Пређи на садржај

Корисник:Marija Dimitrijevic/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Nabatejci[уреди | уреди извор]

Nabatejsko carstvo
Mapa Rimskog carstva u vreme cara Hadrijana
Other languagesNabatejski arapski (maternji) Nabatejski aramejski (službeni)
Etniče grupe
Arapi
Religija
Nabatejski politeizam Hrišćanstvo

Nabatejanci ili Nabatejci ( / , n a b a t e j c i / ; nabatejski aramejski, nbtv, vokaliyovan kao Nabat ; arapski: Anbat, jednina النبطي, an-Nabati, u poređenju sa starogrčkim: Ναβαταῖος ; romanizovani: Nabataios, latinski: Nabataeus ) su bili drevni arapski narod koji je naseljavao južni Levant i delove Sinaja[1][2][3][4][5][6][7]. Njihova naselja - najistaknutiji pretpostavljeni glavni grad Rakmu (današnja Petra, Jordan)[1] - dala su ime Nabatene ( Starogrčki: Ναβατηνή, romanizovani: Nabatene ) do arapske granice koja se prostirala od Eufrata do Cvrenog mora.

Nabatejci su se pojavili kao posebna civilizacija i politički entitet između 4. i 2. veka pre nove ere[8], sa njihovim kraljevstvom koje je bilo usredsređeno na slabo kontrolisane trgovačke mreže koja je donela značajno bogatstvo i uticaj širom drevnog sveta.

Opisani su kao žestoko nezavisni u savremenim grčko-rimskim izveštajima, Nabatejce je car Trojan pripojio Rimskom carstvu 106. godine nove ere. Individualna kultura Nabatejaca, lako prepoznatljiva po njihovoj karakterističnoj fino oslikanoj kreamici, usvojena je u široku grčko-rimsku kulturu. Prihvatili su hriščanstvo tokom kasnijih godina u rimskom carstvu. Opisani su kao jedan od najdarovitijih naroda antičkog sveta i jedan od "najnepravednije zaboravljenih".[9][10][11] and one of the "most unjustly forgotten".[12][8]

Istorija[уреди | уреди извор]

Helenistički period[уреди | уреди извор]

Al-Khazneh u Petri - Jordan

Nabatejci su bili arapsko pleme koje palo pod jak vavilonsko-aramejski uticaj.[13] Prvo pominjanje Nabatejaca potiče od 312/311. godine pre nove ere, kada ih je oficir Antigona I Atenej bezuspešno napao kod Sela ili možda u Petri tokom Trećeg rata dijadoha ; u to vreme Hijeronim iz Kardije, seleukidski oficir, pomenuo je Nabatejce u izveštaju o bici. Oko 50. godine pre nove ere, grčki istoričar Diodor Sicilius je u svom izveštaju citirao Hijeronimusa i dodao sledeće: "Kao što su Selekuidi pokušali da ih pokore, tako su Rimljani nekoliko puta pokušali da se dočepaju njihove trgovine".

Ad Deir
Avdat, Izrael
Malih I
Obodas II i njegova žena

Napisali su pismo Antigoni sirijskim pismom, a aramejski je ostao na njihovim kovanicama i svim ostalim natpisima kada su postali kraljevstvo i kada su profitirali od pada Selekuida i proširili svoje granice na sever istočno od Jordana i tako zauzeli plodno zemljište. Okupirali su Hauran, a oko 85. godine pre nove ere kralj Areta III postao je gospodar Damaska i Kelesirije.

Nabatejsko kraljevstvo[уреди | уреди извор]

Petra je izgrađena u 1. veku pre nove ere i razvili su populaciju procenjenu na oko 20.000 ljudi.[14]

Nabatejci su bili u savezu sa prvim Hasmonejcima u borbama protiv Seleukida. Oni su tada postali protivnici Judejske dinastije i glavni uzrok nemira u Judeji koji su doveli Pompeju do toga da interveniše. Prema popularnom istoričaru Polu Džonsonu, mnogi Nabatejci su nasilno pokršteni u judaizam od strane hasmonejskog kralja Aleksandra Janeja.[15] Upravo je on, nakon što je ugasio lokalnu pobunu, izvršio invaziju i zauzeo nabatejske gradove Moav i Gilijad i nametnuo je danak u još uvek nepoznatom iznosu. Obodas I je znao da će Aleksandar napasti, te je bio u mogućnosti da napadne njegove snage u blizini Gaulane uništivši judejsku vojsku 90. godine pre nove ere.[16]

Kad je reč o Rimljanima, ni njima nije bilo lako u okršajima protiv Nabatejaca. 62. godine pre nove ere, Marko Emilije Skaur je prihvatio mito od 300 talenata da povuče opsadu Petre delom zbog lošeg terena, a pre svega jer je vojsci ponestajalo hrane i zaliha. Hirkanu II, koji je bio Aretin prijatelj, Skaur je poslao nabatejskom kralju da kupi mir. Postigavši mir kralj Areta je sačuvao svoje posede, uključujući današnji Damask i tako postao rimski vazal.[17]

32. godine pre nove ere, za vreme vladavine kralja Maliha I, Irod Veliki je uz Kleopatrinu podršku i pomoć, započeo rat protiv Nabateje. Idor je opljačkao Nabateju sa jakom konjicom i zauzeo grad Kelesirija i tako započeo vojni sukob. Nakon poraza, nabatejska vojska se ponovo grupisala kod Kanate u Siriji, ali su napadnute i poražene. Kleopatrin vojskovodja Atenion poslao je Kanatance da pomognu nabatejskoj vojsci i taj savez je porazio Irodovu vojsku koja je odmah posle pobegla u Ormizu. Godinu dana kasnije, Irod je sa svojom vojskom uspešno uništio Nabateju.[18]

Nabatejski stubovi u Judeji

Posle zemljotresa u Judeji, Nabatejci su se pobuni i napali Judeju, međutim Irod je odmah prešao Jordan u Filadelfiju (današnji Aman) i jedni i drugi su postavili logore. Vođeni Eltemom, Nabatejci su odbili da se predaju, te je Irod napadnuvši njihov logor, doveo do ponovnog razmatranja o predaji. Zbunjeni zbog neočekivanog napada, Nabatejci su ušli u bitku i bili su poraženi. Kada su se povukli u odbranu, Irod je opsedao logor Nabatejaca, pa su se tako neki vremenom od umora predali. Oni koji su ostali ponudili su 500 talenata za mir, ali je Irod to odbio. Zbog nedostatka zaliha, Nabatejci su bili primorani da izađu iz logora i da se bore, ali su poraženi.[19]

Areta, IV kralj Nabateje, pobedio je Iroda Antipu, sina Iroda Velikog u bici nakon što je Irod nameravao da se razvede od Aretove ćerke Fasaelide.[20]

Rimski period[уреди | уреди извор]

Arabija Petraja

Kao saveznik Rimskog carstva, Nabatejsko kraljevstvo je bilo u usponu tokom 1. veka. Moć Nabateje se prostirala daleko u Arabiji, duž Cvrenog mora čak do Jemena, a Petra je bila kosmopolitsko tržište, iako je trgovina u gradu bila smanjena usponom novog trgovačkog puta od Mios Hormosa do Koptosa na Nilu. U vreme Pax Romana (Rimski mir) Nabatejci su izgubili svoje nomadske navike i postali uredan, posvećen i miran narod, potpuno posvećen trgovini i poljoprivredi. Kraljevstvo se nalazilo između Rima i pustinje, sem u vreme Trojana koji je nabatejski grad Petru, pretvorio u rimsku provinciju Arabiju Petraju.[21] Do sada je u svetu poznato pet grčko-nabatejskih dvojezičnih natpisa koji datiraju iz perioda od 165. do 169. poznatih kao Ruvafa natpisi. Ti natpisi su pripisani pomoćnoj vojnoj jedinici koju je povuklo rimsko savezničko pleme Thamud. Natpisi su opisivali hram u kom su napisane i na njima je pisalo da se priznaje autoritet careva Marka Aurelija i Lucije Vera.[22][23]

Do 3. veka, Nabatejci su prestali da pišu na aramejskom jeziku i počeli su da koriste grčki. Već do 5. veka svi su bili pokršteni u hrišćanstvo.[24] Novi arapski osvajači koji su ubrzo ušli na teritorije rimskog carstva, zatekli su ono što je ostalo od Nabatejaca, ali svi su bili "pretvoreni" u seljake. Zemlja Nabatejskog kraljevstva bila je podeljena između novih plemenskih kraljevstava poput Kahtanita, vizantijskih vazala, Gasanidskih Arapa, himijaritskih vazala i Kraljevine Kinda u Severnoj Arabiji. Na grad Petru je skrenuo pažnju švajcarski istraživač Johan Ludvig Burkhard 1812. godine.

Kultura[уреди | уреди извор]

Trgovačka ruta Nabatejaca

Mnogi primeri grafita i natpisa - uglavnom imena i pozdrava, govore nam o kulturi nabatejskog naroda koja se protezala sve do severnog kraja Mrtvog mora i svedoče nam o širokoj pismenosti ove nacije.[25] Nažalost osim nekoliko pisama od Nabatejaca nije sačuvana ni jedna vrsta literature niti je bilo šta zabeleženo u antičkom svetu. [26][27][28]

Onomastička analiza kaže da je velika mogućnost da su Nabatejci i njihova kultura imali visok i širok uticaj na ceo antički svet.[29] Znanje o Nabatejcima počinje od Diodora Sikulskog (Diodor sa Sicilije) grčkog istoričara koji je govorio da su trgovački putevi Nabatejaca i poreklo njihove robe smatrani poslovnom tajnom, pričane su razne lažne priče da bi se izbegla ispitivanja od strane ljudi.[30]

Diodor Sicilius ih je u svojoj II knjizi opisao kao snažno pleme sa oko 10.000 ratnika koje je prepoznatljivo među nomadima Arabije po izbegavanju poljoprivrede, stalnog mesta boravka i vina. Mada i pored toga bili su poznati po veoma profitabilnoj trgovini tamjanom, mirom i začinima iz Arabije Feliks (današnji Jemen) po morskim lukama. Takođe dosta su trgovali po Egiptu sa bitumenom iz Mrtvog mora. Imali su jako suvu zemlju, ali im je to bila velika prednost jer su cisterne za kišnicu u obliku boca koje su iskopavali u kamenitom ili glinom bogatom tlu pažljivo bile sakrivene od osvajača.[30]

Kitab al-Tabikh, Ibn Saiar al-Varak, poznata arapska kuvarica, ima recept za fermentisani nabatejski vodeni hleb (khubz al-ma al-nabati). Hleb se pravi sa kvascem od visokokvalitetnog pšeničnog brašna zvanog samidh koje je fino mleveno i peče se u tandoru.[31]

Žene u nabatejskoj kulturi[уреди | уреди извор]

Nabatejska kraljica Huldu

Na osnovu kovanica, natpisa i savremenih izvora, pretpostavlja se da su žene u Nabatejskom plemenu imale dosta prava. Natpisi na grbovima nam govore o jednakim pravima na imovinu i nasleđe i pravima da same odlučuju o istoj.[32] To ih je dosta razlikovalo od suseda po pitanju kakva bi trebala da bude uloga žene u društvu.

Žene su takođe učestvovale u verskim aktivnostima i obredima, čak su i imale pravo da same idu u hramove i prinose žrtve.

Prema arheološkim nalazima i izvorima, upućuje nam se saznanje da su žene do 1. veka nove ere imale ulogu i u politici Nabatejaca.[33] Nabatejske kraljice su često bile prikazivane na njihovim novčićima i keramici, kako same, tako i sa kraljevima. Pretpostavlja se da su kraljice i žene članice imale ili dobile politički uticaj i značaj unutar njihvog naroda. Takođe iz ovoga se može pretpostaviti da su i ostale žene imale korist od toga.[34]

Iako se možda na prvi pogled čini da žene nisu imale nikakva prava i da su se muškarci favorizovali, prema izvorima brak sa ženskim članom Nabatejske kraljevske porodice ojačao bi položaj vladara ili onog čije pravo na tron nije tako jako kao njegoj ženi.[35] Ovo se slično dešavalo i u njihovom susedstvu kod dinastije Ptolomeja i Seleukida. Nabatejci su kasnije, kao i ove dve dinastije uvele mogućnost da se braća i sestre međusobno venčaju.[36][37]


Nabatejske žene izgubile su svoju moć i uticaj, onog trenutka kada je Nabatejsko kraljevstvo palo pod uticaj Rimskog carstva i zakona.

Moda[уреди | уреди извор]

Nabatejska skulptura žene na kamili

Nije poznato kakva je moda bila kod Nabatejaca tokom helenističkog perioda i perioda romanizacije, ali ono što je poznato je da se njihova odeća nije mnogo razlikovala od odeće njihovih suseda Judeja.[38] Teško je sa sigurnošću odrediti kakvu je odeću nosio narod Nabatejaca jer njihova umetnost nije bila definisana pre pada pod uticaj rimskog carstva.

Da su Nabatejci nosili sličnu odeču kao Judejci, govore nam nalazi te odeće na oba mesta. Među najčešćim bojama imamo crvenu koja se dobijala od jele[34] i žutu boju koja se dobija o šafrana, za to vreme pronađen je i jako redak plavi tekstil.[34]

Ono što se od gore navedenih nalaza može zaključiti je to da su Nabatejci nosili mantije i tunike od vune. Mantije su bile šivene u grčkom, a tunike (bez rukava) u rimskom stilu. Sve ovo navedeno ipak samo održava Nabatejski stil koji nam je poznat od njihvog pripajanja rimskom carstvu, kako su izgledali i šta su zapravo nosili kao Nabatejci pre prihvatanja tuđih kultura ne znamo.[39]

Nabatejska kraljica Šakilat sa kraljem

Žene su nosile isto što i muškarci, rimske tunike i grčke mantije, samo su još uz to nosile šal koji bi se jako tanko šio i na krajevima bi imao rese.

Kada posmatramo novčiće, možemo potvrditi veliki uticaj grčke i rimske kulture. Nabatejski kraljevi su na kovanicama prikazivani glatko obrijani, duge uvijene kose, dok su sa druge strane kraljice prikazivane sa velom preko glave, uvijene kose, jako dugih tunika i visokih okovratnika. Strabon je pisao da je ljubičasta tkanina bila vezana za Nabatejske kraljeve: "Izlazili su napolje bez tunika opasanih oko slabina i sa papučama na nogama - čak i kraljevi, iako je kod njih u pitanju ljubičasta boja".[40]

Jezik[уреди | уреди извор]

Istoričari kao što su Irfan Šahid[41], Varvik Bol[42], Robert G. Hojland[43], Majkl C.A. Macdonald[44], veruju da su Nabatejci pričali arapskim jezikom i da im je to bio maternji. Sa druge strane Džon F. Hili kaže da su Nabatejci govorili arapski jezik, ali su kao Persijanci u formalne svrhe koristili aramejski, pogotovo za natpise.[45] Vlastita imena na njihovim natpisima sugerišu da su bili Arapi pod aramejskim uticajem, ali su oni već imali neke tragove aramejske kulture kada se prvi put pojavljuju u istoriji. Neki autori safaitskih natpisa, indetifikovali su se kao Nabatejci.[46]

Religija[уреди | уреди извор]

Kao posledica velike trgovine Nabatejaca, desili su se razni kulturni uticaji koji su dostizali čak i obalu Crvenog mora u južnoj Arabiji. Dušara i Al-Uza su bili bogovi u koje su verovali Nabatejci u Petri.[47] Dušara je vrhovni bog Nabatejskog kraljevstva koji je bio prikazivan kao "Bog našeg gospodara" - U koga veruje kralj, verovaće i narod jer je Bog uz kralja.[48]

Orao, simbol zaštite nabatejskih grobnica

Dušara potiče od arapskog jezika "Dhu ash-Shara", što je u prevodu "Jedan od Šare" planinskog lanca koji se nalazi jugoistočno od Petre, možda više poznata kao planina Seir.[47] Dušara je vrlo verovatno bio povezan sa nebesima, mada je jedna verzija priče povezuje sa šumom.[49] Orao je bio simbol boga Dušare[50] , ali je bio i korišćen u Hegri kao znak zaštite od krađe grobnica.[51]

Dušara bi mogao da se poistoveti sa Rudom, drugim arapskim bogom, jer se prema natpisima iz Hegre pretpostavlja da je Dušara bio povezan ili sa Suncem ili sa Merkurom poput Ruda.[48] "Njegov tron" se često pominjao u natpisima, određena tumačenja kažu da se misli na Dušarinu ženu, boginju Harišu koja je verovatno bila solarno božanstvo.[49]

Nabatejski idol u muzeju u Jordanu

Smatra se da je narod u Petri verovao da je Dušarina žena ipak bila boginja al-Uza, boginja kojoj je posvećen hram krilatih lavova.[52] Na osnovu toga izvodi se pretpostavka da su Dušara i al-Uza bili božanski par i da je hram Kasr al Bint posvećen Dušari, a hram al-Uza njegovoj ženi. Ono što je relevantnije od ove teorije je da je hram posvećen vrhovnoj boginji Nabatejaca, ali se njen tačan identiten ne zna.

Brojne nabatejske reljefne biste koje su indetifikovali Nelson Gluek i Khirbet et-Tanu kao severnosirijsku boginju Atargatis, poistovećene su sa boginjom al-Uza.

Sa druge strane, kada su Rimljani ispitivali Nabatejce, Dušara je imao vrlo veliki uticaj među njima, bez obzira što je izgubio kraljevsku privilegiju. Najveće svedočanstvo o statusu Nabatejskog boga nakon pada njihovog kraljevstva bilo je tokom proslave hiljadu godina od osnivanja Rima, kada je Dušara proslavljen u Bosri kuacnjem novčića u njegovo ime Actia Dušara (povezujući Dušaru sa carom Avgustom nakon pobede kod Akcije). Dušara je bio poštovan i u vreme arapskog cara Filipa, ali na grčki način.[48]

Druga božanstva u Nabateji su bili Izida, Balšamin i Obodat.[52]

Idol nabatejske boginje

Žrtvovanje životinja je bilo normalno, a kada je Porfirije napisao knjigu o uzdržavanju od jedenja mesa u 3. veku, navodilo se da se u Dumi žrtvovao sedmogodišnji dečak i da se sahranio ispod oltara. Naravno to se odmah prenelo na celokupan Nabatejski narod, ali je ta teorija osporena zbog nedostatka dokaza da su svi bili kanibali.[53]

Ovaj narod je svoje bogove predstavljao kao bezlične stubove ili blokove. Njihovi najčešći spomenici bogovima, poznatiji kao "Bogovi blokovi", uključivali su odsecanje celog vrha brda ili litice, kako bi ostao samo blok. Tokom grčkog i rimskog uticaja, njihovi bogovi su postali antropomorfni i bili su predstavljeni sa ljudskim crtama.[54]

Poljoprivreda[уреди | уреди извор]

Oblast koju su zauzimali Nabatejci bila je jako suva, možda ne kao što je danas, ali je to i tada bila pustinja i zahtevala je totalnu drugačiju tehniku za bavljenje poljoprivredom. Prvo bi napravili iskopali jedan veliki levak, u sredinu bi zasadili voćku pre kišne sezone. Kada dođu kiše u te predele (obično bude jedna, ponekad dve) sva voda koja je pala se spušta u levak gde je zasađena biljka. Potom bi se ta voda unutar levka zadržala i tako navodnjavala biljku.

Nabatejska cisterna

Sredinom 50. godina prošlog veka, Majkl Evenari je sa svojim timom istraživača postavio istraživačku stanicu u blizini Avdata. Fokusirao se na relevenatnost tehnike koju su koristili Nabatejci i kasnije je dokazao da sistemi sakupljanja i zadržavanja kišnice mnogo bolje funkcionišu nego kada voda stalno protiče.[55]

Još jedno istraživanje je izvršeno 1957. godine kada se jedan istraživač [nepotpuna informacija] takođe fokusirao na mehanizme navodnjavanja drevnih naroda, ali je izveo zaključak da je njima zapravo bio cilj da povećaju akumulaciju lesa da bi povećali uslove za poljoprivredu.

Arhitekte i klesari[уреди | уреди извор]

  • Apolodor iz Damaska - bio je grčko-nabatejski arhitekta i inženjer iz Damaska u rimskoj Siriji koji je bio poznat tokom 2.veka nove ere. Njegova masivna arhitektonska postignuća donela su mu veliku popularnost tokom perioda života. On je bio jedan od retkih čije je ime i dan danas poznato i koje nije zaboravljeno, a zaslužan je za nekoliko inovacija na istoku u rimskom carstvu, kao što je pretvaranje kupole u standard svake građevine.[56]
  • Wahb'allahi - bio je klesar iz 1. veka nove ere koji je radio u Hegri.[57] Bio je brat klesara 'Abdharetata i otac 'Abd'obodata. Na nabatejskim natpisima je naveden kao klesar na najstarijem grobu u Hegri koji je pretpostavlja se nastao u vreme kralja Arete IV u 1. veku pre nove ere.[58]
  • 'Abd'obodat sin Wahb'allahija - nasledio je oca kao klesar, te se podaci o njemu nalaze na pet natpisa na grobnicama, što je zaključuje se bio tipičan zanat za Hegru.[59] Četiri od pet se mogu povezati sa vladavinom kralja Arete IV i Maliha I u 1. veku pre nove ere. Bio je veoma ugledan zanatlija i druga generacija nabatejskih arhitekata. Smatra se glavnim klesarom jedne od dve glavne škole nabatejskih klesara, kojoj su pripadali njegov otac i njegov stric. [60]
  • 'Aftah - je nabatejski klesar koji je bio istaknut početkom treće decenije 1. veka nove ere.[61] Isto se bavio grobovima u Hegri i njegovo ime se nalazi na natpisima čak 8 grobnica i na jednoj kao glavni klesar. Njegovi radovi datiraju u vreme kasne vladavine kralja Arete IV. Glavni je predstavnik jedne od dve klesarske škole u Hegri, ne zna se da li je to ista škola u kojoj je bio predstavnik 'Abd'obodat.
  • Halaf'allahi - kao i prethodna tri, bio je poznati klesar u gradu Hegra u 1. veku. Njegovo ime se nalazi na dve grobnice, kao glavni klesar i to isto u vreme vladavine Arete IV. Prvi grob koji može biti isklesan otprilike u 26-27. godini nove ere, radio je sa klesarem 'Aftahom, stoga je raspoređen sa njim u radionicu. Halaf'allahi je bio zadužen za izvršenje jednostavne grobnice za osobu iz očigledno srednje klase, ali je takođe poznat po tome što je bio glavni izvođač za izgradnju grobnice jednom od lokalnih vojnih zvaničnika.[62]

Nabatejske arhitekte i klesari su zapravo bili izvođači radova, koji su pregovarali o troškovima određenih tipova grobnica i ukrsa na istim. Zbog toga, grobnice su rađene u zavisnosti od toga kakvog je finansijskog statusa naručioc i naravno kakvi su mu zahtevi.

Arheološka nalazišta[уреди | уреди извор]

Jordan[уреди | уреди извор]

Sirija[уреди | уреди извор]

Severozapadna Saudijska Arabija[уреди | уреди извор]

Pustinja Negev, Izrael[уреди | уреди извор]

  • Put tamjana - pustinjski gradovi u Negevi:
    • Obodas (Avdat), grad sa nabatejskim hramom
    • Elusa (Haluza), grad, putna stanica
    • Mampshis (Memfis), putna stanica
    • Šivta, vizantijski poljoprivredni grad sa Nabatejcem, rimskim prethodnikom

Južni Sinaj, Egipat[уреди | уреди извор]

  • Dahab: iskopana nabatejska trgovačka luka

Takođe videti[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Nabataeans”. livius.org. Приступљено 31. 8. 2015. 
  2. ^ „Herod | Biography & Facts”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). 29. 6. 2023. 
  3. ^ „Solving the Enigma of Petra and the Nabataeans - Biblical Archaeology Society”. Biblical Archaeology Society. 6. 4. 2017. 
  4. ^ Bowersock, Glen Warren (1994). Roman Arabia (на језику: енглески). Harvard University Press. ISBN 9780674777569. 
  5. ^ Catherwood, Christopher (2011). A Brief History of the Middle East (на језику: енглески). Little, Brown Book Group. ISBN 9781849018074. 
  6. ^ Incorporated, Facts On File (2009). Encyclopedia of the Peoples of Africa and the Middle East (на језику: енглески). Infobase Publishing. ISBN 9781438126760. 
  7. ^ Hornblower, Simon; Spawforth, Antony; Eidinow, Esther (2012). The Oxford Classical Dictionary (на језику: енглески). OUP Oxford. ISBN 9780199545568. 
  8. ^ а б Taylor, Jane (2001). Petra and the Lost Kingdom of the Nabataeans. London: I.B.Tauris. pp. 14, 17, 30, 31. ISBN 9781860645082. Retrieved 8 July 2016.
  9. ^ Taylor, Jane (2001). Petra and the Lost Kingdom of the Nabataeans. London, United Kingdom: I.B.Tauris. стр. centerfold, 14. ISBN 978-1-86064-508-2. „"The Nabataean Arabs, one of the most gifted peoples of the ancient world, are today known only for their hauntingly beautiful rock-carved capital — Petra."” 
  10. ^ Taylor, Jane (2002). Petra and the Lost Kingdom of the Nabataeans (на језику: енглески). Harvard University Press. ISBN 978-0-674-00849-6. 
  11. ^ Grant, Michael (2011-12-30). Jews In The Roman World (на језику: енглески). Orion. ISBN 978-1-78022-281-3. 
  12. ^ Elborough, Travis (2019-09-17). Atlas of Vanishing Places: The lost worlds as they were and as they are today (на језику: енглески). White Lion Publishing. стр. 52. ISBN 978-1-78131-895-9. 
  13. ^ Lipiński 2000.
  14. ^ „A City Carved in Stone”. Petra: Lost City of Stone. Canadian Museum of Civilization. 7. 4. 2006. Приступљено 7. 2. 2011. 
  15. ^ Johnson, Paul (1987). A History of the Jews. London: Weidenfeld and Nicolson. ISBN 978-0-297-79091-4. 
  16. ^ Josephus, Flavius (1981). The Jewish War. 1. Trans. G. A. Williamson 1959. Harmondsworth, Middlesex, England: Penguin. стр. 40. ISBN 978-0-14-044420-9. 
  17. ^ Josephus 1:61, p. 48.
  18. ^ Josephus 1:363–377, pp. 75–77.
  19. ^ Josephus 1:377–391, pp. 78–79.
  20. ^ Antiquities of the Jews. Josephus. стр. 18.109—118 or 18.5.1. 
  21. ^ Smith, William Robertson (1911). „Nabataeans”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 19 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 146 to 147. 
  22. ^ Macdonald, Michael C. A. (2009). Literacy and identity in pre-Islamic Arabia. Variorum collected studies series. Farnham, GB: Ashgate Variorum. стр. 1—26. ISBN 978-0-7546-5965-5. 
  23. ^ Fisher, Greg (2020). Rome, Persia, and Arabia: shaping the Middle East from Pompey to Muhammad. London New York: Routledge, Taylor & Francis Group. стр. 51—56. ISBN 978-0-415-72880-5. 
  24. ^ Rimon, Ofra. „The Nabateans in the Negev”. Hecht Museum. Архивирано из оригинала 20. 11. 2018. г. Приступљено 7. 2. 2011. 
  25. ^ „The Dead Sea Scrolls - Browse Manuscripts”. The Dead Sea Scrolls - Browse Manuscripts. 
  26. ^ The carbonized Petra papyri, mostly economic documents in Greek, date to the 6th century: Glen L. Peterman, "Discovery of Papyri in Petra", The Biblical Archaeologist 57 1 (March 1994), pp. 55–57.
  27. ^ P. M. Bikai (1997) "The Petra Papyri", Studies in the History and Archaeology of Jordan.
  28. ^ Marjo Lehtinen (December 2002) "Petra Papyri", Near Eastern Archaeology Vol.65 No. 4 pp. 277–278.
  29. ^ Macdonald, M. C. A. (1999). „Personal names in the Nabataean realm: a review article”. Journal of Semitic Studies. XLIV (2): 251—289. doi:10.1093/jss/xliv.2.251. 
  30. ^ а б J. W. Eadie, J. P. Oleson (1986) "The Water-Supply Systems of Nabatean and Roman Ḥumayma", Bulletin of the American Schools of Oriental Research.
  31. ^ Nasrallah, Nawal (2007). Annals of the Caliphs' Kitchens. Brill. 
  32. ^ Archaeometry (MAA), Mediterranean Archaeology and (2013-01-01). „WOMAN IN THE NABATAEAN SOCIETY”. M. Alzoubi, E. Al Masri, F. Al Ajlouny. 
  33. ^ Joseph, Suad; Zaatari, Zeina (2022-12-30). Routledge Handbook on Women in the Middle East (на језику: енглески). Taylor & Francis. ISBN 978-1-351-67643-4. 
  34. ^ а б в Esler, Philip F. (2017-02-15). Babatha's Orchard: The Yadin Papyri and an Ancient Jewish Family Tale Retold (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-107990-0. 
  35. ^ Fāsī, Hatūn Ajwād (2007). Women in Pre-Islamic Arabia: Nabataea (на језику: енглески). Archaeopress. ISBN 978-1-4073-0095-5. 
  36. ^ Graf, David F. (2019-04-23). Rome and the Arabian Frontier: From the Nabataeans to the Saracens (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-0-429-78455-2. 
  37. ^ Richard, Suzanne (2003). Near Eastern Archaeology: A Reader (на језику: енглески). Eisenbrauns. ISBN 978-1-57506-083-5. 
  38. ^ Ḥak̲lîlî, Rāḥēl (2005). Jewish Funerary Customs, Practices And Rites In The Second Temple Period (на језику: енглески). BRILL. ISBN 978-90-04-12373-1. 
  39. ^ Stuckenbruck, Loren T.; Gurtner, Daniel M. (2019-12-26). T&T Clark Encyclopedia of Second Temple Judaism Volume Two (на језику: енглески). Bloomsbury Publishing. ISBN 978-0-567-66095-4. 
  40. ^ Healey, J. F. (2015-08-27). The Religion of the Nabataeans: A Conspectus (на језику: енглески). BRILL. ISBN 978-90-04-30148-1. 
  41. ^ Rome and the Arabs, Dumbarton Oaks, p. 9.
  42. ^ Rome in the East, Routledge, p. 65.
  43. ^ Language and Identity: Arabic and Aramaic, Scripta Classica Israelica vol. XXIII 2004, p. 185.
  44. ^ Arabs, Arabias and Arabic before Late Antiquity, Topoi. Orient-Occident Année 2009 16-1 p. 309.
  45. ^ John F. Healey, 'Were the Nabataeans Arabs?' Aram 1 (1989), 43.
  46. ^ Al-Jallad, Ahmed (2015). An Outline of the Grammar of the Safaitic Inscriptions. Leiden: Brill. стр. 19. ISBN 978-90-04-28929-1. 
  47. ^ а б Javier Teixidor (8. 3. 2015). The Pagan God: Popular Religion in the Greco-Roman Near East. Princeton University Press. стр. 83. ISBN 978-1-4008-7139-1. 
  48. ^ а б в Jane Taylor (2001). Petra and the Lost Kingdom of the Nabataeans. I.B.Tauris. стр. 124—151. ISBN 978-1-86064-508-2. 
  49. ^ а б Francisco del Río Sánchez (4. 12. 2015). Nabatu. The Nabataeans through their inscriptions. Edicions Universitat Barcelona. стр. 118. ISBN 978-84-475-3748-8. 
  50. ^ Rough Guides (1. 11. 2016). The Rough Guide to Jordan. Apa Publications. стр. 395. ISBN 978-0-241-29849-7. 
  51. ^ Mahdi al-Zoubi: Nabataean Practices for Tombs Protection - p. 3.
  52. ^ а б Alpass, Peter (2013-06-13). The Religious Life of Nabataea (на језику: енглески). BRILL. ISBN 978-90-04-21623-5. 
  53. ^ Healey, John F. (2001). „Ritual Actions: Offerings”. The Religion of the Nabataeans: A Conspectus. Religions in the Graeco-Roman World (136) (print изд.). BRILL. стр. 161–163 [ 162 ]. ISBN 978-90-04-10754-0. Приступљено 30. 3. 2024. 
  54. ^ „Biblical Archaeology Review, May/June 2016, page 20”. Архивирано из оригинала 2018-04-05. г. Приступљено 2016-05-27. 
  55. ^ Johnson, Douglas L.; Lewis, Laurence A. (2007). Land Degradation: Creation and Destruction (на језику: енглески). Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-1948-0. 
  56. ^ Landart, Paula (2015). Finding Ancient Rome: Walks in the city. 
  57. ^ Keller, Daniel (2007). Rainer Vollkommer (Hrsg.): Künstlerlexikon der Antike . Over 3800 artists from three millennia. Nikol, Hamburg 2007. Nikol. стр. 947. ISBN 978-3-937872-53-7. 
  58. ^ Healey, John (1994). „The Nabataean Tomb Inscriptions of Mada'in Salih”. Journal of Semitic Studies Supplement. 1 (Oxford University Press): 154—162. 
  59. ^ Zbigniew, Fiema (1987). „Remarks on the Sculptors from Ḥegra”. Journal of Near Eastern Studies. 46 (1): 52—53. 
  60. ^ Keller, Daniel (2007). Abd'obodat. In: Rainer Vollkommer (Herausgeber): Künstlerlexikon der Antike. Über 3800 Künstler aus drei Jahrtausenden. Nikol. ISBN 978-3-937872-53-7. 
  61. ^ Keller, Daniel (2007). Aftah. In: Rainer Vollkommer (editor): Künstlerlexikon der Antike. Over 3800 artists from three millennia. Nikol. стр. 6. ISBN 978-3-937872-53-7. 
  62. ^ Negev, Abraham. Nabatean Necropolis. стр. 219. 
  63. ^ „Nabataea: Medain Saleh”. nabataea.net. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Marija_Dimitrijevic/песак&oldid=27821180”