Мина Караџић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Мина Караџић
Mina Vukomanovic.jpg
Мина Караџић, фотографија
Датум рођења (1828-07-12)12. јул 1828.
Место рођења Беч
Аустријско царство
Датум смрти 12. јун 1894.(1894-06-12) (65 год.)
Место смрти Беч
Аустроугарска

Вилхелмина (Мина) Караџић-Вукомановић (Беч, 30. јун/12. јул 1828Беч, 12. јун 1894[1]) је била сликарка и књижевница, кћерка Вука Стефановића Караџића и Бечлијке Ане Марије Краус.

Мина Караџић једна од три сликарке (поред Катарине Ивановић и Полексије Тодоровић) које су радиле у Србији у 19. веку.[2]

Биографија[уреди]

Њени родитељи Вук и Ана имали су тринаесторо деце од којих су сви, осим Мине и Димитрија, умрли у детињству и раној младости до 1852. године (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина). Вилхелмина - Мина и Димитрије рођени су истог дана са размаком од осам година (12. јул 1828. и 1836). Димитрије је био кадет Инжињерске академије у Клостербруку.

Рођена је у Бечу и одрасла у кући у коју су долазиле многе познате личности српске културе тога доба, пријатељи и сарадници њеног оца: Бранко Радичевић, Ђуро Даничић, прота Матеја Ненадовић, Његош, кнез Михаило Обреновић, Стеван Книћанин, сликари Урош Кнежевић, Аксентије Мародић, Стева Тодоровић, Димитрије Тирол, патријарх Јосиф Рајачић, црногорски кнез Данило,... као и Јакоб Грим, историчар Леополд Ранке, Павел Шафарик, руски научник Срезњевски, и многи други. Осим немачког језика научила је рано француски, а потом и италијански, од 15. почела је да учи српски, а од 19. године енглески језик. Ишла је на часове клавира и сликарства. Часове музике држао јој је Густав Гросман. О њеном образовању бринуо се и Јернеј Копитар, који јој је поклањао књиге немачких, француских и енглеских писаца.

Мина је вредно учила - најпре цртање, код капелана Јозефа Пфајфера, а средином 50-их година наставила је усавршавање у атељеу Фридриха Шилхера, затим код живописца Грубера. Своме оцу је помагала као секретар у пословима и пратила га на путовањима. Путујући са оцем, посетила је галерије у Венецији (1847.), Берлину (1849. и 1854.), Дрездену (1854). Желела је да се усавршава у Петрограду, али није успела да добије стипендију.

Са тридесетак година већ је ушла у Кукуљевићев „Словник умјетниках југославенских“, недуго затимо и у Вурцбахов (нем. Constantin von Wurzbach) „Биографски лексикон“, а почетком 20. века нашла се међу 216 знаменитих Срба у делу „Знаменити Срби XIX векаАндре Гавриловића.

аутопортрет

У мају 1858. године са мајком и оцем, допутовала је бродом из Беча у Земун. У Београду је прешла у православну веру и добила име Милица. Удала се за сиромашног братанца кнегиње Љубице[3],професора књижевности на београдском Лицеју Алексу Вукомановића (1826—1859). Венчање је било у Саборној цркви 18/30. маја 1858. године. Алекса је умро крајем 1859. после годину и по дана брака, био је оболео „од очију“. Имали су сина Јанка, који је васпитаван у руском кадетском корпусу - за официра. Мина и Јанко су крајем септембра 1860. године из Београда отишли у Беч.[4] После неког времена умро јој је и отац Вук (1864). године. Затим се више година бринула о тешко болесној мајци Ани. Ана Краус (1798—1876) је 1868. године имала мождани удар, од кога јој се одузела десна страна и моћ говора, Мина је неговала до краја живота 11. августа 1876. године.

Син Јанко је имао непуна три месеца када је 1859. године остао без оца. Отишао је у Русију на школовање, одакле је 1876. дошао као добровољац у Србију и учествовао у српско-турском рату где је добио медаљу за храброст. Вратио се потом у Русију, где је умро 1878. године.[5] Овим догађајима додаје се и смрт њеног брата Димитрија Караџића (1836—1883) у Петрограду. После тога Мина је остала као једини потомак Вука Караџића, и са њом је 1894. године угашена Вукова лоза.

Умрла је Мина 12. јуна 1894. у Бечу од уремије. О државном трошку пренета је у Београд и сахрањена у гроб њеног мужа Алексе на Ташмајдану. Почетком 20. века њихове кости заједно са синовљевим су пренете у Савинац код Горњег Милановца где су сахрањене у крипти породичне цркве Вукомановића.[6]

Сликарски и књижевни рад[уреди]

Њено сликарско дело чини педесетак радова, углавном су то портрети у уљу, акварели и цртежи кредом. Радове није ни потписивала, ни датирала. Портретисала је особе са којима се сретала свакодневно, у кући родбину, ликове, пријатеље, децу, госте, војводе из Црне Горе, депутирце из Босне... Сликала је и копирала и религиозне мотиве.

Марко Краљевић са топузом

Најпознатије слике:

  • Аутопортрет,
  • Портрет брата Димитрија,
  • Старица са белом капом,
  • Марко Краљевић са топузом,
  • Марко Краљевић са шестоперцем,
  • Млади црнац,
  • Црногорац,
  • Грчки делија,
  • Бошњак са црвеним саруком,
  • Портрет девојчице са црвеном марамом,
  • Девојчица у карираној хаљини,
  • Женски портрет,
  • Старац са дугом косом,
  • Младић с брадом

Према речима историчара сликарства, њене слике су зрење грађанског бидермајерског класицизма, оплемењеног топлом хроматиком, венецијанском црвеном.

Превела је књигу „Српских народних приповједака“ на немачки језик, а Вук је тај превод посветио Јакобу Гриму који је написао предговор. Писала је стихове и прозу. Била је у пријатељству са песникињом Милицом Стојадиновић Српкињом.

Била је у преписци са многим личностима свог времена. Део тих писама је преведен са немачког и објављен у књизи „Писма Мине Караџић Вукомановић“, изабрао и приредио Голуб Добрашиновић, издавачи Рад и Културно-просветна заједница Србије, Београд 1997. године, 189 страна, ISBN 978-86-09-00511-4.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ MINA KARADŽIĆ-VUKOMANOVIĆ | Stil magazin, Приступљено 5. 4. 2013.
  2. ^ Stamenković, Snežana (7. 5. 2012). „Tragični Mačkov kamen”. Вечерње Новости. Приступљено 8. 1. 2017. 
  3. ^ "Време", Београд 1940. године
  4. ^ Вечита Бранкова чежња („Вечерње новости“, 13. април 2013), Приступљено 21. 4. 2013.
  5. ^ "Време", Београд 24. април 1940. године
  6. ^ Писма Мине Караџић Вукомановић, Београд 1997. године, ISBN 978-86-09-00511-4

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]