Мина Караџић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мина Караџић
Mina Vukomanovic.jpg
Мина Караџић, фотографија
Датум рођења (1828-07-12)12. јул 1828.
Место рођења Беч
Аустријско царство
Датум смрти 12. јун 1894.(1894-06-12) (65 год.)
Место смрти Беч
Аустроугарска

Вилхелмина (Мина) Караџић-Вукомановић (Беч, 30. јун/12. јул 1828Беч, 12. јун 1894[1]) је била сликарка и књижевница, кћерка Вука Стефановића Караџића и Бечлијке Ане Марије Краус.

Мина Караџић једна од три сликарке (поред Катарине Ивановић и Полексије Тодоровић) које су радиле у Србији у 19. веку.[2]

Биографија[уреди]

Њени родитељи Вук и Ана имали су тринаесторо деце од којих су сви, осим Мине и Димитрија, умрли у детињству и раној младости до 1852. године (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина). Вилхелмина - Мина и Димитрије рођени су истог дана са размаком од осам година (12. јул 1828. и 1836). Димитрије је био кадет Инжињерске академије у Клостербруку.

Рођена је у Бечу и одрасла у кући у коју су долазиле многе познате личности српске културе тога доба, пријатељи и сарадници њеног оца: Бранко Радичевић, Ђуро Даничић, прота Матеја Ненадовић, Његош, кнез Михаило Обреновић, Стеван Книћанин, сликари Урош Кнежевић, Аксентије Мародић, Стева Тодоровић, Димитрије Тирол, патријарх Јосиф Рајачић, црногорски кнез Данило,... као и Јакоб Грим, историчар Леополд Ранке, Павел Шафарик, руски научник Срезњевски, и многи други. Осим немачког језика научила је рано француски, а потом и италијански, од 15. почела је да учи српски, а од 19. године енглески језик. Ишла је на часове клавира и сликарства. Часове музике држао јој је Густав Гросман. О њеном образовању бринуо се и Јернеј Копитар, који јој је поклањао књиге немачких, француских и енглеских писаца.

Мина је вредно учила - најпре цртање, код капелана Јозефа Пфајфера, а средином 50-их година наставила је усавршавање у атељеу Фридриха Шилхера, затим код живописца Грубера. Своме оцу је помагала као секретар у пословима и пратила га на путовањима. Путујући са оцем, посетила је галерије у Венецији (1847.), Берлину (1849. и 1854.), Дрездену (1854). Желела је да се усавршава у Петрограду, али није успела да добије стипендију.

Са тридесетак година већ је ушла у Кукуљевићев „Словник умјетниках југославенских“, недуго затимо и у Вурцбахов (нем. Constantin von Wurzbach) „Биографски лексикон“, а почетком 20. века нашла се међу 216 знаменитих Срба у делу „Знаменити Срби XIX векаАндре Гавриловића.

аутопортрет

У мају 1858. године са мајком и оцем, допутовала је бродом из Беча у Земун. У Београду је прешла у православну веру и добила име Милица. Удала се за сиромашног братанца кнегиње Љубице[3],професора књижевности на београдском Лицеју Алексу Вукомановића (1826—1859). Венчање је било у Саборној цркви 18/30. маја 1858. године. Алекса је умро крајем 1859. после годину и по дана брака, био је оболео „од очију“. Имали су сина Јанка, који је васпитаван у руском кадетском корпусу - за официра. Мина и Јанко су крајем септембра 1860. године из Београда отишли у Беч.[4] После неког времена умро јој је и отац Вук (1864). године. Затим се више година бринула о тешко болесној мајци Ани. Ана Краус (1798—1876) је 1868. године имала мождани удар, од кога јој се одузела десна страна и моћ говора, Мина је неговала до краја живота 11. августа 1876. године.

Син Јанко је имао непуна три месеца када је 1859. године остао без оца. Отишао је у Русију на школовање, одакле је 1876. дошао као добровољац у Србију и учествовао у српско-турском рату где је добио медаљу за храброст. Вратио се потом у Русију, где је умро 1878. године.[5]

Овим догађајима додаје се и смрт њеног брата Димитрија Караџића (1836—1883) у Петрограду. После тога Мина је остала као једини потомак Вука Караџића, и са њом је 1894. године угашена Вукова лоза.

Умрла је Мина 12. јуна 1894. у Бечу од уремије. О државном трошку пренета је у Београд и сахрањена у гроб њеног мужа Алексе на Ташмајдану. Почетком 20. века њихове кости заједно са синовљевим су пренете у Савинац код Горњег Милановца где су сахрањене у крипти породичне цркве Вукомановића.[6]

Сликарски и књижевни рад[уреди]

Њено сликарско дело чини педесетак радова, углавном су то портрети у уљу, акварели и цртежи кредом. Радове није ни потписивала, ни датирала. Портретисала је особе са којима се сретала свакодневно, у кући родбину, ликове, пријатеље, децу, госте, војводе из Црне Горе, депутирце из Босне... Сликала је и копирала и религиозне мотиве.

Марко Краљевић са топузом

Најпознатије слике:

  • Аутопортрет,
  • Портрет брата Димитрија,
  • Старица са белом капом,
  • Марко Краљевић са топузом,
  • Марко Краљевић са шестоперцем,
  • Млади црнац,
  • Црногорац,
  • Грчки делија,
  • Бошњак са црвеним саруком,
  • Портрет девојчице са црвеном марамом,
  • Девојчица у карираној хаљини,
  • Женски портрет,
  • Старац са дугом косом,
  • Младић с брадом

Према речима историчара сликарства, њене слике су зрење грађанског бидермајерског класицизма, оплемењеног топлом хроматиком, венецијанском црвеном.

Превела је књигу „Српских народних приповједака“ на немачки језик, а Вук је тај превод посветио Јакобу Гриму који је написао предговор. Писала је стихове и прозу. Била је у пријатељству са песникињом Милицом Стојадиновић Српкињом.

Била је у преписци са многим личностима свог времена. Део тих писама је преведен са немачког и објављен у књизи „Писма Мине Караџић Вукомановић“, изабрао и приредио Голуб Добрашиновић, издавачи Рад и Културно-просветна заједница Србије, Београд 1997. године, 189 страна, ISBN 978-86-09-00511-4.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. MINA KARADŽIĆ-VUKOMANOVIĆ | Stil magazin, Приступљено 5. 4. 2013.
  2. Stamenković, Snežana (7. 5. 2012). „Tragični Mačkov kamen”. Вечерње Новости. Приступљено 8. 1. 2017. 
  3. "Време", Београд 1940. године
  4. Вечита Бранкова чежња („Вечерње новости“, 13. април 2013), Приступљено 21. 4. 2013.
  5. "Време", Београд 24. април 1940. године
  6. Писма Мине Караџић Вукомановић, Београд 1997. године, ISBN 978-86-09-00511-4

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]