Пређи на садржај

Свети Лука

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Лука Јеванђелиста)
Свети Лука
Икона Св. Луке у Хиландару

Свети апостол и јеванђелист Лука (грч. Λουκᾶς) био је лекар и пријатељ и сапутник апостола Павла.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Сматра се да је био Грк, родом из Антиохије Сиријске. Родитељи су му били образовани, па је и он сам проучавао класичне науке, посебно грчку филозофију и античку медицину. Предање тврди да се бавио живописом и да је први насликао иконе Исуса Христа, Богородице и апостола Петра и Павла. Те иконе су биле узор свим каснијим иконама, због чега се Свети Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа.

По предању он је увршћен у Седамдесет апостола који су проповедали Христово учење о чему и он сам говори у свом Јеванђељу:

Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше "пред лицем" Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија.[1]

Пратио је апостола Павла на његовом другом и трећем мисионарском путовању, од Филипа до Рима. На првом путовању свети Павле до Грчке оставља светог Луку у македонски град Филиби како би основао цркву. Пред крај свог трећег путовања свети Павле поново посети Филибу он шаље светог Луку у Коринт ради сакупљања милостиње за сиромашне хришћане у Палестини, након чега заједно одлазе у Палестину успут посећујући цркве на острвима архипелага. Кад је током боравка у палестинском граду Кесарији свети Павле ухапшен свети Лука је остао уз њега, чак је са њим отишао у Рим где је свети Павле послат да му се суди. Након суђења светом Павлу у Риму где је осуђен на две године затвора свети Лука је са још неким следбеницима остао у Риму где су проповедали Христово учење. У Риму је свети Лука написао и своје јеванђеље и Дела Светих Апостола, да би касније свети Павле одобрио ово свето Јеванђеље. Након пуштања из затвора они настављају путовање и обиласке цркава које су раније основане. После другог одласка у Рим и смрти апостола Павла, свети Лука је наставио да проповеда Јеванђеље по Италији, Далмацији, Херцеговини, Србији, Црној Гори, Албанији, Македонији и другим земљама.

У старости Свети Лука је отпутовао у Египат ради проповеди Јеванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. У граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног Светим јеванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, Свети Лука устроји Цркве нарочито у Беотији, рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом.

Према предању, апостол Лука је имао 84 године кад су га ухватили идолопоклоници и убили обесивши га о грану маслине у граду Теби Беотијској.

Погребен је у Туви, главном граду Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине 4. века, када су пренесене у Цариград, у време цара Констанција.

У 4. веку нарочито се прочу место где су почивале часне мошти Светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих, посебно исцељивање од болести очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија да мошти Светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано.

Стари црквени писци сведоче, да је Свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: “Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама“. Према предању, једна од тих икона је Пресвета Богородица Филермоса, која се данас чува на Цетињу, у Плавој капели, у оквиру изложбеног простора Историјског музеја Црне Горе.[2]

Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе Светих првоврховних апостола Петра и Павла. Тако је Свети апостол и јеванђелиста Лука поставио почетак дивном и богоугодном делу - живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих.

Хришћанска традиција држи да је Лука написао Свето Јеванђеље по Луки - треће јеванђеље (по редоследу у Новом завету), и Дела апостолска. Верници сматрају да је Свето Јеванђеље по Луки написао око 60. године. Модерни тумачи Библије не верују да је Лука аутор јевађеља, за које већина сматра је написано најраније између 80. и 90. године нове ере[3][4], користећи Јеванђеље по Марку и Q документ као изворе.

Ђурађ Бранковић је 1453. године пренео мошти апостола Луке у Смедерево,[5][6] одакле су 1459. однете у Босну, а потом 1463. у Дубровник, па у Венецију.[7] Мошти се данас налазе у цркви Светог Николе у Падови, а делић моштију је, 31. јула 2018. добила црква Светог апостола и јеванђелисте Луке у Субјелу, општина Косјерић, у време службовања свештеника Владимира Вулете. Део ових моштију у Субјел је пренет из цркве Покрова Пресвете Богородице манастира Лешје, код Параћина.

Манастир Бошњане му је посвећен. Манастир Жупа Никшићка такође.

Лукиндан – празник Светог апостола и јеванђелиста Луке

[уреди | уреди извор]

Српска православна црква слави Светог апостола и јеванђелисту Луку 18. октобра (по Јулијанском календару), односно 31. октобра по Грегоријанском календару.[8]

Занимљивости

[уреди | уреди извор]

Ребека Вест је писала да су фрањевци из Јајца бежећи пред Турцима одселили у Венецију с моштима Светог Луке, које им је поклонила кћер српског деспота Ђурђа Бранковића, који их је откупио од Турака за 30.000 дуката. Тамо су имали проблем, јер су бенедиктинци из Падове већ имали мошти Светог Луке. Папинска комисија признала је мошти Светог Луке из Јајца аутентичнима, али нису повукли признање аутентичности мошти Светог Луке из Падове, што се сукобило са истином. Свети Лука из Падове био је без главе, а Свети Лука из Јајца имао је цело тело.[9]

У црквеном предању постоји податак да је Свети Лука насликао три иконе Богородице са малим Христом. У разним црквама данас постоји безброј икона Богородице са малим Христом, за које се верује да их је насликао Свети Лука. У Српској православној цркви, неке од таквих икона су, Пећка Красница,[10] Богородица Тројеручица на Хиландару, Чајничка Красница и друге.[11]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Епархија Шумадијска”. 
  2. ^ Šćepanović, Zlatko (3. 7. 2014). „Presveta Bogorodica Filermosa ikona Malteških vitezova na Cetinju u Plavoj kapeli”. Bašta Balkana. Приступљено 29. 5. 2020. 
  3. ^ Brown 1997, стр. 226.
  4. ^ Meier, John P., A Marginal Jew: Rethinking the Historical Jesus. Doubleday, 1991, v. 1, pp. 43
  5. ^ Спремић, Момчило (2005). Прекинут успон: српске земље у позном средњем веку. Београд: Завод за уџбеника и наставна средства. стр. 449. 
  6. ^ "Политика", 29. авг. 1923, стр. 7
  7. ^ Свети Лука кад је мука - последњи заштитник деспотовине
  8. ^ „Данас Свети Лука и Свети Петар Цетињски”. Радио-телевизија Републике Српске. 31. 10. 2011. Приступљено 31. 10. 2011. 
  9. ^ Vest, Rebeka (2017). Crno jagnje i sivi soko. Beograd: Vulkan. стр. 318, 319. 
  10. ^ Светигора, бр. 226 - за јул, Ако заборавим тебе, Косово, нека ме заборави десница моја, разговор са мати Февронијом, игуманијом Пећке Патријаршије. Цетиње: Светигора. 2013. стр. 36. 
  11. ^ Светигора, бр. 226 - за јул, Турнири шире наше пријатељство. Цетиње: Светигора. 2013. стр. 67. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Свети_Лука&oldid=30528307”