Аутаријати

С Википедије, слободне енциклопедије

{{кратак опис|

Аутаријати (лат. Autariatae) су били илирско племе.

Претпоставља се да је област овог илирског племена била сјевероисточно од Скадарског језера и захватала је и један дио данашње сјеверне Црне Горе.

Свој успон племе је доживело између 6. и 4. века пре нове ере. Постоји много историјских података, филолошких налаза и велики број трагова материјалне природе о њиховом присуству у западним и централним деловима Балкана. Истраживања Аутаријата и гласиначке културе (Гласинац, висораван у општини Соколац) из старијег гвозденог доба започела су крајем 19. века [1].

Историја[уреди | уреди извор]

Порекло Аутаријата може се пратити у историји од прото-илирских становника [2] који су у бронзаном добу насељавали подручја у југоисточној Босни и горњем Подрињу, у 4. веку и око река Лим, Таре и Пиве и планине Повлен и Маљен до Пештера, а у 5. веку продрли су дубље на територију данашње Србије.

Етногенетски процес формирања илирског етничког комплекса започео је миграцијом Индоевропљана крајем 3. и почетком 2. миленијума пре нове ере. Продирући у западни и централни Балкан и средњи Подунавље, досељеници су уништили или апсорбовали постојеће аутохтоне неолитске и енеолитске етнокултурне облике. Тиме је формиран комплекс, културно, етнички и по пореклу сродне заједнице које су се простирале од Јадранског мора до средњег Дунава и које су на овом подручју, у бронзаном добу, задржале доминацију миленијумом.

Миграције људи културе поља са урнама око 1300. године пре нове ере, значајно су промениле етничку и културну структуру Подунавља, али њихове миграције нису значајно утицале на подручје Гласиначке културе у касном бронзаном добу. Стабилизација која је уследила након миграција покренула је брзи етнички, културни и политички развој заједнице Аутаријата. Због тога је њихова друштвена и политичка структура постала сложенија; племенска организација прерасла је у кнежевине-кнежевине са утврђеним територијама око 8. века пре нове ере. [3] У тумулима насталим између 7. и 6. века пне. пронађене су веома богате кнежевске гробнице у којима су сахрањени чланови локалних династија [3].

Због бројних спољних политичких и економских фактора, заједнице Аутаријата су настале крајем 4. века пре нове ере. уједињени у једно политичко биће. Након уједињења, Аутаријати почињу да се шире; претежно на истоку, на територије племена Трибали. Осим тога, проширили су се на југ где су победили Ардијејце, њихове старе ривале са којима су се дуго борили за контролу пашњака и извора соли. Историчар и археолог Ј.Ј. Вилкис наводи да се један од извора соли око којег су користила ова два илирска племена налазио у близини Ораховице, места у горњем току ријеке Неретве, у близини Коњица [4]. Активности власти на прелазу из 6. у 5. век пре нове ере. оставила је дубок утицај на суседе погођене њиховом експанзијом. Ардијци су кренули према обали Јадранског мора [5], а Трибали даље на исток. Проширење власти омогућило им је да успоставе хегемонистичку контролу над одређеним делом Балканског полуострва.

Нестанак[уреди | уреди извор]

Владајућа класа врхунац свог политичког и економског развоја достигла је у 5. веку пре нове ере. што се може закључити из великог броја богатих краљевских тумула и гробница из тог времена. Након достизања овог врхунца, код Аутаријата почиње фаза постепеног опадања.

Пре похода на Персију, Александар Велики, у циљу јачања северних граница царства, 334. године пне. освојио је територије Трачана, Гета и Трибала, а нако нтога и територије Аутаријата и опустошили њихову земљу.

Доласком у Доњу Панонију Келти су потчинили панонске (северно илирске) народе, посебно оне у источној Славонији и Срему. Око 320. године пне. Келти су продрли на територију Autarijata долинама река Дрине, Колубаре и Мораве. Писани извори кажу да су аутаријати 311/310. пне, били у масовној миграцији. [8] [9] [1] Диодор (грчки историчар из 1. века) каже да их је грчки владар Касандер (владао Македонијом од 305-297. пне) раселио око планина Орбела (Беласица). Убрзо након тога асимилирали су их Дарданци [6].

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Kardum, Igor; Hudek-Knežević, Jasna; Krapić, Nada (2016-12-12). „Lokus kontrole i tjelesno zdravlje”. Klinička psihologija. 9 (2): 271—292. ISSN 1847-3172. doi:10.21465/2016-kp-2-0005. 
  2. ^ Đurašinović, Mlađen (1994). „Neki aspekti održavanja savremenih računara”. Vojnotehnicki glasnik. 42 (6): 27—36. ISSN 0042-8469. doi:10.5937/vojtehg9401027d. 
  3. ^ Vasic, Rastko (2002). „Beleske o Glasincu”. Balcanica (32-33): 7—36. ISSN 0350-7653. doi:10.2298/balc0233007v. 
  4. ^ Jovanović, Gojko; Vidačić, Stjepan (1990). „Poboljšana verzija softvera za automatizirano planiranje vojnog putnog saobraćaja”. Vojnotehnicki glasnik. 38 (1): 43—49. ISSN 0042-8469. doi:10.5937/vojtehg9001043j. 
  5. ^ „Izvještaj o radu Centra za balkanološka ispitivanja ANUBiH u 2012. godini”. Godišnjak Centra za balkanološka ispitivanja. 41: 281—282. 2012. ISSN 0350-0020. doi:10.5644/godisnjak.cbi.anubih-40.17. 
  6. ^ „Izvještaj o radu Centra za balkanološka ispitivanja ANUBiH u 2012. godini”. Godišnjak Centra za balkanološka ispitivanja. 41: 281—282. 2012. ISSN 0350-0020. doi:10.5644/godisnjak.cbi.anubih-40.17. 

Литература[уреди | уреди извор]