Катарина Ивановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Катарина Ивановић
Katarina Ivanovic, Autoportret v.jpg
Катарина Ивановић (аутопортрет)
Датум рођења (1811-05-15)15. мај 1811.
Место рођења Веспрем
Аустријско царство, данас Мађарска
Датум смрти 22. септембар 1882.(1882-09-22) (71 год.)
Место смрти Столни Београд
Аустроугарска, данас Мађарска

Катарина Ивановић (Веспрем, 15. мај 1811[1]Столни Београд, 22. септембар 1882) била је српска сликарка, једна од три сликарке (поред Мине Караџић и Полексије Тодоровић) које су радиле у Србији у 19. веку.[2] .

Биографија[уреди]

Катарина Ивановић је рођена у породици српског грађевинског предузимача у Веспрему, у Аустријском царству. Детињство је провела у малој српској заједници у Столном Београду. Талентована од детињства сликарство је почела да учи захваљујући новчаној помоћи трговца Ђорђа Станковића у Пешти у атељеу Јожефа Пешког. Касније је њен дар за ликовну уметност уочила и мађарска грофица Чаки која јој је омогућила да сликарство учи у Бечу у Уметничкој академији, где жене у то доба иначе нису имале приступ[тражи се извор]. Даље се усавршавала на Академији у Минхену, где студира скоро две године (18451846) истортијско сликарство. Ту је започела студију познате композиције Ослобођење Београда 1806. Године 1846. одлази у Београд у ком остаје свега годину дана. Извесно време живела је у Паризу и Загребу. Путовала је по Холандији и Италији, где је много научила о савременом сликарству. Пред крај живота вратила се у Стони Београд где је живела и радила све до своје смрти. У том периоду ствара углавном историјске композиције, жанр-слике и мртве природе.

Катарина Ивановић је веома слабо говорила српски. Без обзира на то она је била велики српски родољуб[тражи се извор]. Одушевљен њеном лепотом и интелектом, у оно време веома популарни песник Сима Милутиновић Сарајлија је 1837. године Катарини Ивановић посветио спев „Троје-сестарство“.

1876. године постала је члан Српског ученог друштва и тако је она постала прва жена академик код Срба. Преминула је у Стоном Београду 22. септембра 1882. године. Њени посмртни остаци 1967. године пренети су у Београд и сахрањени у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Дела[уреди]

Катарина Ивановић је у главном сликала портрете, историјске жанр-композиције, а с посебним успехом је успела да компонује мртву природу. Међу њена најпознатија дела спадају следеће слике: Аутопортрет (1836.), Портрет младог мушкарца (1837., Грожђе с корпом (1838.), Српски Хомер (цртеж 1839.), Портрет Симе Милутиновића Сарајлије (1840), Италијански виноградар (1842. После 1846. Портрет кнегиње Персиде Карађорђевић, Портрет војводе Стевана Книћанина, Деца Павла Станишића, Београђанка, Млади Данић, Дечак са соколом и др. Катарина Ивановић је насликала укупно 38 слика.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Љиљана Чубрић: Катарина Срб-девојка, у годишњаку „Даница 2011“, стр. 326-336, издаје Вукова задужбина, Београд 2010.
  2. Stamenković, Snežana (07. maj 2012). „Tragični Mačkov kamen”. Вечерње Новости. Приступљено 8. 1. 2017.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)

Литература[уреди]

  • Р. Михајловић и Н. Кусовац: „Катарина Ивановић“ (монографија), Београд 1984.
  • Мирослав Тимотијевић, Радмила Михаиловић: „Катарина Ивановић прва српска сликарка“, Београд 2004.

Спољашње везе[уреди]