Пређи на садржај

Алекса Симић

С Википедије, слободне енциклопедије
Алекса Симић
Алекса Симић, слика Анастаса Јовановића
Лични подаци
Датум рођења(1800-03-18)18. март 1800.
Место рођењаБољевци, Хабзбуршка монархија
Датум смрти17. фебруар 1872.(1872-02-17) (71 год.)
Место смртиБеоград, Кнежевина Србија
НародностСрбин
РелигијаПравославац
Политичка каријера
Политичка
странка		Нестраначка личност
6. октобар 1843 — 11. октобар 1844.
МонархАлександар Карађорђевић
ПретходникАврам Петронијевић
НаследникАврам Петронијевић
26. март 1853 — 6. октобар 1855.
МонархАлександар Карађорђевић
ПретходникИлија Гарашанин
НаследникАлекса Јанковић
28. септембар 1856 — 1. јул 1857.
МонархАлександар Карађорђевић
ПретходникСтефан Марковић в.д
НаследникСтефан Марковић

Алекса Симић (Бољевци, 18. март 1800 — Београд, 17. фебруар 1872) био је српски политичар. Симић је био један од значајнијих уставобранитеља.

Биографија

[уреди | уреди извор]
Литографија Анастаса Јовановића 1857.

У Србију је дошао из Срема 1819. године. Запослио се као писар у канцеларији кнеза Милоша Обреновића. Направио је политичку каријеру као министар унутрашњих дела.

Алекса је 1835. године постао министар за финансије Кнежевине Србије. Исте године са братом Стојаном је обновио манастир Наупару.[1] Године 1842. он је дипломатски агент Србије у Цариграду. Као првак уставобранитељске струје био је 1843—1844. кнежевски представник и министар унутрашњих дела, 1849—1852. министар правде и просвете, 1852—1853. министар унутрашњих дела. У доба дубоке кризе уставобранитељског режима 1853-1855. био је поново кнежевски представник и министар иностраних дела.[2][3] После слома режима, као и већина његових првака, није имао више никакву политичку улогу.

Његов брат је био Стојан Симић.

Сећања Алексе Симића на кнеза Милоша

[уреди | уреди извор]

Сећања Алексе Симића на кнеза Милоша је књига коју је приредио историчар Радош Љушић, и представља рукописну заоставштину овог политичара, у којој између осталог говори и о корупцији и самовољи кнеза као и о сумњама о убиствима неистомишљеника и противника по његовој наредби (попут младића који је био удварач Јелисавете Савке Обреновић), затим опис кнезовог путовања у званичну посету Истанбулу и турском султану,али и многим другим детаљима из свог политичког живота и проблемима које је имао са династијом Обреновић.[4]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ "Гласник друштва српске словесности", Београд 1867. године
  2. ^ „Алекса Симић”. Српска енциклопедија (на језику: српски). 2016-12-05. Приступљено 2023-09-19. 
  3. ^ Попов, Чедомир; Живојиновић, Драгољуб; Марковић, Слободан; Јеремић, Вук (2013). Два века модерне српске дипломатије: Bicentenary of Modern Serbian Diplomacy (на језику: српски). Balkanološki institut SANU. ISBN 978-86-7179-079-6. 
  4. ^ antikvarneknjige.com. „Sećanja Alekse Simića na knjaza Miloša - Radoš Ljušić”. Antikvarneknjige.com (на језику: српски). Приступљено 2023-09-19. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Текст др Јована Милићевића, доцент, Београд у Енциклопедији Југославије ЈЛЗ Загреб 1968. том 7. стр 195.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алекса_Симић&oldid=29055580”