Гдов

Из Википедије, слободне енциклопедије
Гдов
Гдов
Derzhavnaya.jpg
Гдовска црква посвећена Чудотворној икони Мајке Божије Владатељице
Основни подаци
Држава Застава Русије Русија
Федерални округ Северозападни
Адм. јединица Псковска област
Рејон Гдовски рејон
Основан први помен 1322.
Статус града 1780.
Становништво
Становништво (2015.) 3.743
Географске карактеристике
Координате 58°44′00″ СГШ; 27°49′00″ ИГД / 58.733333° СГШ; 27.816667° ИГД / 58.733333; 27.816667 Координате: 58°44′00″ СГШ; 27°49′00″ ИГД / 58.733333° СГШ; 27.816667° ИГД / 58.733333; 27.816667
Временска зона UTC+3
Надморска висина 40 m

Map of Russia - Pskov Oblast.svg
Псковска област у Русији (црвено)

Гдов на мапи Псковске области
Гдов
Гдов
Гдов на мапи Псковске области
Остали подаци
Поштански код 181600
Позивни број +7 81131
Регистарска ознака 60
ОКАТО код 58 208 501
ОКТМО код 58 608 101 001
Веб-сајт gdov.reg60.ru

Гдов (рус. Гдов) насељено је место са административним статусом града на западу европског дела Руске Федерације. Налази се у северном делу Псковске области и административно припада Гдовском рејону чији је уједно и административни центар.

Према проценама националне статистичке службе за 2015. у граду је живело 3.743 становника.

Званичан статус града Гдов носи од 1780. године. Једна од најпознатијих градских знаменитости су остаци средњовековног Гдовског кремља.

Геоографија[уреди]

Град Гдов налази се у северном делу Псковске области, на обалама реке Гдовке, свега 2 километра узводно од њеног ушћа у Чудско језеро. Лежи у пространом низијском подручју на надморској висини од 40 метара.

Кроз град пролази регионални друмски правац Р60 који га повезује са Сланцима и Кингисепом на северу, односно са Псковом на југу. На 14 километара североисточно од града налази се ваздухопловна војна база Смуравјово.

Историја[уреди]

Црква са звоником унутар кремља, сликано крајем XIX века

Према предањима из X века подручје данашњег Гдова налазило се под влашћу кнегиње Олге Кијевске као наследно имање,[1] а ту тезу заступао је и руски историчар Василиј Татишчев у свом Руском лексикону из 1793. године. Током археолошких истраживања која су вршена у унутрашњости Гдовског кремља 1989. откривени су археолошки остаци, вероватно сакралног порекла из XII века.

У званичним писаним изворима Гдов се први пут помиње у Првом псковском летопису из 1322. године. У поменутом летопису помињу се упади припадника Ливонског реда на руске земље у подручја око Чудског језера, реке Нарве и Черме.[2].

По наредби књаза Димитрија Ростовског на обалама реке Гдовке је у пролеће 1431. године започела градња утврђења. Радови на тврђави започели су у „петој недељи након Ускрса”, успешно окончани у првој недељи месеца новембра, а локални земљопоседници су грађевинарима за то платили суму од 300 рубаља.[3][4] Зидине тврђаве су биле од камена на оној страни која је била најугроженија од напада, док су остали делови били од дрвета и земље.[5]

Током наредних неколико година дрвени зидови на тврђави су постепено замењивани каменим (у летописима се такви грађевински радови помињу током 1434. године). Тврђава је имала правоугаони облик димензија 150х250 метара, са зидинама висине 5,5–8 метара и дебљине 3,5–5 метара. Стајала је на врху узвишења које је са северне стране омеђивала река Гдовка, са југозапада поточић Старица, док је дуж југоисточног зида био ископан јарак који је испуњен водом.[6] Главни улаз у тврђаву налазио се у подножју западне куле (Псковска врата), док су се у средишњем делу северозападног зида налазила тајна врата која су се спуштала ка реци Гдовки. Највиши торањ налазио се у централном делу југоисточног зида (Пателинска кула).[7][8]

Током целог XVI и XVII века град је био честа мета напада литванских, пољских и шведских армија, По окончању Великог северног рата који је вођен од 1700. до 1721. године, Гдов престаје да буде погранични центар и с временом губи свој стратешки војни значај.

Године 1708. Гдов постаје окружним центром у границама Санктпетербуршке губерније, а у границама садашње Псковске области је од 1944. године. Званичан статус града добија 1780. године.

Током фашистичке окупације у Другом светском рату, која је трајала од 19. јула 1941. до 4. фебруара 1944. град је претрпео огромна разарања и готово све историјске грађевине у граду су до темеља порушене. Приликом повлачења фашисти су минирали унутрашњост Кремља и том приликом су уништене све грађевине унутар утврђења, укључујући и средњовековну Цркву Светог Димитрија Солунског. На месту старог храма у периоду 19891993. саграђена је потпуно нова црква, а градња се одвијала по грађевинским методама карактеристичним за средњи век. Био је то први православни храм саграђен на подручју Псковске области након Октобарске револуције 1917. године. Храм је посвећен Чудотворној икони Мајке Божије Владарице.

Демографија[уреди]

Према подацима са пописа становништва 2010. у граду је живело 4.379 становника, док је према проценама националне статистичке службе за 2015. град имао 3.743 становника.[9]

Демографија
1939. 1959. 1970. 1979. 1989. 2002. 2010. 2015.
4.578 3.692 4.134 4.751 6.009[10] 5.171[11] 4.379[12] 3.743

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Историко-статистические сведения о Санкт-Петербургской епархии. Т. 5. С.-Петербург. Типография департамента Уделов. 1885. Стр. 113.
  2. Псковская первая летопись.
  3. О строительстве Гдова сообщает и Ливонская летопись, составленная в 1604 году Францем Ниенштедтом (1540-ок.1622), рижским бургомистром и королевским бургграфом.
  4. История Гдова
  5. «В лето 6939. […] Того же лета, на весну, псковичи наяша мастеров 300 муж и заложиша город новый, на реце, на Гдове, половину стены камену, а иную половину древяну, при князи Димитрии Александровичи и при посаднике Якиме Княжичеве; и единого лета оучиниша каменую и древяную стену, и земцы безкии даша мастером 300 рублев.» — Псковская Первая летопись (Тихоновский список), лл. 50, 50об.
  6. Стратегия развития Гдова и Гдовского района. 2001 г.
  7. Гдов. А. Н. Кирпичников.
  8. Схема Гдовской крепости.
  9. Численность населения Российской Федерации по муниципальным образованиям на 1 января 2015 года
  10. Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров. (на руском). Всесоюзная перепись населения 1989 года. Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012. 
  11. Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек (на руском). Всероссийская перепись населения 2002 года. Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012. 
  12. Федеральная служба государственной статистики (Федерални завод за статистику) (2011). Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1 (Национални попис становништва 2010, 1. свезак)” (на руском). Всероссийская перепись населения 2010 года (Национални попис становништва 2010). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012. 

Спољашње везе[уреди]