Владимир Вујовић
| владимир вујовић | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Лични подаци | |||||||
| Датум рођења | 1912. | ||||||
| Место рођења | Баљци, код Билеће, Аустроугарска | ||||||
| Датум смрти | 24. април 1966. (53/54 год.) | ||||||
| Место смрти | Београд, СР Србија, СФР Југославија | ||||||
| Професија | друштвено-политички радник | ||||||
| Породица | |||||||
| Супружник | Савка Јаворина Вујовић | ||||||
| Деловање | |||||||
| Члан КПЈ од | 1940. | ||||||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | ||||||
| Одликовања |
| ||||||
Владимир Вујовић (Баљци, код Билеће, 1912 – Београд, 24. април 1966) био је учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 1912. у селу Баљцу, у близини Билеће. Након основне школе, заједно са браћом напустио је Херцеговину и отишао у Београд. Школовао се у Државној четвртој мушкој гимназији и упоредо радио као физички радник и давао приватне часове. У гимназији се прикључио омладинском револуционарном покрету и постао члан Савеза комунистичке омладине (СКОЈ).[1][2]
Током студија на Техничком факултету Универзитета у Београду, припадао је револуционарном радничком покрету и 1940. постао члан Комунистичке партије (КПЈ).[1][2]
Након окуапције Југославије, 1941. послат је по партијском задатаку у Трепчу, где је учествовао у формирању Копаоничког партизанског одреда, састављеног углавном од рудара. У овом одреду био је командир чете. Средином 1942. постао је заменик команданта Копаоничког одреда, а током 1943. био је командант и политички комесар Другог јужноморавског партизанског одреда. Почетком 1944. био је командант Шесте јужноморавске ударне бригаде.[1][2]
Након ослођења источне Србије, демобилисан је и постављен за генералног директора рударско-топионичарског басена „Бор“, а касније за помоћника савезног министра рударства и помоћника савезног министра тешке индустрије. Потом је био први генерални директори Фабрике каблова у Светозареву.[1][2]
Председник Већа произвођача у Народној скупштини НР Србије био је од децембра 1953. до фебруара 1957. године. Потом је био секретар и потпредседник Савезне индустријске коморе и председник Савета за стручно образовање кадрова Секретаријата за рад Савезног извршног већа. Налазио се и на дужности председника Већа Народне технике Југославије и директора Савезног геолошког завода.[2][3]
У браку са Савком Јаворином Вујовић (1918–2002), народним херојем, имао је синове Слободана и Ненада.[4]
Изненада је преминуо 24. априла 1966. у Београду. Кремиран је, а његова урна положена је у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.[3]
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су – Орден заслуга за народ првог реда, Орден братства и јединства првог реда, Ордена рада првог реда, Орден партизанске звезде другог реда, Орден за храброст и др.[2]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г Glasnik 1966, стр. 3.
- ^ а б в г д ђ „Умро Владимир Вујовић”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 25. 4. 1966. стр. 6.
- ^ а б „Сахрањен Владимир Вујовић”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 27. 4. 1966. стр. 4.
- ^ „Дипл. инж. Владимир Вујовић”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 26. 4. 1966. стр. 8.
Литература[уреди | уреди извор]
- „In memoriam” (PDF). Rudarski glasnik. Rudarski institut Beograd. 2: 3—4. 1966.
