Катарина Ивановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Катарина Ивановић
Katarina Ivanovic, Autoportret v.jpg
Катарина Ивановић (аутопортрет)
Датум рођења (1811-05-15)15. мај 1811.
Место рођења Веспрем
Аустријско царство, данас Мађарска
Датум смрти 22. септембар 1882.(1882-09-22) (71 год.)
Место смрти Столни Београд
Аустроугарска, данас Мађарска

Катарина Ивановић (Веспрем, 15. мај 1811[1]Столни Београд, 22. септембар 1882) била је српска сликарка, једна од три сликарке (поред Мине Караџић и Полексије Тодоровић) које су радиле у Србији у 19. веку.[2] .

Биографија[уреди]

Катарина Ивановић је рођена у породици српског грађанина и трговца ("купеца") у Веспрему, у Аустријском царству. По другом извору, дошла је на свет у Столном Београду и то 1819. године.[3] Родитељи су јој били Лазар - месни купец[4] и Марија, и захваљујући њиховој пажњи развила се код ње тежња за образовањем и стваралаштвом. Са једанаест година већ је знала два страна језика.[5] Детињство је затим провела у малој српској заједници, у Столном Београду. Таленат је показивала од детињства, а сликарство је почела да учи захваљујући новчаној помоћи тамошњег трговца Ђорђа Станковића, у Пешти у атељеу Јожефа Пешког и Реваја. [6] По другом извору, сликар Н. Пешки је био Чех по народности, и код њега је Катарина лепо напредовала.[3] Касније је њен дар за ликовну уметност уочила и мађарска грофица Чаки, позната меценарка уметности, која јој је омогућила да сликарство учи у Бечу,[7] у Уметничкој академији, где жене у то доба иначе нису имале приступ[тражи се извор]. Учила се приватно и код бечког сликара Валдмилера.[8] Симо Милутиновић Сарајлија је објавио у "Сербском народном листу" 1837. године песму њој посвећену, као "Честитој и надобичној љубитељки краснога знања". Током студија у Бечу "нарисала" је 1839. године композицију "Српског Омира" (Хомера) - слепог старца гуслара. Даље се усавршавала на Академији у Минхену, где студира скоро две године (1845—1846) историјско сликарство. Ту је започела студију познате историјске композиције Ослобођење Београда 1806. Наставила је своје усавршавање и у Паризу, где једно време живела.

Посетила је 1842. године Загреб и Хрватску, и ту провела извесно време.[9] На позив Срба, 1846. године одлази у Београд, у ком остаје годину дана, живећи код Симе Милутиновића. Свој боравак је искористила да портретише многе виђене Србе Београђане, међу којима и књегињу Љубицу Обреновић. Међу најуспелије портрете спада портрет Симин. Вратила се затим у Пешту, где је била "веома популарна". Пештански Народни музеј јој откупљује портрет цара Фердинанда. Њени радови, цртежи и слике налазили су се и у збирци Бечке царске Уметничке академије. Путовала је по Холандији и Италији, где је много научила о савременом сликарству.

Пред крај живота вратила се у Столни Београд, где је живела и радила све до своје смрти. У том периоду ствара углавном историјске композиције, жанр-слике и мртве природе.

Катарина Ивановић је слабо говорила српски. Без обзира на то, она је била велики српски родољуб[тражи се извор]. Поклонила је 1879. године београдском Народном музеју 15 својих слика и друге "реткости", међу којима је и њен аутопортрет. Тако да је наводно и њена заслуга што је музеј основан. Позната су два њена аутопортрета, која су доспела у Народни музеј. Матица српска јој се такође обраћала, тражећи њене слике за своју збирку. Одушевљен њеном лепотом и интелектом, у оно време веома популарни песник Сима Милутиновић Сарајлија је 1837. године Катарини Ивановић посветио спев „Троје-сестарство“. Те године о њој лепо пише и објављује аутопортет, Павловићев "Сербски народни лист" у Пешти. Никада се није удавала, а позната је њена велика неприкривена наклоност према много старијем "Сарајлији".[6]

Године 1876. постала је почасни члан Српског ученог друштва, и тако је она постала прва жена академик код Срба. Преминула је у Столном Београду 22. септембра 1882. године. Њени посмртни остаци 1967. године пренети су у Београд и сахрањени у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Дела[уреди]

Катарина Ивановић је у главном сликала портрете, историјске жанр-композиције, а с посебним успехом је успела да компонује мртву природу. Међу њена најпознатија дела спадају следеће слике: Аутопортрет (1836.), Портрет младог мушкарца (1837., Грожђе с корпом (1838.), Српски Хомер (цртеж 1839.), Портрет Симе Милутиновића Сарајлије (1840), Италијански виноградар (1842. После 1846. Портрет кнегиње Персиде Карађорђевић, Портрет војводе Стевана Книћанина, Деца Павла Станишића, Београђанка, Млади Данић, Дечак са соколом и др. Катарина Ивановић је насликала укупно 38 слика.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Љиљана Чубрић: Катарина Срб-девојка, у годишњаку „Даница 2011“. стр. 326-336, издаје Вукова задужбина, Београд 2010.
  2. ^ Stamenković, Snežana (7. 5. 2012). „Tragični Mačkov kamen”. Вечерње Новости. Приступљено 8. 1. 2017. 
  3. 3,0 3,1 Иван Кукуљевић Сакцински, наведено дело
  4. ^ Николај Шимић: "Иконостас славних и храбрих лиц", Будим 1807. године
  5. ^ "Српски народ", Београд 1944. године
  6. 6,0 6,1 "Време", Београд 1940. године
  7. ^ "Сербскиј народниј лист", Будим 1837. године
  8. ^ "Просветни гласник", Београд 1942. године
  9. ^ Иван Кукуљевић Сакцински: "Словник умјетниках југославенских", Загреб 1858. године

Литература[уреди]

  • Р. Михајловић и Н. Кусовац: „Катарина Ивановић“ (монографија), Београд 1984.
  • Мирослав Тимотијевић, Радмила Михаиловић: „Катарина Ивановић прва српска сликарка“, Београд 2004.

Спољашње везе[уреди]