Род Стајгер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Род Стајгер
Rod Steiger Al Capone 2.jpg
Род Стајгер у филму Ал Капоне из 1959. године
Пуно имеРодни Стивен Стајгер
Датум рођења(1925-04-14)14. април 1925.
Место рођењаВестхемптон
Њујорк, САД
Датум смрти9. јул 2002.(2002-07-09) (77 год.)
Место смртиЛос Анђелес
Калифорнија, САД
СупружнициСали Грејси (1952—1958)
Клер Блум (1959—1969)
Шери Нелсон (1973—1979)
Пола Елис (1986—997)
Џоан Бенедикт (2000—2002)
IMDb веза

Род Стајгер (енгл. Rod Steiger; Вестхемптон, 14. април 1925Лос Анђелес, 9. јул 2002) био је амерички глумац, познат по свом портрету неуобичајених, често променљивих и бесомучних ликова. Често се наводи као „једна од најхаризматичнијих и најдинамичнијих звезда Холивуда”,[1] уско је повезан са уметношћу методичке глуме, утеловљујући ликове које је играо, што је понекад доводило до сукоба са режисерима и колегама. Играо је као мафијашког брата Марлона Бранда, Чарлија, у филму На доковима Њујорка (енгл. On the Waterfront, 1954), главног лика Сола Назермана у Човеку из залагаонице (енгл. The Pawnbroker, 1964), као и као полицијског шефа Била Гилеспија насупрот Сиднију Поатјеу у филму У врелини ноћи (енгл. In the Heat of the Night, 1967), за који је освојио Оскара за најбољег глумца.

Стајгер је рођен у Вестхемптону у Њујорку, као син креатора водвиља. Имао је тешко детињство, са мајком алкохоличарком од које је побегао у доби од 16 година. Након рада у позоришту Јужни Пацифик током Другог светског рата, глумачку каријеру започео је телевизијским улогама 1947. године, и добио позитивне критике за портрет главног јунака у телеплеју Марти (енгл. Marty, 1953). Дебитовао је 1946. године на позорници у представи Закуни се, Џек Далтон! (енгл. Curse you, Jack Dalton!) у Градском позоришту у Њуарку, а потом се појавио у представама као што су Непријатељ народа (енгл. An Enemy of the People, 1950), Ноћна музика (енгл. Night Music) Клифорда Одетса (1951), Галебови изнад Сорента (енгл. Seagulls Over Sorrento, 1952) и Рашомон (енгл. Rashomon, 1959).

Стајгер је свој филмски деби имао у филму Тереза (енгл. Teresa) Фреда Зинемана 1951. године, а потом се појавио у филмовима попут Великог ножа (енгл. The Big Knife, 1955), Оклахома! (енгл. Oklahoma!, 1955), Преко моста (енгл. Across the Bridge, 1957) и Ал Капоне (енгл. Al Capone, 1959). После Стајгерове улоге у филму Човек у залагаоници (енгл. The Pawnbroker) 1964. године, у коме је играо огорченог Јеврејина који је преживео холокауст и који ради у залагаоници у Њујорку, портретисао је опортунистичког руског политичара у Доктору Живагу (енгл. Doctor Zhivago) Дејвида Лина (1965). У филму У врелини ноћи (енгл. In the Heat of the Night, 1967), који је освојио пет награда Оскар, укључујући награду за најбољи филм и за најбољег глумца, Стајгер је тумачио улогу полицијског шефа у Мисисипију, који почиње да поштује афроамеричког официра (Потје) док заједно траже убицу. Следеће године играо је серијског убицу у филму No Way to Treat a Lady.

Током 1970-их Стајгер се све више окренуо европским продукцијама у потрази за захтевнијим улогама. Портретисао је Наполеона Бонапарту у филму Вотерло (енгл. Waterloo, 1970), мексичког бандита у филму Duck, You Sucker! Серђа Леонеа (1971), Бенита Мусолинија у Мусолинијевим последњим данима (енгл. Last Days of Mussolini, 1975), а деценију је завршио играјући узнемиреног свештеника у филму Амитвилски ужас (енгл. The Amityville Horror, 1979). Почетком 80-их прошлог века, срчани проблеми и депресија почели су да утичу на Стајгерову каријеру, те је тешко долазио до посла, пристајући да се појављује у филмовима са ниским буџетом. Једна од његових последњих улога била је улога судије Лија Сарокина у затворској драми Ураган (енгл. The Hurricane, 1999), која га је поново спојила са редитељем филма У врелини ноћи Норманом Џуисоном. Стајгер се женио пет пута, имао је ћерку, оперску певачицу Ану Стајгерм и сина Мајкла Стајгера. Умро је од упале плућа и затајења бубрега услед компликација током хируршког захвата због тумора жучне кесе 9. јула 2002, у 77. години живота у Лос Анђелесу, а надживела га је пета супруга Џоан Бенедикт Стајгер.

Биографија[уреди]

Детињство, младост и глумачки почеци[уреди]

Стајгер је похађао средњу школу Вест Сајд у Њуарку у Њу Џерзију, где је показао своја рана интересовања за глуму

Стајгер је рођен 14. априла 1925. године у Вестхамптону у Њујорку, као једино дете Лорене (рођен Драјвер) и Фредерика Стајгера,[2][3] француског, шкотског и немачког порекла.[4][5] Род је одгајан као лутеран. Никада није познавао свог оца, водвиљона који је био део путујуће трупе са Стајгеровом мајком,[5] али рекли су му да је леп човек латино изгледа, који је био талентован музичар и плесач. Биограф Том Хачинсон описује га као „сеновиту, одбеглу фигуру”, ону која је „прогањала” Рода током целог живота и била „невидљиво присуство и невиђени утицај”.[6]

Хачинсон је Стајгерову мајку описао као „окорелу, енергичну и малу, са дугом ружичастом косом”.[7] Имала је добар певачки глас и замало постала холивудска глумица, али након операције ногу трајно јој је ослабила способност ходања, одустала је од глуме и окренула се алкохолу.[8][9] Као резултат тога, напустила је шоу бизнис и одселила се из Вестхамптона да одгаја сина. Селили су се у неколико градова, укључујући Ирвингтон и Блумфилд, пре него што су се настанили у Њуарку у Њу Џерзију.[10] Њен алкохолизам донео је Стајгеру пуно непријатних ситуација, а породицу су често исмејавала друга деца и њихови родитељи у заједници.[11] У доби од пет година сексуално га је злостављао педофил који га је намамио својом колекцијом лептира.[12] Стајгер је рекао о својој проблематичној породичној позадини: „Да сте имали могућност да имате детињство које сте доживели, са алкохоличарском мајком и да сте познати глумац какав сте данас, или да имате дирљиво, сигурно детињство и да нисте познати, које бисте изабрали? Љубавно, сигурно детињство у Њујорку.”[13] Током последњих 11 година свог живота, Стајгерова мајка оставила је алкохол и редовно је присуствовала састанцима анонимних алкохоличара. Стајгер се присетио: „Био сам поносан на њу. Преобратила се. Оживела је поново.”[14]

Током свог детињства, и захваљујући својој великој снази и величини, Стајгер је постао познат као „Стена” (енгл. The Rock).[2] Иако су му се ругали због алкохолизма његове мајке, он је био популаран лик у школи и способан софтбол играч.[10] Током адолесцентских година показао је интересовање за писање поезије и за глуму, а појављивао се у неколико школских представа док је био у средњој школи Вест Сајд у Њуарку. Уморан од борбе са мајком,[15] побегао је од куће са шеснаест година да би се придружио морнарици Сједињених Држава током Другог светског рата.

Пријавио се 11. маја 1942. године, а усавршавао се у америчкој морнаричкој обучној станици у Њупорту у Роуд Ајланду. Придружио се новооснованом USS Taussig (DD-746) 20. маја 1944. године.[16] Док је служио као торпедоман на разарачима, видео је акцију у Јужном пацифику, укључујући битку на Иво Џими.[4] Касније је Стајгер прокоментарисао: „Волео сам морнарицу. Био сам довољно глуп да мислим да сам херој”.[17] Његова искуства током рата прогањала су га целог живота, посебно губитак Американаца током битке за Иво Џиму, као и потонуће Тосинга за које се знало да су на њима биле жене и деца.[16] Дана 17. децембра 1944. године, крај обале Лузона на Филипинима, Стајгер и Тосинг наишли су на јак тајфун, који је постао познат и као Холзијев тајфун, а ветрови су достизали сто чворова и са таласима високим 80 стопа. Као резултат тога, три америчка разарача су изгубљена, али Тосинг је преживео.[16]

Након рата, G. I. Bill је плаћао закупнину за његову собу у Западној 81. улици у Њујорку, уз приход од нешто више од 100 долара месечно и четири године школовања.[17] У почетку је одржавао машине за подмазивање и прао подове.[11] Одлучио је да похађа школу драме, пре свега због чланства атрактивних младих жена у истој.[11] Позната као Мала позоришна група за државну службу, водила ју је Канцеларија издржаваних и корисника, где је он тада био запослен.[16] То га је навело да започне двогодишњи курс у Новој школи за друштвена истраживања, коју је водио немачки емигрант Ервин Пискатор.[17] Током једне аудиције, Стајгер је изабран да глуми након што је једва изговорио неколико речи, а редитељ је узвикнуо да има „свеж, диван квалитет”.[11] Други талентовани ученик у то време био је Волтер Матау, који је институцију назвао „Неуротска школа за истраживање сексуалних односа”.[17] Стајгер је био изненађен откривањем сопственог талента за глуму, па је охрабрен да настави даље студије на Драмској радионици. Један од главних разлога због којег је желео да буде глумац био је поновно поштовање јавности према породичном имену, што га је тако понижавало током детињства.[11] Други важан фактор било је његово уверење да „нема добру нарав за обичан посао”, а завршио би као несрећни, насилни алкохоличар.[18] Његов једини узор био је глумац Пол Мјуни, за кога је сматрао да је „највећи”,[11] иако је такође имао дубоко поштовање према француском глумцу Харију Бору и, према биографу Хачинсону, дивио се Чарлију Чаплину „до тачке обожавања”.[19]

Каријера[уреди]

Рана каријера и пробој (1946—1956)[уреди]

Стајгер је дебитовао у представи Закуни се, Џек Далтон! (енгл. Curse you, Jack Dalton!, 1946) у Градском репертоарском позоришту у Њуарку.[20] Након тога, добио је позив једног од својих наставника, Данијела Мана, да похађа Глумачки студио, који је основао Елија Казан у октобру 1947. године. Овде је, заједно са Марлоном Брандом, Карлом Малденом и Ели Валахом, студирао методичку глуму која је оставила дубок траг на његово стваралаштво. Пошто није имао изглед идола са матинеа, као што су били Малден и Валах, почео је каријеру као споредни глумац, а не као водећа мушка улога у филмовима.[17] Стајгер је свој сценски рад наставио 1950. године, с мањом улогом градског радника у сценској представи Непријатељ народа (енгл. An Enemy of the People) у Позоришту мјузик бокс.[21] Његова прва главна улога на Бродвеју била је у представи Ноћна музика (енгл. Night Music) Клифорда Одетса (1951), где је глумио А. Л. Розенбергера.[5][22] Представа је одржана у Позоришту АНТА.[5] Следеће године играо је телеграфисту у представи Галебови изнад Сорента (енгл. Seagulls Over Sorrento), извођеној у Позоришту Џон Голден, почевши од 11. септембра 1952. године.[21][23]

Стајгерове ране улоге, иако малене, биле су бројне, посебно у телевизијским серијама током раних 1950-их, када се у петогодишњем периоду појавио у више од 250 телевизијских продукција уживо.[24] Приметио га је Фред Кое, менаџер за развој програма у Ен-Би-Си-ју, који му је све више давао веће улоге. Стајгер је телевизију сматрао оним што је репертоарско позориште имало за ранију генерацију и доживљавао је као место где може да тестира свој талент са мноштвом различитих улога. Убрзо након тога, почео је да добија позитивне критике критичара као што су Џон Кросби, који је напоменуо да Стајгер редовно има „убедљиве перформансе без напора”.[25] Стајер је, између осталог, глумио у серијама Опасност (енгл. Danger, 1950–53),[26] Лукс видео позориште (енгл. Lux Video Theatre, 1951),[27] Тамо (енгл. Out There, 1951),[28] Приче сутрашњице (енгл. Tales of Tomorrow, 1952–53),[29] Позориште Гулф (енгл. The Gulf Playhouse, 1953),[30] Позориште медаљон (енгл. Medallion Theatre, 1953),[31] Телевизијска кућа Гудјир (енгл. Goodyear Television Playhouse, 1953),[32] а тумачио је и Шекспировог Ромеа у епизоди Првом командном извођењу Ромеа и Јулије (1957) (енгл. The First Command Performance of Romeo and Juliet, 1957) серије Ти си ту (енгл. You Are There, 1954), у режији Сидни Ламет.[33] Наставио је да се појављује у разним продукцијама телевизијских кућа у Плејхаусу, појављујући се у пет епизода Крафт театра (енгл. Kraft Theatre, 1952–54), за шта је добио похвале критичара,[34] затим у шест епизода Филко телевизијског позоришта (енгл. The Philco Television Playhouse, 1951–55) и две епизоде Шилцовог позоришта звезда (енгл. Schlitz Playhouse of Stars, 1957–58).[35][36] Стајгер је свој деби на великом платну имао 1953. године, са малом улогом у Терези (енгл. Teresa) Фреда Зинемана, снимљеној 1951. године.[5] Стајгер, који је себе описао као „брбљивог”, добио је улогу хвалећи Зинеманове продукције. Зинеман се подсетио да је Стајгер био „веома популаран, крајње артикуларан и пун невероватних успомена”, а њих двојица су се међусобно поштовали до краја живота.[37]

Дана 24. маја 1953. године, Стајгер је играо насловну улогу у епизоди Марти (енгл. Marty) Падија Чајефскога у серији антологији Телевизијска кућа Гудјир (енгл. Goodyear Television Playhouse).[38] Улога је првобитно била намењена Мартину Риту, који је касније постао режисер.[39] Марти је прича о усамљеном и простом месару из Бронкса који је у потрази за љубављу. Епизода је била пресудан успех и повећала је Стајгерову популарност;[11] Том Стемпел је приметио да је он својим перформансом као Марти донео „упечатљив интензитет, нарочито у преношењу Мартијевог бола”.[40] Пошто је Стајгер одбио да потпише седмогодишњи студијски уговор, замењен је Ернестом Боргнинеом у филму Марти (енгл. Marty, 1955), који је освојио Оскара за најбољи филм, као и Оскара за најбољег глумца у главној улози.[41] Година 1953. показала се као преломна година за Стајгера; те године је добио награду Силванија за улогу Мартија и још четири најбоља остварења у години — као Вишински и Рудолф Хес у две епизоде Ти си тамо, као гангстер Холанђанин Шулц у трилеру, и као радарски оператер у Чувару мог брата (енгл. My Brother's Keeper).[42]

Стајгер са Марлоном Брандом у филму На доковима Њујорка (енгл. On the Waterfront, 1954)

Због своје улоге Чарлија, брата лика кога је тумачио Марлон Брандо у филму На доковима Њујорка (енгл. On the Waterfront) Елија Казана (1954), Стајгер је номинован за награду Оскар за најбољег споредног глумца.[43] Филмски писац Лео Броди написао је да су „непрестано понављане слике сукоба између Бранда и Рода Стајгера у таксију учиниле филм иконичним”.[44] Требало је једанаест сати да се сними та сцена у таксију и доста времена да се пре тога иста исценира, упркос томе што је Брандо препричавао популарни мит у својој аутобиографији да је сцена импровизована. Брандо је изјавио да је било потребно седам понављања јер Стајгер није могао престати да плаче, што је Стајгер сматрао неправедним и нетачним.[45] Иако је Стајгер задржао велико поштовање према Бранду као глумцу,[46] он га није волео као особу и често се жалио током продукције због Брандове „склоности ка одласку са сета” одмах након снимања његових сцена.[47] Касније је Стајгер напоменуо: „Уопште се нисмо упознали. Увек је летео соло, а ја га нисам видео од филма. Замерам му што је рекао да је он само дроља а да су глумци курве”.[17] Стајгер је такође негативно реаговао када је сазнао да је Казан 1999. године добио почасног Оскара.[24][a] У интервјуу за Би-Би-Си њуз из 1999. године, Стајгер је рекао да вероватно не би снимао филм На доковима Њујорка да је знао да је Казан Комитету за неамеричке активности Представничког дома у то време дао списак имена глумаца за које се сумњало да су комунисти.[51]

Стајгер је глумио Џуда Фраја у филмској верзији мјузикла Роџерса и Хамерстајна под називом Оклахома! (енгл. Oklahoma!, 1955) у коме је самостално изводио певачке делове. Била је то једна од највећих локација за филмску продукцију током 1950-их, снимљена у близини Ногалеса у Аризони, са 325 људи и око 70 камиона.[52] Стајгер је тумачио узнемирену, емоционално изоловану верзију Џуда, за коју је телевизијски канал Тарнер класик мувиз (енгл. Turner Classic Movies, скраћено TCM) веровао да доноси „сложеност лика који је отишао далеко изван очекиваног музичког негативца”.[52] Стајгер је приметио да је Џејмс Дин, који је био на аудицији за улогу која је потом припала Гордону Мекреу,[52] био „фино дете које је обузео његов сопствени его, толико да га је уништио”, што је мислио да је довело до његове смрти. Дин је наводно Стајгеру дао свој цењени примерак књиге Ернеста Хемингвеја Смрт поподне у којој је подвукао свако појављивање речи „смрт”.[17]

Стајгер као филмски тајкун Стенли Шрајнер Хоф у филму Велики нож (енгл. The Big Knife, 1955)

Касније, 1955. године, Стајгер је глумио мрског филмског тајкуна, делимично заснованог на директору Коламбија пикчерса Харија Кона,[53][b] насупрот Џеку Палансу и Иди Лупино у филму Роберта Алдриха Велики нож (енгл. The Big Knife).[24] Стајгер је за потребе филма избелио косу, а инспирацију за улогу потражио је од руског глумца Владимира Соколова, прочитао је књигу о логору Требљинка да би темељно разумео његов лик и посетио одељење парфема у продавници у Беверли Хилсу у Калифорнији, како би покушао да проба разуме презир према женама које његов лик треба да представља.[55] Стајгер и Паланс се нису најбоље слагали током снимања, а у једној сцени Паланс је фрустрирано бацио неколико ЦД албума на Стајгера, што је било протумачено као да покушава да украде сцену.[56] Касније те године Стајгер је добио позитивне критике за улогу главног тужиоца у филму Војни суд Билија Мичела (енгл. The Court-Martial of Billy Mitchell) Ота Премингера, заједно са Гаријем Купером и Чарлсом Бикфордом.[57]

Стајгер је портретисао лик Пинкија у вестерну Џубал (енгл. Jubal, 1956), у коме су глумили Глен Форд и Ернест Боргнајн. Стајгеров лик је ранчер, „подругљив злоћа”,[58] који постаје љубоморан када се његова бивша љубавница заљуби у Фордов лик.[59] Форд је истакао Стајгерову велику посвећеност методичкој глуми током снимања филма, сматрајући га „добрим глумцем, али чудним колегом”.[59] Стајгеру се није допало снимање овог филма и често се сукобљавао са редитељем Делмером Дејвсом, који је био наклоњенији Фордовом веселијем прихватању филма.[58] По изласку филма у априлу 1956. године, писац из Варајетија (енгл. Variety) био је импресиониран „злим отровом“ којим одише лик кога Стајгер тумачи, и приметио је да „одавно није било толико мрског лика”.[57] У филму Тежак пад (енгл. The Harder They Fall) Марка Робсона, Стајгер је играо подмуклог промотера бокса који ангажује спортског новинара (Хемфри Богарт у последњој улози).[60] Стајгер је Богарта назвао „професионалцем” који је током снимања имао „огроман ауторитет”.[61]

Приватан живот[уреди]

Глумица Клер Блум 1958. године, која је са Стајером била у браку десет година

Стајгер је био ожењен пет пута: био је у браку са глумицом Сали Грејси (1952–1958),[62] глумицом Клер Блум (1959–1969),[62] секретарицом Шери Нелсон (1973–1979),[62][63] певачицом Паулом Елис (1986–1997)[62][64] и глумицом Џоан Бенедикт Стајгер (у браку од 2000. године до смрти).[62] Имао је ћерку, оперску певачицу Ану Стајгер (рођену 1960. године) са Блумовом и сина Мајкла Стајгера (рођен 1993. године) из брака са Елисовом.[62] У интервјуу са новинаром Кенетом Песингемом, Стајгер је изјавио да је Блум била „све што сам икада желео код жене” и да је „можда наш брак био бољи од већине, јер смо обоје били изграђени као личности када смо се упознали”.[65] Пар је купио кућу у Малибуу у Калифорнији, крај који се свидео Стајгеру, али који је Блумова сматрала досадним. Такође су купили стан на Менхетну и викендицу у округу Голвеј, у непосредној близини куће Џона Хјустона.[66] Финансијски проблеми навели су Стајгера да средином 1970-их прода свој стан у Њујорку.[67] То га је јако узнемирило када се његов брак са Блумовом окончао 1969. године и што се она исте године брзо удала за бродвејског продуцента Хиларда Елкинса, човека коме је Стајгер поверио да се брине за њу док је одлазио на снимање Ватерлоа.[68] Стајгер је такође био близак пријатељ са глумицом Елизабет Тејлор.[69][70]

Стајгер је био отворен када је реч о макартизму. Био је посебно критичан према ставу Чарлтона Хестона према оружју, па га је јавно називао „омиљеним америчким фашистом”.[17] У једном сукобу у колумни у Лос Анђелес тајмсу, Стајгер је одговорио на писмо Хестона рекавши да је шокиран што Амерички филмски институт није одао почаст Елији Казану због његовог сведочења пред Комитетом за неамеричке активности. Стајгер је написао да је „згрожен, згрожен, згрожен" глумцима и писцима који су били принуђени да возе таксије јер су били на црној листи или су чак извршили самоубиство због тога. Хестон није одговорио.[71]

Стајгер је патио од депресије током читавог свог живота. Описао је себе као „онеспособљеног током периода од око осам година са клиничком депресијом” пре освајања Оскара за филм У врелини ноћи.[17] Проблеми у каријери од 1970-их па надаље често су се погоршавали здравственим проблемима. Подвргао се операцији срца 1976. године и поново 1979. године и борио се са гојазношћу,[72] иако су неке улоге, попут Наполеона, захтевале да намерно добије на тежини.[73] Након пропасти његовог трећег брака 1979. године, дубока депресија, делимично као нуспојава његове операције, током 1980-их негативно је утицала на његову каријеру.[51] У том периоду је постајао све самозатајнији, често се затварајући у свом стану, гледајући амерички фудбал и по неколико сати. Рекао је о овом искуству: „Почињеш губити самопоштовање. Не ходаш, не бријеш се и ако те нико не гледа ишао би у тоалет тамо где си седео.” Ноћу би лежао у кревету мислећи: „Никад више нећеш глумити. Зашто се мучиш? Ниси добар”.[74] Упркос овим изазовима, Стајгер је наставио да глуми током деведесетих година прошлог века и почетком 2000-их.[24] У једном од својих последњих интервјуа изјавио је да је стигма погрешно везана за оболеле од депресије и да ју је изазвала хемијска неравнотежа, а не ментална болест. Он је прокоментарисао: „Бол никада не сме бити извор срамоте. То је део живота, то је део човечанства.”[11]

Смрт[уреди]

Стајгер је умро од упале плућа и затајења бубрега у доби од 77 година, услед компликација хируршким захватом због тумора жучне кесице 9. јула 2002. године, у болници Вестсајд у Лос Анђелесу. Сахрањен је на Форест Лоуну — гробљу Холивуд Хилс.[62] Филм Saving Shiloh, објављен 2006. године, био је посвећен сећању на њега.[75]

Филмографија[уреди]

Филм[уреди]

Наслов Оригинални наслов Год. Улога Режисер(и) Напомене Реф.
Тереза Teresa 1951 Френк Фред Зинеман Дебитантски филм [76]
На доковима Њујорка On the Waterfront 1954 Чарли Мелој Елија Казан номинација — Оскар за најбољег глумца у споредној улози [77]
The Big Knife 1955 Стелни Шрајнер Хоф Роберт Алдрих [78]
Оклахома! Oklahoma! 1955 Џуд Фрај Фред Зинеман [79]
The Court-Martial of Billy Mitchell 1955 Алан Гијон Ото Премингер [80]
Тежак пад The Harder They Fall 1956 Ник Бенко Марк Робсон [81]
Jubal 1956 'Пинки' Пинкум Делмер Дејвс [82]
Back from Eternity 1956 Васкел Џон Фероу [83]
The Unholy Wife 1957 Пол Хочен Џон Фероу [84]
Run of the Arrow 1957 Редов О'Меара Самјуел Фулер [85]
Across the Bridge 1957 Карл Шафнер Кен Анакин [86]
Cry Terror! 1958 Пол Хоплин Ендру Стоун [87]
Ал Капоне Al Capone 1959 Ал Капоне Ричард Вилсон [88]
Седам лопова Seven Thieves 1960 Пол Месон Хенри Хатавеј [89]
Свет у мом џепу World in My Pocket 1961 Френк Морган Алвин Раков [90]
The Mark 1961 Едмунд Мекнели Гај Грин [91]
13 West Street 1962 Детектив Колески Филип Лекок [92]
Convicts 4 1962 'Типтоуз' Мијар Кофман [93]
Најдужи дан The Longest Day 1962 Командант разарач Ендру Мартон [94]
Hands Over the City 1963 Едоардо Нотола Франческо Роси [95]
Човјек из залагаонице The Pawnbroker 1964 Сол Назерман Сидни Ламет БАФТА за најбољег глумца у главној улози [96]
Time of Indifference 1964 Лео Франческо Масели [97]
The Loved One 1965 Гдин. Џојбој Тони Ричардсон [98]
Човек по имену Џон A Man Named John 1965 Посредник Ермано Олми [99]
Доктор Живаго Doctor Zhivago 1965 Виктор Иполитович Комаровски Дејвид Лин [99]
У врелини ноћи In the Heat of the Night 1967 Бил Гилспај Норман Џуисон Оскар за најбољег глумца у главној улози [100]
Девојка и генерал The Girl and the General 1967 Генерал Паскал Кампанил [101]
No Way to Treat a Lady 1968 Кристофер Гил Џек Смајт [102]
The Sergeant 1968 Алберт Калан Џон Флин [103]
The Illustrated Man 1969 Карл Џек Смајт [104]
Three Into Two Won't Go 1969 Стив Хауард Питер Хол [105]
Ватерло Waterloo 1970 Наполеон Бонапарта Сергеј Бондарчук [106]
Bridge from No Place 1971 Наратор Вилијам Темплтон 23-минутни документарац о злоупотреби дроге [107]
Duck, You Sucker! 1971 Хуан Миранда Серђо Леоне [108]
Happy Birthday, Wanda June 1971 Херолд Рајан Марк Робсон [109]
Lolly-Madonna XXX 1973 Лабан Федер Ричард Сарафијан [110]
Хероји The Heroes 1973 Гентер фон Луц Дућо Тесари [111]
Lucky Luciano 1973 Гене Ђанини Франческо Роси [112]
Последњи Мусолинијеви дани Last Days of Mussolini 1975 Бенито Мусолини Карло Лицани [113]
Innocents with Dirty Hands 1975 Луис Вормсер Клод Шаброл [114]
Хенеси Hennessy 1975 Ниал Хенеси Дон Шарп [115]
W.C. Fields and Me 1976 В. К. Филдс Артур Хилер [116]
F.I.S.T. 1978 Ендру Медисон Норман Џуисон [117]
Love and Bullets 1979 Џо Бампоса Стјуарт Розенберг [118]
Breakthrough 1979 Вебстер Ендру Меклаглен [119]
Portrait of a Hitman 1979 Макс Андреоти Алан Бакханц [120]
Амитвилски ужас The Amityville Horror 1979 Отац Делани Стјуарт Розенберг [121]
Klondike Fever 1980 Соупи Смит Питер Картер [122]
The Lucky Star 1980 Пуковник Глак Макс Фишер [123]
Пустињски лав Lion of the Desert 1980 Бенито Мусолини Мустафа Акад [124]
Вучје језеро Wolf Lake 1980 Чарли Барт Кенеди [125]
Cattle Annie and Little Britches 1981 Бил Тилгман Ламонт Џонсон [126]
The Chosen 1981 Реб Сондерс Џереми Кејген [127]
The Magic Mountain 1982 Мајнир Пиперкорн Ханс Гајсендурфер [128]
The Naked Face 1984 Макгрери Брајан Форбс [129]
The Kindred 1987 Филип Лојд Стивен Карпентер
Џефри Оброу
[130]
Catch the Heat 1987 Џејсон Ханибал Џоел Силберг [131]
American Gothic 1988 Па Џон Хју [132]
The January Man 1989 Мајор Имон Флин Пет О'Конор [133]
That Summer of White Roses 1989 Мартин Рајко Грлић [134]
Tennessee Waltz 1989 Судија Прескот Николас Геснер [135]
Men of Respect 1990 Чарли Д'Амико Вилијам Рајли [136]
The Ballad of the Sad Cafe 1991 Вилин Сајмон Калоу [137]
Guilty as Charged 1991 Калин Сем Ирвин
The Player 1992 Самог себе Роберт Алтман
Kölcsönkapott idö 1993 Сепак Иштван Пор
The Neighbor 1993 др Мирон Хеч Родни Гибсон [138]
The Last Tattoo 1994 Френк Зејн Џон Рајд
Специјалиста The Specialist 1994 Џо Леон Луис Љоса [139]
Seven Sundays 1994 Бенџамин Жан-Шарл Такела [140]
Captain Nuke and the Bomber Boys 1995 Председник Чарлс Гејл
Livers Ain't Cheap 1996 Виктор Џејмс Мерендино [141]
Carpool 1996 Гдин Хамерман Артур Хилер [142]
Shiloh 1996 Док Валас Чип Розенблум [143]
Mars Attacks! 1996 Генерал Декер Тим Бартон [144]
Truth or Consequences, N.M. 1997 Тони Ваго Кифер Сатерленд [145]
[146]
Incognito 1997 Милтон Донован Џон Бедхем [147]
The Kid 1997 Хери Слоун Џон Хамилтон
Animals with the Tollkeeper 1998 Фонтина Мајкл Ди Ђакомо
Legacy 1998 Седлер Т. Џ. Скот
The Snatching of Bookie Bob 1998 Буки Боб Џон Шаријан
Modern Vampires 1999 др Ван Хелсинг Ричард Елфман
Shiloh 2: Shiloh Season 1999 Док Валас Сенди Танг [148]
Crazy in Alabama 1999 Луис Мед Антонио Бандерас [149]
Ураган The Hurricane 1999 Судија Сарокин Норман Џуисон [150]
Последњи дани End of Days 1999 Отац Новак Питер Хјамс [151]
Cypress Edge 2000 Вудро Маккамон Серж Роднунски
Body and Soul 2000 Џони Тикотин Сем Хенри Кас
The Last Producer 2000 Шери Ганс Барт Рејнолдс
Lightmaker 2000 Краљ Осо Дитер Мајер
Летећи Холанђанин The Flying Dutchman 2001 Бен Робин Мареј
A Month of Sundays 2001 Чарли Меккејб Стјуарт Рафил [152]
The Hollywood Sign 2001 Флојд Бенсон Сонке Вортман [153]
Луди за билијаром Poolhall Junkies 2002 Ник Марс Калахан Последња филмска улога [154]

Телевизија[уреди]

Наслов Год. Улога Напомене Реф.
Telas, the King 1950 Гостујућа улога Епизода антологијске серије Actors Studio [155]
Taste of Ashes 1950 Гостујућа улога Епизода антологијске серије Danger [156]
Cafe Ami 1951 Виктор Хонегер Епизода антологијске серије Lux Video Theatre [157]
Ordeal in Space 1951 Вилијам Коулс Епизода антологијске серије Out There [158]
No Medals on Pop 1951 Гостујућа улога Епизода антологијске серије The Philco Television Playhouse [159]
The Window 1952 Хенри Епизода антологијске серије Tales of Tomorrow [160]
The Inn 1952 Гостујућа улога Епизода антологијске серије Kraft Television Theatre [161]
[162]
Alibi Me 1952 Лио Воли Епизода антологијске серије Suspense [163]
Raymond Schindler, Case One 1952 Гостујућа улога Епизода антологијске серије Goodyear Theatre [164]
[165]
The Evil Within 1953 Питер Епизода антологијске серије Tales of Tomorrow [160]
My Brother's Keeper 1953 Наредник Епизода антологијске серије Kraft Television Theatre [166]
[167]
Dream House 1953 Гостујућа улога Епизода антологијске серије Kraft Television Theatre [168]
[169]
Windy 1953 Гостујућа улога Епизода антологијске серије Danger [170]
[171]
Cafe Society 1953 Први човек Епизода антологијске серије The Gulf Playhouse [172]
The Dutch Schultz Story 1953 Холанђанин Шлуц Епизода антологијске серије Suspense [173]
Marty 1953 Марти Епизода антологијске серије The Philco Television Playhouse [174]
The Quiet Village 1953 Гостујућа улога Епизода антологијске серије Medallion Theatre [175]
[176]
Other People's Houses 1953 Гостујућа улога Епизода антологијске серије Goodyear Theatre [177]
[178]
The Man Most Likely 1954 Гостујућа улога Епизода антологијске серије Kraft Television Theatre [168]
[179]
The Murderer Who Wasn't 1954 Вили Шмит Епизода антологијске серије Philip Morris Playhouse [180]
Smoke Screen 1954 Гостујућа улога Епизода антологијске серије The Philco Television Playhouse [181]
[182]
In the Deep of the Night 1954 Гостујућа улога Епизода антологијске серије Justice [183]
Yellow Jack 1955 Буш Епизода антологијске серије Producers' Showcase [184]
Jesus of Nazareth 1977 Понтије Пилат Минисерија
Cook & Peary: The Race to the Pole 1983 Роберт И. Пери Телевизијски филм
The Glory Boys 1984 Професор Давид Сокарев Минисерија
Hollywood Wives 1985 Оливер Истерн Минисерија
Sword of Gideon 1986 Мордечаи Семјуелс Телевизијски филм
Desperado: Avalanche at Devil's Ridge 1988 Сајлас Слејтен Телевизијски филм
Passion and Paradise 1989 Сер Хери Оукс Телевизијски филм [185]
In the Line of Duty: Manhunt in the Dakotas 1991 Гордон Кал Телевизијски филм
Sinatra 1992 Сем Ђанкана биографска и драмска серија [186]
The Critic 1994 Самог себе (глас) Епизода: L. A. Jay
Tom Clancy's Op Center 1995 Руди Кушнеров (Борода) Минисерија [187]
Choices of the Heart: The Margaret Sanger Story 1995 Ентони Комсток Телевизијски филм
In Pursuit of Honor 1995 Овен Стјуарт Телевизијски филм
Out There 1995 Бак Ганер Телевизијски филм
Strange Bedfellows 1995 Винченцо Фортели Епизода серије Columbo (8. мај)
Redemption 1996 Оскар Ротман / Карл Вулф Епизода серије The Commish (11. јануар)
Dalva 1996 Џон Весли Нортриџ II Телевизијски филм
Little Surprises 1996 Џо Кратак филм
Legacy 1998 Седлер Телевизијски филм [188]
The Last Producer 2000 Шери Генс Телевизијски филм [189]
[190]
Dinner for Five 2002 Гостујућа улога самог себе Епизода серије (29. април) последњег појављивања на телевизији

Представе[уреди]

Представа Год. Позорише Улога Реф.
Curse you, Jack Dalton! 1946 Грађанско позориште у Њуарку Непознато [191]
An Enemy of the People 1950 Позориште Мјузик бокс Градски човек [192]
Night Music 1951 Позориште Аугуст Вилсон А. Л. Розенбергер [193]
Seagulls Over Sorrento 1952 Позориште Џон Голден Телеграфиста Спаркс [21]
Rashomon 1959 Позориште Броадхарст Бандит [194]
Moby Dick—Rehearsed 1962 Позориште Ител Баримор Глумац и менаџер, отац Мапл и капетан Ејхаб [195]

Напомене[уреди]

  1. ^ Elia Kazan had been a member of the Communist Party in the 1930s; in 1952, Kazan was called before the House Un-American Activities Committee which was investigating Communistic influence. Kazan supplied the committee with the names of eight people in the entertainment industry who were also members of the Communist Party in the 1930s. The names and information were used to create a blacklist for those working in the theatre which was similar to the Hollywood blacklist for entertainers working in motion pictures, radio and television. Many of those whose names wound up on one of the blacklists had their careers and lives ruined because of it. An argument was made by those who were against any type of blacklist that Kazan's supplying the names of the eight people had to do with monetary concerns and that he could have refused to reveal anyone's name. Kazan's friend, Arthur Miller, who had also been a member of the Communist Party, was brought before the committee in 1956. Miller refused to mention any names at the hearing.[48] For his refusal, Miller was declared in contempt of Congress and given a fine and a prison sentence on May 31, 1957. His US passport was also revoked.[49] Miller was cleared of the charges in August 1958.[50]
  2. ^ Frank Sinatra biographer Kitty Kelley describes Cohn as a figure notorious for being the "nastiest man in Hollywood", who kept an autographed portrait of dictator Mussolini in his office during World War II.[54]

Референце[уреди]

  1. ^ Hutchinson 1998, Google Books Introduction.
  2. 2,0 2,1 Wise & Rehill 2007, стр. 241.
  3. ^ Vries, Lloyd (9. 7. 2002). „Actor Rod Steiger dies”. CBS News. Архивирано из оригинала на датум 24. 4. 2016. Приступљено 24. 4. 2016. 
  4. 4,0 4,1 French, Phillip (14. 7. 2002). „'Steiger brought a sense of pain, guilt and authenticity to his characters'. The Guardian. Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2015. Приступљено 14. 7. 2015. 
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 „Rod Steiger”. The Daily Telegraph. 19. 7. 2002. Архивирано из оригинала на датум 9. 11. 2007. Приступљено 23. 7. 2015. 
  6. ^ Hutchinson 1998, стр. 25.
  7. ^ Hutchinson 1998, стр. 26.
  8. ^ „Private Screenings Rod Steiger”. Turner Classic Movies. 2. 5. 2014. Приступљено 31. 7. 2015. 
  9. ^ „Rod Steiger explains his mother's alcoholism”. Ottawa Citizen. 14. 2. 1985. Приступљено 23. 7. 2015. 
  10. 10,0 10,1 Hutchinson 1998, стр. 27.
  11. 11,0 11,1 11,2 11,3 11,4 11,5 11,6 11,7 „Rod Steiger Interview by Matias A. Bombal”. MAB Archives. октобар 2000. Приступљено 24. 7. 2015. 
  12. ^ Hutchinson 1998, стр. 32.
  13. ^ Bey & Bey 2007, стр. 11.
  14. ^ Fantle & Johnson 2009, стр. 141.
  15. ^ Robe 1986, стр. 250.
  16. 16,0 16,1 16,2 16,3 Wise & Rehill 2007, стр. 242.
  17. 17,0 17,1 17,2 17,3 17,4 17,5 17,6 17,7 17,8 Sullivan, Chris (20. 11. 2011). „Never Meet Your Hero. Unless it's Rod Steiger”. Sabotage Times. Архивирано из оригинала на датум 24. 7. 2015. Приступљено 23. 7. 2015. 
  18. ^ Hutchinson 1998, стр. 33.
  19. ^ Hutchinson 1998, стр. 47, 59.
  20. ^ „Rod Steiger — Obituary”. Playbill Vault. Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2015. Приступљено 23. 7. 2015. 
  21. 21,0 21,1 21,2 Saxon, Wolfgang (9. 7. 2002). „Rod Steiger, Intense Oscar Winner Who Embraced the Method, Dead at 77”. Playbill. Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2015. Приступљено 23. 7. 2015. 
  22. ^ „Rod Steiger — Performer”. Playbill Vault. Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2015. Приступљено 3. 9. 2015. 
  23. ^ Hischak 2009, стр. 407.
  24. 24,0 24,1 24,2 24,3 Bozzola, Lucia. „Rod Steiger”. The New York Times. Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2015. Приступљено 23. 7. 2015. 
  25. ^ Hutchinson 1998, стр. 71.
  26. ^ „Danger Cast”. TV.com. Архивирано из оригинала на датум 3. 10. 2015. Приступљено 3. 10. 2015. 
  27. ^ „Cafe Ami”. TV.com. Архивирано из оригинала на датум 3. 10. 2015. Приступљено 3. 10. 2015. 
  28. ^ „Ordeal in Space”. TV.com. Архивирано из оригинала на датум 4. 10. 2015. Приступљено 3. 10. 2015. 
  29. ^ „The Window”. TV.com. Архивирано из оригинала на датум 4. 10. 2015. Приступљено 3. 10. 2015. 
  30. ^ „Gulf Playhouse Cast”. TV.com. Архивирано из оригинала на датум 4. 10. 2015. Приступљено 3. 10. 2015. 
  31. ^ „Medallion Theatre Cast”. TV.com. Архивирано из оригинала на датум 4. 10. 2015. Приступљено 3. 10. 2015. 
  32. ^ „Goodyear Television Playhouse Cast”. TV.com. Архивирано из оригинала на датум 4. 10. 2015. Приступљено 3. 10. 2015. 
  33. ^ „First Command Performance of Romeo and Juliet”. British Universities Film & Video Council. Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2015. Приступљено 23. 7. 2015. 
  34. ^ Wise & Rehill 1999, стр. 107.
  35. ^ „The Philco Television Playhouse Cast”. TV.com. Архивирано из оригинала на датум 4. 10. 2015. Приступљено 3. 10. 2015. 
  36. ^ Terrace 2008, стр. 620.
  37. ^ Hutchinson 1998, стр. 78.
  38. ^ „Philco-Goodyear Television Playhouse: Marty”. Emmytvlegends.org. Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2015. Приступљено 21. 7. 2015. 
  39. ^ Hutchinson 1998, стр. 73.
  40. ^ Stempel 1996, стр. 50.
  41. ^ Mell 2005, стр. 158.
  42. ^ Hutchinson 1998, стр. 74–5.
  43. ^ Mell 2005, стр. 179; Rollins 2015, стр. 161.
  44. ^ Braudy 2005, стр. 6.
  45. ^ Hutchinson 1998, стр. 88.
  46. ^ Hutchinson 1998, стр. 89.
  47. ^ Wojcik 2004, стр. 139.
  48. ^ „Elia Kazan-American Masters”. PBS. 3. 9. 2003. Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2015. Приступљено 2. 9. 2015. 
  49. ^ „1957: Arthur Miller guilty of contempt-On This Day”. BBC News. Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2015. Приступљено 2. 9. 2015. 
  50. ^ „1958: Arthur Miller cleared of contempt-On This Day”. BBC News. Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2015. Приступљено 2. 9. 2015. 
  51. 51,0 51,1 „Rod Steiger on surviving Hollywood”. BBC News. 25. 5. 1999. Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2015. Приступљено 21. 9. 2015. 
  52. 52,0 52,1 52,2 Landazuri, Margarita. Oklahoma!. Turner Classic Movies. Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2015. Приступљено 1. 9. 2015. 
  53. ^ Hutchinson 1998, стр. 99.
  54. ^ Kelley 1986, стр. 207.
  55. ^ Hutchinson 1998, стр. 100–2.
  56. ^ Hutchinson 1998, стр. 101.
  57. 57,0 57,1 Hutchinson 1998, стр. 98.
  58. 58,0 58,1 Hutchinson 1998, стр. 97.
  59. 59,0 59,1 Ford 2011, стр. 166.
  60. ^ Pontuso 2005, стр. 129.
  61. ^ Fantle & Johnson 2009, стр. 140.
  62. 62,0 62,1 62,2 62,3 62,4 62,5 62,6 Baxter, Brian (10. 7. 2002). „Rod Steiger”. The Guardian. Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2015. Приступљено 26. 8. 2015. 
  63. ^ „Steiger to wed Sherry Nelson”. Redlands Daily Facts. 5. 4. 1973. Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2015. Приступљено 22. 9. 2015 — преко Newspapers.com.  open access publication - free to read
  64. ^ „Rod Steiger weds for fourth time”. The Salina Journal. 11. 2. 1986. Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2015. Приступљено 22. 9. 2015 — преко Newspapers.com.  open access publication - free to read
  65. ^ Hutchinson 1998, стр. 55.
  66. ^ Hutchinson 1998, стр. 118.
  67. ^ Hutchinson 1998, стр. 138.
  68. ^ Hutchinson 1998, стр. 61.
  69. ^ „Obituary: Rod Steiger”. BBC News. 9. 7. 2002. Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2015. Приступљено 22. 9. 2015. 
  70. ^ „Rod and Liz: Just Pals”. The Paris News. 17. 10. 1999. Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2015. Приступљено 28. 9. 2015 — преко Newspapers.com.  open access publication - free to read
  71. ^ Hutchinson 1998, стр. 69.
  72. ^ Hutchinson 1998, стр. 90.
  73. ^ Talbott 2009, стр. 244.
  74. ^ Hutchinson 1998, стр. 142–3.
  75. ^ Lovece, Frank (10. 5. 2006). Saving Shiloh. Film Journal International. Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2015. Приступљено 22. 7. 2015. 
  76. ^ Klinowski & Garbicz 2012, стр. 21.
  77. ^ Ball 2006, стр. 483.
  78. ^ Erskine & Welsh 2000, стр. 29.
  79. ^ Carter 2008, стр. 246.
  80. ^ Crowther, Bosley (23. 12. 1955). „Five New Films for Holidays; General Mitchell Is Hero at Criterion Western, Dog Story Are Among Others”. The New York Times. Приступљено 31. 8. 2015. 
  81. ^ Collings, Mark (11. 1. 2011). „When Stars Collide, Part Five: Humphrey Bogart and Rod Steiger”. Sabotage Times. Приступљено 31. 8. 2015. 
  82. ^ Jackson 2007, стр. 34.
  83. ^ Crowther, Bosley (8. 9. 1956). „Screen: Crash Landing; 'Back From Eternity' Opens at Victoria”. The New York Times. Приступљено 31. 8. 2015. 
  84. ^ „Screen: 'Unholy Wife'; Diana Dors Stars in Movie at Mayfair”. The New York Times. 7. 3. 1958. Приступљено 31. 8. 2015. 
  85. ^ Keaney 2003, стр. 367.
  86. ^ „Lost and found: Across the Bridge”. British Film Institute. Приступљено 31. 8. 2015. 
  87. ^ Keaney 2003, стр. 107.
  88. ^ „Al Capones on screen”. The Daily Telegraph. Приступљено 31. 8. 2015. 
  89. ^ Crowther, Bosley (12. 3. 1960). „Screen: Robbery on French Riviera: Seven Thieves' Opens at the Paramount Robinson, Steiger and Wallach Co-Starred”. The New York Times. Приступљено 31. 8. 2015. 
  90. ^ Goble 1999, стр. 79.
  91. ^ „The Mark (1961)”. British Film Institute. Приступљено 17. 10. 2015. 
  92. ^ „Alan Ladd and Rod Steiger Starring in '13 West Street'. The New York Times. 7. 6. 1962. Приступљено 31. 8. 2015. 
  93. ^ Mills 2010, стр. 1962.
  94. ^ Niemi 2006, стр. 105.
  95. ^ Simpson 2010, стр. 642.
  96. ^ Black 1998, стр. 224.
  97. ^ Tims 2013, стр. 130.
  98. ^ Zimmerman 2009, стр. 95.
  99. 99,0 99,1 Santas 2012, стр. 184.
  100. ^ Crowther, Bosley (3. 8. 1967). „In the Heat of the Night (1967)”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  101. ^ „The Girl and the General (1967)”. Turner Classic Movies. Приступљено 1. 9. 2015. 
  102. ^ Canby, Vincent (21. 3. 1968). „Screen: Farcical Exercise in Murder:Logic Loses in 'No Way to Treat a Lady' Segal and Steiger Play Hunter and Quarry”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  103. ^ Hutchinson 1998, стр. 124-5.
  104. ^ Canby, Vincent (27. 3. 1969). „The Illustrated Man (1969)”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  105. ^ Canby, Vincent (3. 7. 1969). „The Screen: It All Adds Up in '3 Into 2'. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  106. ^ Greenspun, Roger (1. 4. 1971). „Screen: A Battle Fought Strictly for the Camera:Bondarchuk Directs Craig's 'Waterloo' Rod Steiger Portrays Ill-Fated Napoleon”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  107. ^ „The Distant Drummer Bridge from No Place”. U.S. National Library of Medicine. 13. 8. 2001. Приступљено 21. 8. 2017. 
  108. ^ Canby, Vincent (1. 7. 1972). „Film: Idiosyncratic 'Duck, You Sucker':Leone's New Western Is Set in Mexico”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  109. ^ Canby, Vincent (10. 12. 1971). „Film of Vonnegut's 'Wanda June' Arrives”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  110. ^ Canby, Vincent (1. 7. 1972). „'Lolly-Madonna' Appears on Screen”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  111. ^ Shipman 1980, стр. 565.
  112. ^ Hughes 2011, стр. 204; Maltin 2014, стр. 1429.
  113. ^ Simpson 2011, стр. 92.
  114. ^ Canby, Vincent (4. 11. 1976). „'Dirty Hands,' a Chabrol Film, Little More Than Soap Opera”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  115. ^ Canby, Vincent (1. 8. 1975). „The Screen: 'Hennessy':Rod Steiger Stars as an Irish Assassin”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  116. ^ Canby, Vincent (1. 4. 1976). „The Screen:'W .C. Fields and Me' Can Be All Bad”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  117. ^ Canby, Vincent (26. 4. 1978). „Screen: 'F.I.S.T.,' Drama of Unionism:Stallone Returns”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  118. ^ Maslin, Janet (14. 9. 1979). „Film: 'Love and Bullets' Stars Charles Bronson:Bringing Home the Moll”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  119. ^ „Breakthrough (1979)”. Rotten Tomatoes. Приступљено 1. 9. 2015. 
  120. ^ „Portrait of a Hitman (1977) - Acting Credits”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  121. ^ Maslin, Janet (27. 7. 1979). „Film: Devil's Legacy In 'Amityville Horror':A Family in Peril”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  122. ^ Thompson & Randall 2010, стр. 245.
  123. ^ Canby, Vincent (28. 5. 1982). „'Lucky Star' from Canada”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  124. ^ Atkinson, Michael. „Lion of the Desert”. Turner Classic Movies. Приступљено 1. 9. 2015. 
  125. ^ „Wolf Lake”. AllMovie. Приступљено 1. 9. 2015. 
  126. ^ Hutchinson 1998, стр. 148; Andreychuk 2000, стр. 199.
  127. ^ Maslin, Janet (30. 4. 1982). „The Chosen (1981)”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  128. ^ Maslin, Janet; Rovi, Eleanor Mannikka. „Der Zauberberg (1982) - Overview”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  129. ^ Christiansen, Richard (29. 1. 1985). „The Naked Face”. Chicago Tribune. Приступљено 1. 9. 2015. 
  130. ^ James, Caryn (10. 1. 1987). „Screen: Hybrid Monster Haunts 'The Kindred'. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  131. ^ „Catch The Heat”. Rotten Tomatoes. Приступљено 1. 9. 2015. 
  132. ^ James, Caryn (4. 6. 1988). „Reviews/Film; Multiple Murder As Healthy Fun For the Children”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  133. ^ Canby, Vincent (13. 1. 1989). „Review/Film; Kevin Kline On the Trail Of a Killer”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  134. ^ „That Summer of White Roses - Overview”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  135. ^ Black Water. The New York Times. Приступљено 24. 9. 2015. 
  136. ^ Maslin, Janet (18. 1. 1991). „Review/Film; Car Bomb And Chianti In 'Macbeth' Variation”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  137. ^ Canby, Vincent (28. 3. 1991). „Review/Film Festival; Vanessa Redgrave In a Cursed Triangle Of Love and Hate”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  138. ^ „The Neighbor - Acting Credits”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  139. ^ James, Caryn (8. 10. 1994). „Film Review; A Perfect Match Lights the Bombs”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  140. ^ „Seven Sundays - Overview”. Turner Classic Movies. Приступљено 1. 9. 2015. 
  141. ^ „Livers Ain't Cheap - Acting Credits”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  142. ^ Maslin, Janet (24. 8. 1996). „A Hijacking Teaches The Joys of Parenthood”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  143. ^ Gates, Anita (25. 4. 1997). „A Mistreated Dog and a Boy With a Mission”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  144. ^ Maslin, Janet (13. 12. 1996). „The Moral: Be Careful of Aliens”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  145. ^ Grant 1998, стр. 425.
  146. ^ „Truth or Consequences, N.M. - Overview”. Turner Classic Movies. Приступљено 1. 9. 2015. 
  147. ^ „Incognito - Overview”. Turner Classic Movies. Приступљено 1. 9. 2015. 
  148. ^ Gates, Anita (2. 7. 1999). „Film Review; A Boy's Best Friend And the Town Meanie”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  149. ^ Maslin, Janet (22. 10. 1999). „Film Review; A Woman On the Run, Racism Back Home”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  150. ^ Holden, Stephen (29. 12. 1999). „Film Review; Fighting The Demons Within”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  151. ^ Maslin, Janet (24. 11. 1999). „'End of Days': Satan Is Planning Millennial Mischief”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  152. ^ Milne 2009, стр. 705.
  153. ^ „The Hollywood Sign - Acting Credits”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  154. ^ Scott, A. O. (28. 2. 2003). „'Film Review'; Men Navigating Subplots While Shooting Pool”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  155. ^ „Telas, the King (1950)”. TV.com. Приступљено 22. 7. 2015. 
  156. ^ „Denger (1950–51)”. The Classic TV Archive listing. Приступљено 23. 7. 2015. 
  157. ^ „Cafe Ami (1951)”. TV.com. Приступљено 23. 7. 2015. 
  158. ^ „Out There (1951–1952)”. The Classic TV Archive listing. Приступљено 23. 7. 2015. 
  159. ^ „Philco Television Playhouse (1950–1951)”. The Classic TV Archive listing. Приступљено 5. 10. 2015. 
  160. 160,0 160,1 „Tales of Tomorrow (1952–53)”. The Classic TV Archive listing. Приступљено 23. 7. 2015. 
  161. ^ „Kraft Television Theatre (1951–52)”. The Classic TV Archive listing. Приступљено 5. 9. 2015. 
  162. ^ „The Inn (1952)”. TV.com. Приступљено 29. 1. 2016. 
  163. ^ „Series listing at Festival Films”. Festival Films listing. Приступљено 24. 7. 2015. 
  164. ^ „Goodyear Theatre (1951–52)”. The Classic TV Archive listing. Приступљено 3. 8. 2015. 
  165. ^ „Raymond Schindler, Case One (1952)”. TV.com. Приступљено 29. 1. 2016. 
  166. ^ „Kraft Television Theatre (1952–53)”. The Classic TV Archive listing. Приступљено 5. 9. 2015. 
  167. ^ „My Brother's Keeper (1953)”. TV.com. Приступљено 29. 1. 2016. 
  168. 168,0 168,1 „Kraft Television Theatre (1953–54)”. The Classic TV Archive listing. Приступљено 5. 9. 2015. 
  169. ^ „Dream House (1953)”. TV.com. Приступљено 29. 1. 2016. 
  170. ^ „Danger (1952–53)”. The Classic TV Archive listing. Приступљено 23. 7. 2015. 
  171. ^ „Windy (1953)”. TV.com. Приступљено 29. 1. 2016. 
  172. ^ „Gulf Playhouse (1952–53)”. The Classic TV Archive listing. Приступљено 27. 7. 2015. 
  173. ^ Oviatt, Ray (12. 7. 1953). „On the Beam”. The Toledo Blade. Приступљено 28. 7. 2015. 
  174. ^ Roberts 2009, стр. 361–62.
  175. ^ „Medallion Theatre (1953–54)”. The Classic TV Archive listing. Приступљено 31. 7. 2015. 
  176. ^ „The Quiet Village (1953)”. TV.com. Приступљено 1. 2. 2016. 
  177. ^ „Goodyear Theatre (1953–54)”. The Classic TV Archive listing. Приступљено 3. 8. 2015. 
  178. ^ „Other People's Houses (1953)”. TV.com. Приступљено 1. 2. 2016. 
  179. ^ „The Man Most Likely (1954)”. TV.com. Приступљено 1. 2. 2016. 
  180. ^ „Philip Morris Playhouse (1953–54)”. The Classic TV Archive listing. Приступљено 4. 9. 2015. 
  181. ^ „Philco Television Playhouse (1953–1954)”. The Classic TV Archive listing. Приступљено 5. 10. 2015. 
  182. ^ „Smoke Screen (1954)”. TV.com. Приступљено 1. 2. 2016. 
  183. ^ „Justice (1954)”. The Classic TV Archive listing. Приступљено 5. 9. 2015. 
  184. ^ „Producer's Showcase (1954–55)”. The Classic TV Archive listing. Приступљено 9. 9. 2015. 
  185. ^ Erickson, Hal. „Passion and Paradise (1989)”. The New York Times. Приступљено 27. 10. 2015. 
  186. ^ Strum, Charles (8. 11. 1992). „Television; Sinatra: The Idol, The Institution, The Mini-Series”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  187. ^ Storm, Jonathan (23. 2. 1995). „'Op Center' Drowns In Numbing Details The Four-hour Mini-series Is A Talky Piece Dressed As A High-tech Espionage Thriller. It's Not Just The Weapons That Are Deadly.”. Philadelphia Media Network. Приступљено 1. 9. 2015. 
  188. ^ Hasselhoff & Thompson 2007, стр. 197.
  189. ^ Milne 2009, стр. 77.
  190. ^ „The Final Hit - Acting Credits”. The New York Times. Приступљено 1. 9. 2015. 
  191. ^ „Rod Steiger Obituary”. Playbill. Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2015. Приступљено 23. 7. 2015. 
  192. ^ Saxon, Wolfgang (9. 7. 2002). „Rod Steiger, Intense Oscar Winner Who Embraced the Method, Dead at 77”. Playbill. Приступљено 23. 7. 2015. 
  193. ^ „Rod Steiger”. Playbill Vault. Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2015. Приступљено 23. 7. 2015. 
  194. ^ Jones, Kenneth (28. 12. 1988). „Noel Willman, Director, Was 70; Staged 'A Man for All Seasons'. The New York Times. Приступљено 23. 7. 2015. 
  195. ^ Cohen, Steve (12. 3. 2003). „Herman Melville meets Orson Welles”. Broad Street Review. Приступљено 22. 7. 2015. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]