Пређи на садржај

Данијел Деј Луис

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Данијел Деј-Луис)
Данијел Деј-Луис
Деј-Луис 2025. године
Лични подаци
Пуно имеДанијел Мајкл Блејк Деј-Луис
Датум рођења(1957-04-29)29. април 1957. (68 год.)
Место рођењаЛондон, Енглеска, Уједињено Краљевство
Занимањеглумац
СупружникРебека Милер (1996—)[1]
ПартнерИзабел Ађани (1989—1995)
Деца3
Рад
Активни период1970–2017
Веза до IMDb-а

Сер Данијел Деј-Луис (енгл. Ser Daniel Day-Lewis; Лондон, 29. април 1957) је пензионисани енглеско-ирски глумац.[2] Познат је по својој константној посвећености и истраживању приликом приступања улогама, као и по томе што често остаје у улози у току целог трајања снимања филма. Такође је познат и као један од најизбирљивијих глумаца у филмској индустрији[3] — од 2002. појавио се у свега шест филмова, од којих су му четири донела номинацију за Оскара. Правио је дуге паузе између снимања филмова, које су знале да потрају и до пет година.

Деј-Луис је један од најхваљенијих глумаца своје генерације[4][5][6][7] и добитник је бројних награда, међу којима су и три Оскара за најбољег глумац у главној улози — за улоге у филмовима Моје лево стопало, Биће крви и Линколн. Он је уједно и једини глумац који је икада освојио три Оскара у тој категорији.[8] Такође је добитник четири Бафте, три Награде Удружења филмских глумаца и два Златна глобуса.[9] Пензионисао се 2017. године након филма Фантомска нит.[10][11]

Рођен и одрастао у Лондону, Деј-Луис се изврсно снашао на позорници у Националном позоришту за младе, пре него што је био примљен у Бристол Олд Вик театарску школу, коју је похађао три године. Упркос традиционалном тренингу у Бристол Олд Вику, он се сматра методским глумцем, познатим по сталној посвећености и истраживању својих улога.[12][13] Приказујући „меркуријални интензитет”, често би био потпуно у карактеру током читавог распореда снимања својих филмова, чак до тачке да то негативно утиче на његово здравље.[4][14] Ради заштите свог приватног живота, ретко је давао интервјуе и имао је врло мали број јавних наступа.[15]

Након пензионисања и седам година паузе, Деј Луис је глумио у филму Аномине сина Ронана Деј Луиса.[16][17]

Младост и образовање

[уреди | уреди извор]
Деј-Луисов отац Сесил и деда по мајци сер Мајкл Балкон добили су плакете енглеског наслеђа како би обележио њихов допринос књижевности и кинематографији у Великој Британији.

Данијел Мајкл Блејк Деј-Луис рођен је 29. априла 1957. у Кенсингтону, у Лондону, као друго дете песника Сесила Деј-Луиса (1904–1972) и његове друге супруге, глумице Џил Балкон (1925–2009). Његова старија сестра, Тамасин Деј-Луис (рођена 1953), је телевизијски кувар и критичар хране.[18] Његов отац, који је рођен у ирском граду Балинтуберт, округ Лиш, био је протестантског англо-ирског порекла, живео је у Енглеској од своје друге године, а 1968. је именован за песника лауреата.[19] Деј-Луисова мајка је била Јеврејка; њени јеврејски преци Ашкенази били су имигранти у Енглеску крајем 19. века, из Летоније и Пољске.[20][21][22][23] Деј-Луисов деда по мајци, сер Мајкл Балкон, постао је шеф Илинг студија, помажући у развоју нове британске филмске индустрије.[24] БАФТА за изузетан допринос британској кинематографији додељује се сваке године у Балконову част.[25]

Две године након Деј-Луисовог рођења, преселио се са породицом у Крумс хил у Гриничу преко Порт Кларенса, округ Дарам. Он и његова старија сестра нису много виђали своја старија два полубрата, који су били тинејџери када се Деј-Луисов отац развео од њихове мајке.[26] Живећи у Гриничу (похађао је основне школе Инвикта и Шерингтон),[27] Деј-Луис је морао да се носи са огрубелом децом из јужног Лондона. У овој школи су га малтретирали јер је био и Јеврејин и „отмен“.[28][29] Савладао је локални акценат и манире, и то сматра својим првим убедљивим извођењем.[29][30] Касније у животу, познато је да је о себи говорио као о неуредном лику у својим млађим годинама, често у невољи због крађе у радњи и других ситних злочина.[30][31]

Године 1968, Деј-Луисови родитељи, сматрајући да је његово понашање превише дивље, послали су га као интернисту у независну школу Севеноакс у Кенту.[31] У школи се упознао са своја три најпроминентнија интересовања: обрада дрвета, глума и риболов. Међутим, његово презир према школи је растао, и након две године у Севеноаксу, пребачен је у другу независну школу, Бедалес у Петерсфилду, у Хемпширу.[32] Његова сестра је већ била студент тамо, и имала је опуштенији и креативнији етос.[31] На филму је дебитовао са 14 година у Недељној крвавој недељи, у којој је играо вандала у некредитованој улози. Он је то искуство описао као „рај“ јер му је плаћено 2 фунте да вандализује скупе аутомобиле паркиране испред његове локалне цркве.[26]

Током неколико недеља 1972. године, породица Деј-Луис живела је у Лемонсу, севернолондонском дому Кингслија Амиса и Елизабет Џејн Хауард. Деј-Луисов отац је имао рак панкреаса, и Хауард је позвала породицу у Лемонс као место где би могли да се одморе и опораве. Ту му је отац умро у мају те године.[33] У време када је напустио Бедалес 1975. године, Деј-Луисов непослушан став је сплахнуо, и морао је да направи избор каријере. Иако је бриљирао на сцени Националног омладинског позоришта у Лондону, пријавио се за петогодишње шегртовање за столара. Био је одбијен због недостатка искуства.[31] Примљен је у Бристол Олд Вик театарску школу, коју је похађао три године заједно са Мирандом Ричардсон, да би на крају наступио у самом Бристол Олд Вику.[31] У једном тренутку је играо заменика Пита Постлетвејта, са којим ће касније глумити у филму У име оца (1994).[34]

Џон Харток, Деј Луисов учитељ глуме у Бристол Олд Вику, се присећа:

И тада је било нешто о њему. Био је тих и љубазан, али је био јасно фокусиран на своју глуму - имао је горући квалитет. Чинило се да нешто гори испод површине. Много тога се дешавало испод те тихе појаве. Постојала је једна представа посебно, када су студенти извели представу под називом Класни непријатељ, када се чинило да заиста блиста — и нама, особљу, постало је очигледно да имамо неког прилично посебног у рукама.[35]

Техника и репутација

[уреди | уреди извор]

Деј Луис је методски глумац (врста глума у којој се глумац додатно удубљује и саживи са ликом). Познат је по сталној посвећености и истраживању улога које тумачи.[36][37] Показивао је „променљив интензитет“: често је потпуно остајао у лику током снимања, чак до те мере да је то негативно утицало на његово здравље.[38][39] Он је један од најпробирљивијих глумаца у филмској индустрији, глумио је само у седам филмова од 1998. године, са чак осам година између улога.[40] Ретко говори о свом приватном животу, ретко даје интервјуе и врло ретко се појављује у јавности.[41]

Након што је по трећи пут Деј Луис освојио Оскара (2013), водила се велика дебата о томе да ли је Деј Луис на листи међу највећим глумцима у историји филма и која је његова позиција на таквој листи.[42][43][44] Џо Квинан је у тексту за Гардијан приметио: „Расправљати о томе да ли је Данијел Деј Луис већи глумац од Лоренса Оливијеа, или Ричарда Бартона, или Марлона Бранда, је као расправљати о томе да ли је Меси талентованији од Пелеа, да ли Наполеон Бонапарта надмашује Александра Великог као војни геније.“[43] Када су га питали како је бити „највећи глумац на свету“, одговорио је: „Глупо је, зар не? То се мења све време.“[45]

Деј Луис је веома поштован међу својим колегама и, у јуну 2017. године, Мајкл Симкинс из Гардијана је написао: „У овој блиставој клоаци коју називамо глумачком професијом, постоји ривалстава међу глумцима, који, пуком срећом или случајношћу, изгледа имају каријеру какву смо и ми сами могли имати само да су карте пале другачије. Деј Луис је, по општем мишљењу, чак и међу најрђавије расположеним – класа за себе. Нећемо поново гледати појединце као што је он – барем не накратко. Глумци његовог променљивог интензитета се јављају једном у генерацији.“[46]

Лични живот

[уреди | уреди извор]

Односи

[уреди | уреди извор]
Деј Луис са супругом Ребеком Милер на додели Оскара 2008. године

Деј Луис је описао свој живот као „доживотно студирање избегавања“.[47] Имао је везу са француском глумицом Изабел Ађани која је трајала шест година, а на крају је окончана раскидом и помирењем.[48] Њихов син је рођен 1995. године у Њујорку, неколико месеци након што је веза окончана.[49]

Док је 1996. радио на филмској верзији позоришне представе Крусибл, посетио је дом драмског писца Артура Милера, где је упознао његову ћерку, Ребеку Милер.[50] Венчали су се касније те године, 13. новембра 1996.[51] Пар има два сина. У једном делу године живе на Менхетну, у САД а други део године проводе у Анамоу, у Ирској.[52][53]

Држављанство и витештво

[уреди | уреди извор]

Деј Луис има двојно британско и ирско држављанство од 1993. године.[54] Свој дом у Анамоу одржава од 1997. године.[55][56][57] Изјавио је: „Имам двојно држављанство, али Енглеску сматрам својом земљом. Лондон ми много недостаје, али нисам могао да живим тамо јер је дошло време када сам морао да живим повучен, а штампа ме је приморала да будем јавна личност. Нисам могао да се носим са тим.“[58] Он је навијач фудбалског клуба Милвол из југоисточног Лондона.[59]

Када му је 2008. Оскара за најбољег глумца уручила колегиница Хелен Мирен, која је учествовала у програму доделе Оскара јер је претходне године освојила Оскара за најбољу глумицу за улогу краљице Елизабете II у филму Краљица, Деј Луис је клекао пред њу, а она га је потапшала по сваком рамену статуетом Оскара, на шта је он нашалио: „То је најближе томе да ћу бити проглашен за витеза.“ [60] Деј Луис је проглашен витезом 2014. за заслуге у драмском ствараштву.[61][62] Четрнаестог новембра 2014. године, принц Вилијам, војвода од Кембриџа, прогласио га је витезом на церемонији уручења титуле у Бакингамској палати.[63][64]

Академске почасти и активности

[уреди | уреди извор]

Деј Луис је 2010. добио почасни докторат Универзитета у Бристолу, делом због похађања позоришне школе Бристол Олд Вик у младости.[65] Он је такође амбасадор Академије Лир, нове драмске школе на Тринити колеџу у Даблину, основане 2011. године.[66]

Током 2012. донирао је Универзитету у Оксфорду документа која су припадала његовом оцу, песнику Сесилу Деј Луису, укључујући ране нацрте песникових дела и писма глумца Џона Гилгуда и књижевника као што су В. Х. Оден, Роберт Грејвс и Филип Ларкин.[67]

Филантропија

[уреди | уреди извор]

Деј Луис је 2005. посетио Појас Газе са добротворном организацијом Лекари без граница и критиковао окупацију као „државу апартхејда“. Написао је чланак под називом Gaza, Authors in the Frontline: Daniel Day-Lewis (објављен у The Sunday Times, април 2005) у којем описује услове у Гази, укључујући референце на рушења, контролне пунктове и психолошки утицај, коментаришући: „У Појасу Газе израелска војска реагује на бацање камења мецима“.[68]

Он је 2015. постао почасни председник Архива поезије. Регистрована као добротворна организација у Великој Британији, Архив поезије је бесплатна веб страница која садржи растућу колекцију снимака песника енглеског говорног подручја који читају своја дела.[69] Покровитељ је Удружења Вилфред Овен од 2017.[70] Сарадња Деј Луисових са Вилфредом Овеном почела је са његовим оцем, Сесилом Деј Луисом, који је уређивао Овенову поезију 1960-их и наставила се са његовом мајком, Џил Балкон, која је била потпредседница Удружења Вилфред Овен све до своје смрти 2009. године.[71][72]

Вера

[уреди | уреди извор]

Изјавио је да „није имао право верско образовање“ и да „претпоставља“ да је „тврдокорни агностик“.[73]

Филмографија

[уреди | уреди извор]
Филмови
Година Српски назив Изворни назив Улога Напомене
1971. Крвава недеља Sunday Bloody Sunday дечак вандал
1981. Хвала ти, П. Г. Вудхаусе Thank You, P. G. Wodehouse Псмит ТВ филм
1981. Артемис 81 Artemis 81 студент у библиотеци ТВ филм
1982. Колико миља до Вавилона? How Many Miles to Babylon? Алек ТВ филм
1982. Ганди Gandhi Колин
1984. Побуна на броду Баунти The Bounty Џон Фрајер
1985. Моја предивна перионица My Beautiful Laundrette Џони Награда Удружења њујоршких филмских критичара за најбољег споредног глумца
1985. Соба са погледом A Room with a View Сесил Вајс Награда Удружења њујоршких филмских критичара за најбољег споредног глумца
1985. Мој брат Џонатан My Brother Jonathan Џонатан Дејкерс ТВ филм
1986. Нано Nanou Макс
1986. Агент осигурања The Insurance Man др Кафка ТВ филм
1988. Неподношљива лакоћа постојања The Unbearable Lightness of Being Томаш
1988. Енглез у Њујорку Stars and Bars Хендерсон Дорес
1989. Аргентинска пустоловина Eversmile, New Jersey др Фергус О’Конел
1989. Моје лево стопало My Left Foot: The Story of Christy Brown Кристи Браун Оскар за најбољег глумца у главној улози
БАФТА за најбољег глумца у главној улози
Награда Удружења њујоршких филмских критичара за најбољег глумца
номинација - Златни глобус за најбољег главног глумца у играном филму (драма)
1992. Последњи Мохиканац The Last of the Mohicans Хокај номинација - БАФТА за најбољег глумца у главној улози
1993. Доба невиности The Age of Innocence Њуланд Арчер
1993. У име оца In the Name of the Father Гери Конлон номинација - Оскар за најбољег глумца у главној улози
номинација - БАФТА за најбољег глумца у главној улози
номинација - Златни глобус за најбољег главног глумца у играном филму (драма)
1996. Искушење The Crucible Џон Проктор
1997. Боксер The Boxer Дени Флин номинација - Златни глобус за најбољег главног глумца у играном филму (драма)
2002. Банде Њујорка Gangs of New York Бил "Месар" Катинг БАФТА за најбољег глумца у главној улози
Награда Удружења филмских глумаца за најбољег глумца у главној улози
Награда Удружења телевизијских филмских критичара за најбољег глумца у главној улози
Награда Удружења њујоршких филмских критичара за најбољег глумца
Награда Сателит за најбољег глумца у главној улози
номинација - Оскар за најбољег глумца у главној улози
номинација - Златни глобус за најбољег главног глумца у играном филму (драма)
2005. Балада о Џеку и Роуз The Ballad of Jack and Rose Џек Славин
2007. Биће крви There Will Be Blood Данијел Плејнвју Оскар за најбољег глумца у главној улози
БАФТА за најбољег глумца у главној улози
Златни глобус за најбољег главног глумца у играном филму (драма)
Награда Удружења филмских глумаца за најбољег глумца у главној улози
Награда Удружења телевизијских филмских критичара за најбољег глумца у главној улози
Награда Удружења њујоршких филмских критичара за најбољег глумца
2009. Девет Nine Гвидо Контини номинација - Златни глобус за најбољег главног глумца у играном филму (мјузикл или комедија)
номинација - Награда Удружења филмских глумаца за најбољу филмску поставу
номинација - Награда Удружења телевизијских филмских критичара за најбољу филмску поставу
номинација - Награда Сателит за најбољу глумачку поставу (филм)
2012. Линколн Lincoln Абрахам Линколн Оскар за најбољег глумца у главној улози
БАФТА за најбољег глумца у главној улози
Златни глобус за најбољег главног глумца у играном филму (драма)
Награда Удружења филмских глумаца за најбољег глумца у главној улози
Награда Удружења телевизијских филмских критичара за најбољег глумца у главној улози
Награда Удружења њујоршких филмских критичара за најбољег глумца
номинација - Награда Удружења телевизијских филмских критичара за најбољу филмску поставу
номинација - Награда Сателит за најбољег глумца у главној улози
2017. Фантомска нит Phantom Thread Рејнолдс Вудкок номинација - Оскар за најбољег глумца у главној улози
номинација - БАФТА за најбољег глумца у главној улози
номинација - Златни глобус за најбољег главног глумца у играном филму (драма)
номинација - Награда Удружења телевизијских филмских критичара за најбољег глумца у главној улози
номинација - Награда Сателит за најбољег глумца у главној улози
Телевизијске серије
1980. Пертла Shoestring ди-џеј епизода: The Farmer Had a Wife
1982. Мраз у мају Frost in May Арчи Хјуз-Форет епизода: Beyond the Glass
1983. Представа месеца Play of the Month Гордон Вајтхаус епизода: Dangerous Corner

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Dramatic conclusion to the dalliances of Daniel Day-Lewis”. Independent.
  2. ^ Appelo, Tim (8. 11. 2012). „Daniel Day-Lewis Spoofs Clint Eastwood's Obama Chair Routine at Britannia Awards (Video)”. The Hollywood Reporter. Приступљено 19. 4. 2013. „I know as an Englishman it's absolutely none of my business.” 
  3. ^ Hirschberg, Lynn (11. 11. 2007). „The New Frontier’s Man”. The New York Times. Приступљено 28. 1. 2018. 
  4. ^ а б Simkins, Michael (22. 6. 2017). „Actors usually envy each other. But Daniel Day-Lewis is a class apart”. The Guardian. Приступљено 21. 3. 2019. „Most of us would start any list of those few truly exceptional actors – the shape-shifters as they are sometimes called, individuals who can inhabit another character in its entirety without ever lapsing into impersonation – with Marlon Brando, then veer off into a truculent debate about whether Laurence Olivier was the greatest of them all or just an old ham with stale tricks. Robert De Niro would get a mention of course – Meryl Streep, no doubt. But almost everyone would finish with Day-Lewis.” 
  5. ^ Winter, Jessica (5. 11. 2012). „The World's Greatest Actor”. Time. Приступљено 22. 10. 2015. 
  6. ^ Queenan, Joe (25. 2. 2013). „Oscars 2013: do his three Oscars make Daniel Day-Lewis the greatest?”. The Guardian. Приступљено 27. 10. 2017. 
  7. ^ Allen, Nick (25. 2. 2013). „Oscars 2013: Daniel Day-Lewis says it is 'daft' to call him best actor ever”. The Telegraph. Приступљено 27. 10. 2017. 
  8. ^ „Daniel Day-Lewis makes Oscar history with third award”. BBC News. 25. 2. 2013. Приступљено 13. 3. 2013. 
  9. ^ „Queen's Honours: Day-Lewis receives knighthood”. BBC News. 13. 6. 2014. Приступљено 14. 6. 2014. 
  10. ^ „Film star Daniel Day-Lewis retires from acting”. BBC News. 21. 6. 2017. Приступљено 21. 6. 2017. 
  11. ^ „Daniel Day-Lewis announces retirement from acting”. The Guardian. 20. 6. 2017. Приступљено 21. 6. 2017. 
  12. ^ Gritten, David (22. 2. 2013). „Daniel Day-Lewis: the greatest screen actor ever?”. The Telegraph. Приступљено 25. 2. 2013. 
  13. ^ Parker, Emily (23. 1. 2008). „Sojourner in Other Men's Souls”. The Wall Street Journal. Приступљено 28. 1. 2018. 
  14. ^ „Daniel Day-Lewis aims for perfection”. The Daily Telegraph. London. 22. 2. 2008. Приступљено 1. 1. 2010. 
  15. ^ Rainey, Sarah (1. 3. 2013). „My brother Daniel Day-Lewis won't talk to me any more”. The Telegraph. Приступљено 4. 6. 2016. 
  16. ^ Guardian (2024-10-02). „Danijel Dej Luis se ipak vraća glumi: Trostruki oskarovac deli kadar sa Šonom Binom”. Euronews.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-10-02. 
  17. ^ Hibberd, James (12. 8. 2025). „Daniel Day-Lewis Returns in First Film Since Retiring Eight Years Ago”. The Hollywood Reporter. 
  18. ^ „Index entry”. FreeBMD. ONS. Архивирано из оригинала 27. 2. 2020. г. Приступљено 28. 3. 2016. 
  19. ^ Peter Stanford (2007). "C Day-Lewis: A Life". p. 5. A&C Black
  20. ^ Hasted, Nick (31. 1. 2018). „Daniel Day-Lewis: Why Britain has just lost its De Niro”. The Independent. Архивирано из оригинала 8. 6. 2022. г. Приступљено 8. 5. 2018. 
  21. ^ David, Keren (29. 11. 2017). „Daniel Day-Lewis opens up on his decision to quit acting”. The Jewish Chronicle. Архивирано из оригинала 2. 5. 2019. г. Приступљено 8. 5. 2018. 
  22. ^ Jackson, Laura (2005). Daniel Day-Lewis: the biography. Blake. стр. 3. ISBN 1-85782-557-8. „Michael Balcon's family were Latvian refugees from Riga who had come to England in the second half of the 19th century. The family of his wife, Aileen Leatherman, whom he married in 1924, came from Poland.” 
  23. ^ „Day-Lewis gets Oscar nod for new film”. Kent News. 17. 12. 2007. Архивирано из оригинала 1. 2. 2008. г. Приступљено 9. 1. 2008. 
  24. ^ Pearlman, Cindy (30. 12. 2007). „Day-Lewis isn't suffering: 'It's a joy'”. Chicago Sun-Times. Архивирано из оригинала 2. 1. 2008. г. Приступљено 9. 1. 2008. 
  25. ^ „Curzon | Outstanding British Contribution to Cinema”. www.bafta.org. 31. 1. 2017. Архивирано из оригинала 7. 1. 2022. г. Приступљено 29. 4. 2020. 
  26. ^ а б Segal, David (31. 3. 2005). „Daniel Day-Lewis, Behaving Totally In Character”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 11. 11. 2018. г. Приступљено 28. 1. 2018. 
  27. ^ „Things You Might Not Have Done In Greenwich: Go on a Daniel Day-Lewis Tour”. Information Society. Архивирано из оригинала 31. 1. 2017. г. Приступљено 19. 1. 2017. 
  28. ^ „Where did you go to, my lovely?”. The Independent. 16. 2. 1997. Архивирано из оригинала 9. 5. 2019. г. Приступљено 9. 5. 2019. 
  29. ^ а б Corliss, Richard (21. 3. 1994). „Cinema: Dashing Daniel”. Time. Архивирано из оригинала 11. 4. 2018. г. Приступљено 28. 1. 2018. 
  30. ^ а б Jenkins, Garry. Daniel Day-Lewis: The Fires Within Архивирано 27 фебруар 2020 на сајту Wayback Machine. St. Martin's Press, 1994, ASIN B000R9II4O
  31. ^ а б в г д „Daniel Day-Lewis – Biography”. TalkTalk. Архивирано из оригинала 16. 10. 2015. г. Приступљено 26. 2. 2006. 
  32. ^ „The Tatler List”. Tatler. Архивирано из оригинала 5. 2. 2016. г. 
  33. ^ Sansom, Ian (3. 4. 2010). „Great dynasties of the world: The Day-Lewises”. The Guardian. Архивирано из оригинала 27. 8. 2017. г. Приступљено 8. 2. 2018. 
  34. ^ Wolf, Matt (13. 3. 1994). „FILM; Pete Postlethwaite Turns a Prison Stint Into Oscar Material”. The New York Times. Архивирано из оригинала 8. 1. 2022. г. Приступљено 6. 1. 2009. 
  35. ^ „Bristol Old Vic teacher who taught Daniel Day-Lewis recalls stars early days”. Bristol Post. 27. 5. 2016. Архивирано из оригинала 25. 12. 2015. г. 
  36. ^ Gritten, David (22. 2. 2013). „Daniel Day-Lewis: the greatest screen actor ever?”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 29. 11. 2017. г. Приступљено 25. 2. 2013. 
  37. ^ Parker, Emily (23. 1. 2008). „Sojourner in Other Men's Souls”. The Wall Street Journal. Архивирано из оригинала 23. 8. 2017. г. Приступљено 28. 1. 2018. 
  38. ^ Simkins, Michael (22. 6. 2017). „Actors usually envy each other. But Daniel Day-Lewis is a class apart”. The Guardian. Архивирано из оригинала 22. 3. 2019. г. Приступљено 21. 3. 2019. „Most of us would start any list of those few truly exceptional actors – the shape-shifters as they are sometimes called, individuals who can inhabit another character in its entirety without ever lapsing into impersonation – with Marlon Brando, then veer off into a truculent debate about whether Laurence Olivier was the greatest of them all or just an old ham with stale tricks. Robert De Niro would get a mention of course – Meryl Streep, no doubt. But almost everyone would finish with Day-Lewis.” 
  39. ^ „Daniel Day-Lewis aims for perfection”. The Daily Telegraph. London. 22. 2. 2008. Архивирано из оригинала 10. 1. 2022. г. Приступљено 1. 1. 2010. 
  40. ^ Hirschberg, Lynn (11. 11. 2007). „The New Frontier's Man”. The New York Times Magazine. Архивирано из оригинала 31. 1. 2018. г. Приступљено 28. 1. 2018. 
  41. ^ Rainey, Sarah (1. 3. 2013). „My brother Daniel Day-Lewis won't talk to me any more”. The Telegraph. Архивирано из оригинала 10. 1. 2022. г. Приступљено 4. 6. 2016. 
  42. ^ „Daniel Day-Lewis: the greatest screen actor ever?”. The Telegraph. 22. 2. 2013. Архивирано из оригинала 29. 11. 2017. г. Приступљено 16. 6. 2020. 
  43. ^ а б Queenan, Joe (25. 2. 2013). „Oscars 2013: do his three Oscars make Daniel Day-Lewis the greatest?”. The Guardian. Архивирано из оригинала 3. 1. 2018. г. Приступљено 27. 10. 2017. 
  44. ^ Dargis, Manohla; Scott, A.O. (25. 11. 2020). „The 25 greatest actors of the 21st century (so far)”. The New York Times. Архивирано из оригинала 1. 12. 2020. г. Приступљено 7. 1. 2021. 
  45. ^ Allen, Nick (25. 2. 2013). „Oscars 2013: Daniel Day-Lewis says it is 'daft' to call him best actor ever”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 10. 1. 2022. г. Приступљено 27. 10. 2017. 
  46. ^ Simkins, Michael (22. 6. 2017). „Actors usually envy each other. But Daniel Day-Lewis is a class apart”. The Guardian. Архивирано из оригинала 22. 3. 2019. г. Приступљено 21. 3. 2019. „Most of us would start any list of those few truly exceptional actors – the shape-shifters as they are sometimes called, individuals who can inhabit another character in its entirety without ever lapsing into impersonation – with Marlon Brando, then veer off into a truculent debate about whether Laurence Olivier was the greatest of them all or just an old ham with stale tricks. Robert De Niro would get a mention of course – Meryl Streep, no doubt. But almost everyone would finish with Day-Lewis.” 
  47. ^ Stanford, Peter (13. 1. 2008). „The enigma of Day-Lewis”. The Guardian. Архивирано из оригинала 29. 8. 2017. г. Приступљено 28. 1. 2018. 
  48. ^ Gritten, David (22. 2. 2013). „Daniel Day-Lewis: the greatest screen actor ever?”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 29. 11. 2017. г. Приступљено 25. 2. 2013. 
  49. ^ Watson, Shane (15. 8. 2004). „The dumping game”. The Times. UK. Архивирано из оригинала 15. 6. 2011. г. Приступљено 18. 8. 2022. 
  50. ^ Gritten, David (22. 2. 2013). „Daniel Day-Lewis: the greatest screen actor ever?”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 29. 11. 2017. г. Приступљено 25. 2. 2013. 
  51. ^ Achath, Sati (13. 5. 2011). Hollywood Celebrities: Basic Things You've Always Wanted to Know. Bloomington, Indiana: AuthorHouse. стр. 18. ISBN 978-1-4634-1157-2. 
  52. ^ Segal, David (31. 3. 2005). „Daniel Day-Lewis, Behaving Totally In Character”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 11. 11. 2018. г. Приступљено 28. 1. 2018. 
  53. ^ O'Brien, Jason (28. 4. 2009). „Daniel Day Lewis given Freedom of Wicklow”. Irish Independent. Архивирано из оригинала 7. 1. 2022. г. Приступљено 28. 1. 2018. 
  54. ^ „Daniel Day-Lewis”. Rotten Tomatoes. Архивирано из оригинала 21. 10. 2008. г. Приступљено 12. 10. 2008. 
  55. ^ O'Brien, Jason (28. 4. 2009). „Daniel Day Lewis given Freedom of Wicklow”. Irish Independent. Архивирано из оригинала 7. 1. 2022. г. Приступљено 28. 1. 2018. 
  56. ^ Devlin, Martina (24. 1. 2008). „Daniel, old chap, sure you're one of our own”. Irish Independent. Архивирано из оригинала 29. 1. 2018. г. Приступљено 28. 1. 2018. 
  57. ^ „Day-Lewis heads UK Oscars charge”. BBC News. 22. 1. 2008. Архивирано из оригинала 3. 1. 2013. г. Приступљено 28. 1. 2018. 
  58. ^ Stanford, Peter (13. 1. 2008). „The enigma of Day-Lewis”. The Guardian. Архивирано из оригинала 29. 8. 2017. г. Приступљено 28. 1. 2018. 
  59. ^ Sullivan, Chris (1. 2. 2008). „How Daniel Day-Lewis' notoriously rigorous role preparation has yielded another Oscar contender”. The Independent. London. Архивирано из оригинала 24. 4. 2011. г. Приступљено 4. 7. 2010. 
  60. ^ Travers, Peter (25. 2. 2008). „Oscars 2008: The Live Blog”. Rolling Stone. Архивирано из оригинала 4. 4. 2019. г. Приступљено 4. 4. 2019. 
  61. ^ „Queen's Honours: Day-Lewis receives knighthood”. BBC News. 13. 6. 2014. Архивирано из оригинала 8. 2. 2021. г. Приступљено 14. 6. 2014. 
  62. ^ You must specify Шаблон:And list when using {{London Gazette}}.
  63. ^ You must specify Шаблон:And list when using {{London Gazette}}.
  64. ^ „Daniel Day-Lewis knighted by the Duke of Cambridge”. The Daily Telegraph. 14. 11. 2014. Архивирано из оригинала 14. 11. 2014. г. Приступљено 15. 11. 2014. 
  65. ^ „Bristol University | News from the University | Honorary degrees”. Bristol.ac.uk. 15. 7. 2010. Архивирано из оригинала 12. 1. 2012. г. Приступљено 9. 12. 2011. 
  66. ^ „People”. The Lir Academy. Архивирано из оригинала 6. 10. 2019. г. Приступљено 6. 10. 2019. 
  67. ^ „Daniel Day-Lewis: Gives poet dad's work to Oxford”. The Washington Times. 30. 10. 2012. Архивирано из оригинала 4. 1. 2018. г. Приступљено 28. 1. 2018. 
  68. ^ „Inside scarred minds”. www.thetimes.com. 20. 3. 2005. Приступљено 8. 10. 2025. 
  69. ^ „Sir Daniel Day-Lewis is to be the new Honorary President of the Poetry Archive”. The Poetry Archive. Приступљено 21. 10. 2015. 
  70. ^ Stewart, Stephen (27. 6. 2017). „Legendary 'ghost' war poet returns from World War One killing fields to meet today's veterans”. Daily Record. Архивирано из оригинала 22. 1. 2018. г. Приступљено 28. 1. 2018. 
  71. ^ „Daniel Day-Lewis reads Wilfred Owen works in War Poets Collection”. BBC News. 1. 11. 2016. Архивирано из оригинала 7. 2. 2018. г. Приступљено 28. 1. 2018. 
  72. ^ „Stars bring war poetry to life”. napier.ac.uk. Edinburgh Napier University. 2. 11. 2016. Архивирано из оригинала 22. 1. 2018. г. Приступљено 28. 1. 2018. 
  73. ^ „Daniel Day-Lewis, 2002”. Index Magazine. Архивирано из оригинала 11. 12. 2011. г. Приступљено 9. 12. 2011. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Данијел_Деј_Луис&oldid=30588627”