Пређи на садржај

Деситијати

С Википедије, слободне енциклопедије
Батон

Деситијати или Даситијати, Дезитијати или Дазитијати (лат. Daesitiates, Daezitiates) су били илирско племе које је живело на просторима које данас заузима Босна и Херцеговина (тачније подручје Средње Босне) у време Римске републике. Уз Мезеје и Деситијати су подпадали под Панонијане.[1]

Историја

[уреди | уреди извор]

Илирско племе Деситијати живело је на територији данашње централне Босне,[2] у време Римске републике, и заједно са Мезејима, били су део западне групе Панонаца у римској Далмацији.[1] Деситијати били су утицајни од краја 4. века п. н. е, па до почетка 3. века п. н. е. Докази њихових свакодневних активности могу се наћи у књижевним изворима, тако да судећи по тим материјалним и културним доказима, можемо сматрати да су они врло блиски са аутохтоном босанском културном групом.[3] То са разлогом јер су Деситијати били присутни на западном Балкану током целе римске владавине, а њихова имена могу се наћи и у многим натписима историјских дела античких писаца. Током 19. века, научни интерес за истраживањима материјалних доказа Деситијата била су усмерена у деловима Горње Босне. Међутим, сви истраживачки напори тек треба да обезбеде комплетну анализу о Деситијатима. Код овог племена је несумњиво јасно да су један од главних саставних делова илирског етно-културног комплекса који се протезао од јужног Јадрана до Дунава на северу. Ово важи нарочито и због тога што су живели у центру илирског западног Балкана ослањајући се на делове панонског света. После скоро три века политичке независности, Деситијати подпадају под власт римског цара Августа.[4] Након тога, Деситијати су укључени у провинцију Илирик али његова ова територија знатно умањена.[5] Деситијати су се први дигли на устанак под вођством Батона, а ускоро су им се придружили и племе Бреуци.[6] Остали сународници су регрутовани за борбу против Маркомана, док се устанак брзо ширио огромним областима западног Балкана и Дунавског региона[2]. Улога Деситијата у побуни је била огромна, што је допринело њиховом коначном нестанку.

Археолошке локације

[уреди | уреди извор]

Значајан број остатака утврђења, села и насеља је остао иза њих. Неки од њих су делимично истражени археолошким ископавањима током којих су откривене бројне некрополе и гробнице, као што су:

Међутим, најзначајније налазиште је пронађено у Бугојну, названо Градина Под. Карактеришу га насеља урбаног типа која се налазе близу великих комплекса обрадивог земљишта и садрже висок ниво стамбене архитектуре.[8]

Може се закључити да су Деситијати имали сложен верски живот. Средњобосанска култура и Гласиначка култура (Гласиначка висораван у општини Соколац) биле су центар настанка и развоја геометријског стила као аутохтоног уметничког израза на Западном Балкану.

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Етимологија имена овог племена још увек није утврђена, али лингвистички и концептуално би се могла повезати са речју која се колоквијално користи у јужнословенском жаргону - „даса“, као и са албанском речју „dash“, која значи „ован“, тражи аналогију како у једној од главних привредних грана Илира тог времена (сточарство), тако и конотацију на ратоборност, која се повезује са појмовима „ован“ и „даса“. Сличина аналогија постоји и код албанолошког приступа у објашњењу имена племена Далмати, где се порекло речи приписује албанској речи за овце - „делме“. Такође је битно размотрити потенцијалне етимологије илирских речи у доминантним језицима тог времена, грчком, а затим и латинском. Тако у грчком језику имамо реч „дасос“, која значи „шума“, али и „деиси“ - „молитва“. Најсличније речи у латинском језику су „desido“ – „населити се/населити“, а затим „desitus“, множина од „desino“, што значи „напустити“. У потрази за латинском етимологијом имена Daesitiates, потребно је утврдити да ли је ово име слично оном из историје пре него што је латински језик могао извршити било какав утицај на илирски језик, односно пре значајнијег контакта између Римљана и Илира. Наравно, за поузданију лингвистичку квалификацију, потребно је спровести далеко опсежније етно-лингвистичке упоредне студије, које ће обухватити не само детаљнију и свеобухватну анализу језика присутних у областима првобитних Илира (грчки, латински, албански и словенски језици) и свих осталих језика који су могли на било који начин бити присутни на том тлу.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Wilkes 1992, стр. 80.
  2. ^ а б Wilkes 1992, стр. 207.
  3. ^ „Borivoj Čović: OD BUTMIRA DO ILIRA”. Kulturno naslijeđe, Sarajevo, 1976. Архивирано из оригинала 12. 02. 2018. г. Приступљено 9. 2. 2016. 
  4. ^ „Ivo Bojanovski: BOSNA I HERCEGOVINA U ANTIČKO DOBA”. Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, 1988. Приступљено 9. 2. 2016. 
  5. ^ Wilkes 1992, стр. 216.
  6. ^ „Salmedin Mesihović , ILIRIKE”. Autorsko izdanje, Sarajevo, 2014. Приступљено 9. 2. 2017. 
  7. ^ „VELJKO PAŠKVALIN: Kamenjača, Breza kod Sarajeva − mlađeželjeznodobna i rimska nekropola” (PDF). Godišnjak centra za balkanološka ispitivanja ANUBIH, Knjiga XXXVII, strana 101. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 10. 2020. г. Приступљено 9. 2. 2016. 
  8. ^ „Pod (Bugojno)” (PDF). kons.gov.ba. Архивирано из оригинала (PDF) 3. 5. 2024. г. Приступљено 13. 11. 2016. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Wilkes, John (1992). The Illyrians. Wiley. ISBN 978-0-631-14671-1. 
  • Borivoj Čović, Srednjobosanska kulturna grupa - Praistorija južnoslavenskih zemalja V, Sarajevo, 1987, 481-528.
  • Borivoj Čović, Arheološki leksikon, tom 1, Sarajevo, 1988, leksikografske jedinice: Srednjobosanska kulturna grupa, str. 163-166; Ostave, str. 133-135; Kultura polja sa urnama,110-112.
  • Esad Pašalić -Rimsko naselje u Ilidži kod Sarajeva, Glasnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu XIV, 1959., 113 -134
  • Enver Imamović -Antički kultni i votivni spomenici na području Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1977.
  • Veljko Paškvalin, Ilirsko-panonsko pleme Dezidijata srednje Bosne u rimsko doba i rekognosciranje njihova područja, Godišnjak, XXXI, CBI, ANUBiH, Sarajevo, 2000.
  • Dimitrije Sergejevski, Iskopavanje bazilike u Brezi, AP 1, Beograd, 1959.
  • Dimitrije Sergejevski, Arheološki nalazi u Sarajevu i okolici, GZM n.s. II, Sarajevo
  • Salmedin Mešihović: «Dezitijati: kulturna i narodnosno-politička zajednica u Iliriku i osvajanja Oktavijanova doba» (rukopis doktorske dizertacija)
  • Stipčević, Aleksandar (1989), Iliri: povijest, život, kultura,, Školska knjiga Zagreb, 2.dopunjeno izdanje, ISBN 8603991065
  • Smith, William (1865), Dictionary of Greek and Roman Geography, Boston, pp.
  • Axhanela (Adžanela) Ardian (2004),"Illyrian Bosnia and Herzegovina-an overview of a cultural legacy", Center for Balkan Studies, http://www.balkancenter.org/Anglisht/ardian.ilyrianbosna.html.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Деситијати&oldid=30751394”