Гистав Моро
| Гистав Моро | |
|---|---|
 Аутопортрет Гистава Мороа, 1850 | |
| Датум рођења | 6. април 1826. |
| Место рођења | Париз Француска |
| Датум смрти | 18. април 1898. (72 год.) |
| Место смрти | Париз Француска |
| Поље | сликарство |
| Правац/традиција | симболизам |
| Утицаји од | Теодора Шасерјоа |
Гистав Моро (6. април 1826 – 18. април 1898) био је француски сликар. Припадао је покрету симболизма, а његов опус је познат по библијским и митолошким мотивима. Мороове слике снажно су утицале на опус симболистичких књижевника и других уметника.
Биографија[уреди | уреди извор]
Гистав Моро је рођен 6. априла 1826. године у Паризу, од оца Жан Мари Мороа и мајке Адел Паулине де Мутје. Сликарев отац је био главни архитекта департмана Везул у источној Француској, где се родила и Гиставова млађа сестра Камила. После револуције 1830. породица Моро се трајно сели у Париз, а 1841. Гистав са мајком одлази у Италију. Будући сликар донеће отуда велики албум са скицама које је урадио под снажним утиском архитектуре Милана, Венеције и Фиренце. По повратку у престоницу, а захваљујући очевом утицају, шеснаестогодишњи Моро добија потврду да се бави копирањем слика што му омогућава да без тешкоћа улази у Лувр и проучава и копира дела старих мајстора.
1846. Гистав Моро уписује Академију лепих уметности у класи неокласичног сликара Франсоа Пикоа. Упоредо са радом на сопственим сликама, Моро је радио и велику копију слике Анибалеа Карачија изложене у Лувру - наруџбину од државе. Наручиоци су били задовољни Мороовим радом и наручују од њега и другу копију, али он се успротивио: жели да продаје своје радове.
Године 1852. завршава Пијету- слику упечатљиве величине, на којој је радио три годуне, и излаже је на Салону. У октобру исте године отац за њега купује кућу број 14 у Улици Рошфуко, где Моро себи на другом спрату прави атеље. У лето 1857. Моро одлази у Рим где се у потпуности посвећује уметности. Након једномесечног боравка у Риму, он креће у Фиренцу, где ради неколико копија познатих слика, изложених у музеју Уфици. Теме и мотиви његовог сликарства већински су преузети из античке историје и митологије.[1]
По повратку у Париз, 1859, Моро упознаје младу гувернанту, Александрину Диро, са којом се претпоставља да је био у вези следећих двадесет пет година. Мороов отац изненада умире 1862. године. Потрешен несрећом, посвећује се послу и самообразовању. Године 1873. један од државних департмана наручује од сликара да осмисли капелу у париском Пантеону, што он одбија. Две године касније Гистав Моро добија највећу награду Француске - орден Легије части.
Године 1888. Моро постаје професор на Академији лепих уметности. У мају 1889, када је завршио рад на великом платну Јупитер и Самела, Моро приступа реализацији свог последњег великог пројекта: прави музеј у сопственој вили и тиме своје дело чини доступно свима.
Моро умире 18. априла 1898. године у Паризу, а сахрањен је у породичној гробници на гробљу Монмартр.[2]
У Народном музеју у Београду налази се његова слика Уморни кентаур.[3]
Галерија[уреди | уреди извор]
- Дела Густава Мороа
Орфеј (1865)
Рађање Венере из мора, (1866)
Европа и бик (1869)
Химера (1876)
Салома (1876)
Приказа (1876)
Јаков и анђео (1878)
Галатеја, (1880)
Свети слон (Пери), (1885)
Ева (1885)
Тоалета, (1885-90)
Хесиод и муза, (1891)
Песма над песмама （Cantique des Cantiques） (1893)
_-_Google_Art_Project.jpg)
.jpg)
_-_Google_Art_Project.jpg)
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Николић, Јована М. (2017). „Митолошке теме у сликарству Гистава Мороа”. Зборник Матице српске за ликовне уметности. 46.
- ^ Eaglemoss International, (2010), "Veliki slikari", Beograd
- ^ Nikolić, Jovana M. „Koncept mrtvog pesnika u simbolizmu slika Umorni Kentaur Gistava Moroa iz Narodnog muzeja u Beogradu”. Zbornik Narodnog muzeja. XXI: 221.