарл
Мајка Ингеборг
Супружник Sophia of Denmark
Потомство Ingeborg of Sweden, Marina Valdemarsdotter of Sweden, Richeza of Sweden, Queen of Poland, Erik Valdemarsson, Margareta Valdemarsdotter av Sverige
Краљ Шведске
Период 1250. - 1275.
Претходник Ерик XI Муцави и Хроми
Наследник Магнус III Ладулос
Valdemar Birgerssons vapen (1252).png

Валдемар I Биргерсон (1239 - 26. децембар 1302) је био шведски краљ (1250—1275) из династије Бјалбо (Фолкунг [1]).

Отац му је био de facto краљ Шведске Биргер Јарл, оснивач династије, а мајка Ингеборг сестра краља Ерика XI Муцавог и Хромог из династије Ерик.

После Ерикове смрти 1250. године за краља је био изабран Валдемар, али је власт фактички и даље остала у рукама Биргера. У време његове владе Шведска је ступила у тешње везе с Данском и Немачком. Немачки досељеници су припомогли да се у Шведској развије рударство (тамо је одавно копан бакар и гвожђе). Закључен је трговачки уговор с Либеком.

У Шведској тада ничу градови. Трговина почиње да игра све већу улогу у животу земље. Али се трговина, углавном, налазила у рукама Немаца и Данаца, од којих се састојао и већи део горњег слоја градског становништва. Шведска је била чисто аграрна земља, и градови у њој нису играли крупну улогу [1].

Међутим, укупно гледано, изгледа да феудални систем није био доминантан у Шведској. Тамо су постојали племићи који су држали феуде, али је племство као целина своју моћ црпло из алодијалних земаља. Војна служба коју су племићи били дужни да врше и употреба страних титула као што је барон, витез и штитоноша, пружили су лажну феудалну представу друштва које у суштини то није било. Одсуство властеоског система било је још упадљивије. Феудалци и племићи нису имали право суђења, осима ако се неби десило да држе као феуд неку службу у краљевској управи; ипак право суђења било је признато као јавна служба тако да није било везано са поседовање земље. Мада је црква, заједно са племством, уживала право пореског имунитета, прелатски поседи нису имали статус феуда [2].

За време Валдемара то је почело да се мења. Феудални односи учинили су велики корак напред. Знатан део сељаштва лишен је земљишне својине и пао у зависност крупних земљопоседника, и духовних и световних. Та је зависност појачавана због тога што су краљеви обилато делили имунитетна права. Војна служба је све више поверавана ритерима; сељаштво је већ морало да даје краљу низ натуралних дажбина и обавеза. Продирање феудалних односа и установа у Шведску било је делом у вези с немачким утицајем [1].

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Folke the fat
 
 
 
 
 
 
 
8. Bengt Snivil
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Ingegerd Knudsdotter of Denmark
 
 
 
 
 
 
 
4. Magnus Minniskiöld
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Биргер Јарл
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Sverker I of Sweden
 
 
 
 
 
 
 
10. Sune Sik
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Ричеза Пољска, краљице Шведске
 
 
 
 
 
 
 
5. Ingrid Ylva
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Валдемар I Биргерсон
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Ерик IX Шведски
 
 
 
 
 
 
 
12. Canute I of Sweden
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Christina Björnsdotter
 
 
 
 
 
 
 
6. Ерик X Шведски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. Cecilia Johansdotter of Sweden
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Ingeborg Eriksdotter of Sweden
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Canute Lavard
 
 
 
 
 
 
 
14. Валдемар I Дански
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Ingeborg of Kiev
 
 
 
 
 
 
 
7. Richeza of Denmark
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Volodar, Prince of Minsk and Hrodno
 
 
 
 
 
 
 
15. Sofia of Minsk
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Ричеза Пољска, краљице Шведске (= 21)
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века. Београд. 
  • Пејнтер, Сидни (1997). Историја средњег века (284-1500). Београд: Clio.