Мелвин Даглас

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мелвин Даглас
Douglas-portrait.jpg
Мелвин Даглас
Пуно име Мелвин Едуард Хеселберг
Датум рођења (1901-04-05)5. април 1901.
Место рођења Мејкон, Џорџија
 САД
Датум смрти 4. август 1981.(1981-08-04) (80 год.)
Место смрти Њујорк
САД
IMDb веза

Мелвин Едуард Хеселберг (енгл. Melvyn Douglas; 5. април 19014. август 1981) познатији као Мелвин Даглас, био је амерички глумац.

Даглас је постао познат 30-их година када је играо главне улоге у неколико филмова, међу којима је можда најпознатији романтична комедија „Ниночка“ где је играо уз Грету Гарбо. Даглас се касније окренуо озбиљнијим улогама као што су оне за које је награђен наградом Оскар, „Хад“ (1963) и „Добродошли господине Ченс“ (1979).

Детињство и младост[уреди]

Даглас је рођен у Мејкону, Џорџија, као син Лене Присиле (девојачко Шакелфорд) и Едуарда Грегорија Хеселберга, концертног пијанисте и композитора, иначе немачко-јеврејског имигранта из Риге, Летонија, тада делу Русије. Његова мајка, пореклом из Тенесија, је била протестанткиња и потомак енглеских пуританаца и сепаратиста који су једрењаком The Mayflower (глог) стигли из Плимута у Нови Свет 1620.[1] There were 102 passengers[1][2] Његов деда по мајци, Џорџ Шакелфорд, био је генерал и ветеран Грађанског рата.[3]

Даглас у својој аутобиографији, „Видимо се у филмовима“ (1987), пише да није био свестан свог јеврејског порекла све до каснијег одрастања „Нисам знао за мој нехришћански део личности све до својох тинејџерских дана“. Била је то његова ујна, са очеве стране која му је рекла ту „истину“ када је имао 14 година. Он пише како јој се „дивио беспоговорно“, а заузврат она се према њему понашала као према свом сину. Иако је његов отац предавао музику на неколико колеџа у САД и Канади, Даглас није стекао диплому ни средње школе. Преузео је презиме баке по мајци и постао познат као Мелвин Даглас.

Каријера[уреди]

Даглас је развио своју каријеру у Шекспировом репертоару још као тинејџер. Основао је театар на отвореном у Чикагу. Имао је дугу позоришну, филмску и телевизијску каријеру као главни глумац, која се протеже од улоге на Бродвеју у представи „Сада или никада“ (заједно са својом будућом женом Хелен Гахаган) па све до неколико дана пред смрт. Даглас је играо заједно са Борисом Карлофом и Чарлсом Лотоном у злобном хорор класику из 1932. године „The Old Dark House“.

Био је херој у филму „The Vampire Bat“ (1932) и софистицирани јунак у филму „She Married Her Boss“ (1935). Играо је са Џоан Крафорд у неколико филмова, међу којима је најпознатији „Лице једне жене“ (1941), а са Гретом Гарбо у три филма: „As You Desire Me“ (1932), „Ниночка“ (1939) и у њеном последњем филму „Жена са два лица“ (1941). Једна од његових најсимпатичнијих улога је улога пажљивог оца у филму „Капетан храброст“ (1937).

Током Другог светског рата, Даглас је најпре играо директора Уметничког одбора у Канцеларији за цивилну одбрану а затим је служио и у војсци САД. Вратио се тумачећи нешто зрелије улоге у „Море траве“ и „Mr. Blandings Builds His Dream House“. Остварио је свој музички деби 1959 као капетан Бојл у трагикомичном мјузиклу „Џуно“ Марка Блицтајна, базираном на делу Шона О Кејсија Juno and the Paycock.

Од новембра 1952. до јануара 1953. године Даглас је играо у детективском шоу „Steve Randall“ на телевизијској мрежи „„ДуМонт““ који је потом пребачен на телевизију ЦБС. У лето 1953. године постао је водитељ телевизијске игре „Blind Date“. У лето 1959. био је наратор 12 епизода антологијске западњачке телевизијске серије „Frontier Justice“, у продукцији Дика Пауела и његове телевизије „Four Star Television“.

Како је Даглас старио добијао је озбиљније улоге старијих особа и очева, у филмовима као што су „Хад“ (1963) за који је добио Оскара за најбољу епизодну мушку улогу, „The Americanization of Emily“ (1964), епизоди серије „The Fugitive“ (1966), „I Never Sang for My Father“ (1970) за који је номинован за Оскара за најбољу главну мушку улогу, и „Кандидат“ (1972). Другог Оскара за најбољу епизодну улогу добио је за комедију-драму „Добродошли Господине Ченс“ (1979). Као додатак награди Оскар, Даглас је освојио и награду Тони за главну улогу у представи „The Best Man“ (1960) Горе Видала, и награду Еми за своју ролу у „Do Not Go Gentle Into That Good Night“.

Дагласова последња улога била је у филму „Ghost Story“ (1981). Није успео да доврши своју улогу у филму „The Hot Touch“ (1982) пре своје смрти. Даглас има две звезде на Холивудској стази славних, једну за филмове на броју 6423 Hollywood Blvd, а другу за рад на телевизији на броју 6601 Hollywood Blvd.

Приватан живот[уреди]

Даглас је био кратко ожењен са уметницом Розалинд Хајтауер, са којом је имао једно дете, Грегорија Хеселберга рођеног 1926. године. Хеселберг који је иначе уметник је отац глумице Илејн Даглас.

1931. године Даглас се оженио глумицом и политичарком Хелен Гахаган. Исте године њих двоје су отпутовали у Европу где су били "престрављени француским и немачким антисемитизмом. Као резултат тога постали су беспоговорни антифашисти, подржавајући Демократску странка и реизбор Рузвелта за председника САД. Као конгресменка у чак три мандата, Хелен је била противкандидата Ричарду Никсону за месту у Сенату САД као представник Калифорније 1950. године.

Никсон је оптужио Гахаганову да је мека према комунизму јер је била опозиција Одбору Представничког дома за антиамеричке активности. Била је Гахаганова та која је популарисала Никсонов надимак "Tricky Dick". Даглас и Гахаган су имали двоје деце: Питера Гахагана Дагласа (1933) и Мери Хелен Даглас (1938). Пар је био у браку све до Хеленине смрти 1980. од канцера. Мелвин Даглас је преминуо следеће године, 1981. године у 80-ој години, од упале плућа и срчаних проблема у Њујорку.

Занимљивости[уреди]

Године 1967. постао је тек пети глумац који је освојио троструку круну глуме, тј.награде Оскар, Тони и Еми.

Позоришне улоге[уреди]

  • A Free Soul (1928) као Ајс Вилфонг
  • Tonight or Never (1930) као непознати џентлмен
  • No More Ladies (1934) као Шеридан Ворен
  • Two Blind Mice (1949) као Томи Тарстон
  • The Bird Cage (1950) као Волим Вилијамс
  • Glad Tidings (1951) као Стив Витни
  • Time Out for Ginger (1952) као Хауард Керол
  • Inherit the Wind (1955) као Хенри Драмонд
  • The Gang's All Here (1959) као Грифит. П. Хејстингс
  • The Best Man (1960) као Вилијам Расел
  • Spofford (1967) као Спофорд

Филмографија[уреди]

  • 1931 Tonight or Never - Џим Флечер
  • 1932 Prestige - Капетан Андре Верлен
  • 1932 The Wiser Sex - Дејвид Ролф
  • 1932 - The Broken Wing - Филип Марвин
  • 1932 - As You Desire Me - Конте Бруно Варели
  • 1933 The Vampire Bat Karl - Бретшнајдер
  • 1933 Nagana - Др. Валтер Траднор
  • Counsellor at Law Roy Darwin
  • 1934 Woman in the Dark Tony Robson
  • Dangerous Corner Charles Stanton
  • 1935 She Married Her Boss Richard Barclay
  • Mary Burns, Fugitive Barton Powell
  • Annie Oakley Jeff Hogarth
  • 1936 The Gorgeous Hussy John Randolph
  • Theodora Goes Wild Michael Grant
  • 1937 Captains Courageous Mr. Cheyne
  • I Met Him in Paris George Potter
  • Angel Anthony 'Tony' Halton
  • 1938 There's Always a Woman William Reardon
  • The Toy Wife George Sartoris
  • Fast Company Joel Sloane
  • That Certain Age Vincent Bullitt
  • The Shining Hour Henry Linden
  • 1939 Tell No Tales Michael Cassidy
  • Ninotchka Leon
  • 1940 Too Many Husbands Henry Lowndes
  • Third Finger, Left Hand Jeff Thompson
  • This Thing Called Love Tice Collins
  • 1941 That Uncertain Feeling Larry Baker
  • A Woman's Face Dr. Gustaf Segert
  • Our Wife Jerome 'Jerry' Marvin
  • 1942 We Were Dancing Nicholas Eugen August Wolfgang 'Nikki' Prax
  • They All Kissed the Bride Michael 'Mike' Holmes
  • 1943 Three Hearts for Julia Jeff Seabrook
  • 1947 The Sea of Grass Brice Chamberlain
  • The Guilt of Janet Ames Smithfield 'Smitty' Cobb
  • 1948 Mr. Blandings Builds His Dream House Bill Cole
  • 1949 A Woman's Secret Luke Jordan
  • The Great Sinner Armand de Glasse
  • The Philco-Goodyear Television Playhouse Richard Gordon episode: The Five Lives of Richard Gordon
  • 1950 Lux Video Theatre James Strickland episode: To Thine Own Self
  • Pulitzer Prize Playhouse Eugene Morgan
  • Martin Luther Cooper episode: The Magnificent Ambersons
  • episode: Mrs. January and Mr. Ex
  • 1951 My Forbidden Past Paul Beaurevel
  • On the Loose (1951 film) Frank Bradley
  • 1952 Celanese Theatre Archduke Rudolph von Hapsburg episode: Reunion in Vienna
  • Steve Randall Steve Randall 12 episodes
  • 1955 The Ford Television Theatre George Manners episode: Letters Marked Personal
  • 1955-1956 The Alcoa Hour Charles Turner
  • Jim Conway episode: Man on a Tiger
  • episode: Thunder in Washington
  • 1957-1958 The United States Steel Hour Census Taker
  • Dr. Victor Payson
  • Narrator episode: Second Chance
  • episode: The Hill Wife
  • 1957-1959 Playhouse 90 General Parker
  • Ansel Gibbs
  • Stalin
  • Howard Hoagland episode: Judgement at Nuremberg
  • episode: The Return of Ansel Gibbs
  • episode: The Plot to Kill Stalin
  • episode: The Greer Case
  • 1959 Frontier Justice Host 11 episodes
  • 1960 Sunday Showcase Mark Twain episode: Our American Heritage: Shadow of a Soldier
  • 1962 Billy Budd The Dansker
  • 1963 Ben Casey Burton Strang episode: Rage Against the Dying Light
  • Hud Homer Bannon Academy Award for Best Supporting Actor
  • Laurel Award for Top Male Supporting Performance
  • National Board of Review Award for Best Supporting Actor
  • Nominated-Golden Globe Award for Best Supporting Actor - Motion Picture
  • Bob Hope Presents the Chrysler Theatre Pat Konke episode: A Killing at Sundial
  • 1964 Advance to the Rear Col. Claude Brackenbury
  • The Americanization of Emily Adm. William Jessup Nominated-Laurel Award for Best Supporting Performance, Male
  • 1965 Rapture Frederick Larbaud
  • Once Upon a Tractor Martin
  • Inherit the Wind Henry Drummond Nominated-Primetime Emmy Award for Outstanding Lead Actor in a Miniseries or a Movie
  • 1966 The Fugitive (TV series) Mark Ryder episode: The 2130
  • Lamp at Midnight Galileo Galilei
  • 1967 Hotel (1967 film) Warren Trent
  • CBS Playhouse Peter Schermann episode: Do Not Go Gentle Into That Good Night
  • Primetime Emmy Award for Outstanding Lead Actor in a Miniseries or a Movie
  • 1968 Companions in Nightmare Dr. Lawrence Strelson
  • 1970 I Never Sang for My Father Tom Garrison New York Film Critics Circle Award for Best Actor (2nd place)
  • Nominated-Academy Award for Best Actor
  • Nominated-Golden Globe Award for Best Actor - Motion Picture Drama
  • Nominated-Laurel Award for Best Dramatic Performance, Male
  • Hunters Are for Killing (TV film) Keller Floran
  • 1971 Death Takes a Holiday Judge Earl Chapman
  • 1972 The Candidate John J. McKay
  • Circle of Fear Grandpa episode: House of Evil
  • Two Is a Happy Number Joseph Provo
  • 1973 The Going Up of David Lev (TV film) Grandfather
  • 1975 Benjamin Franklin (TV miniseries) Benjamin Franklin
  • 1976 The Tenant Monsieur Zy
  • 1977 Twilight's Last Gleaming Zachariah Guthrie
  • Intimate Strangers (1977 film) Donald's father
  • ABC Weekend Special Grandpa Doc episode: Portrait of Grandpa Doc
  • 1979 The Seduction of Joe Tynan Senator Birney
  • Being There Benjamin Rand Academy Award for Best Supporting Actor
  • Golden Globe Award for Best Supporting Actor - Motion Picture
  • Los Angeles Film Critics Association Award for Best Supporting Actor
  • National Society of Film Critics Award for Best Supporting Actor (2nd place)
  • New York Film Critics Circle Award for Best Supporting Actor
  • 1980 The Changeling Senator Joe Carmichael Nominated-Saturn Award for Best Supporting Actor
  • Tell Me a Riddle David
  • 1981 Ghost Story Dr. John Jaffrey
  • The Hot Touch Max Reich

Референце[уреди]

  1. Nissenson, Hugh (18. 1. 1987). „He Almost Made Garbo Laugh”. The New York Times. Приступљено 28. 12. 2013. 
  2. 1
  3. [1]

Спољашње везе[уреди]