Пређи на садржај

Леопард ајкула

С Википедије, слободне енциклопедије

Леопард ајкула
Временски распон: палеоцен−данашњост
Side view of a leopard shark, a slender gray fish with a series of black saddle-like markings and large spots on its back; there are smaller fish and yellow-brown kelp fronds in the background
Научна класификација уреди
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Chondrichthyes
Ред: Carcharhiniformes
Породица: Triakidae
Род: Triakis
Врста:
T. semifasciata
Биномно име
Triakis semifasciata
Girard, 1855[2]
Мапа света на којој је приказана плава област дуж пацифичке обале Северне Америке од Орегона до Баха Калифорније
Распрострањеност леопард ајкуле на мапи света
Синоними

Mustelus felis Ayres, 1854
Triakis californica Gray, 1851

Леопард ајкула (Triakis semifasciata) врста је ајкуле гонича из породице Triakidae. Настањује обалне воде Тихог океана од америчке државе Орегон до Мазатлана у Мексику. Обично је дугачка од 1,2 до 1,5 м, витка је и препознаје се по црној туфни налик на седло и великим мрљама на леђима. Зрели примерци ове врсте уобичајен су призор у ушћима или увалама, а настањују делове и око стена и гребена. Најчешће се налазе у близини обале, у води дубокој мање од 4 м.

Активни су предатори у углавном се хране шкољкама, раковима, кошљорибама и јајима других риба. Већина леопард ајкула углавном остаје унутар одређеног подручја и не врши миграције. Врста је живахна, млади се излегну унутар материце и хране се жуманцем. Од марта до јуна женка роди чак 37 потомака након гестацијског периода од 10 до 12 месеци. Релативно споро расте и треба јој много времена да сексуално сазри.[3]

Не напада људе, а лови се у комерцијалном и рекреативном риболову за јело, али и због акваристике.[4] Ова врста се углавном лови у водама око Калифорније, где је број примерака ове врсте значајно опао током осамдесетих година 20. века, али су спроведене заштите током деведесетих година. Међународна унија за заштиту природе оценила је најмању забринутост за ову врсту, али напомињући да би она врло лако могла да постане угрожена због прекомерног риболова, спорог развитка и ограничених миграцијских навика.

Таксономија и филогенија

[уреди | уреди извор]

Прво научно име за ову врсту било је Triakis californica, а именовао ју је британски зоолог Џон Едвард Греј 1851. године у Попису примерака риба из 1851. године, који се налази у колекцији Британском музеја.[4] Међутим, Греј није дао име са одговарајућим описом, па се оно назива „голим именом” (лат. nomen nudum). У децембру 1854. године амерички ихтиолог Вилијам Орвил одржао је предавање где је описао ову врсту као Mustelus felis, а његово предавање објављено је у часопису под назовом Пацифик које је објављено у Сан Франциску, а потом у часопису Proceedings, који је објавила Академија наука Калифорније.[5] У априлу 1855. године француски биолог Чарлс Фредерик објавио је публикацију за ову врсту и назвао је Triakis semifasciata.[6]

Грешком у преписивању књига, T. semifasciata је дуго било научно име за врсту леопард ајкуле. У старијим литературама ова врста се назива и тиграстим морским псом или мачјом шкољком. Род Triakis садржи два подрода, Triakis и Cazon. Леопард ајкула смештена је у подгрупу Triakis. Филогенетска анализа Ј. Лопеза из 2006. године заснована на генима који кодирају протеине, открила је да Triakis и Cazon нису уско повезани, а осим тога верује се да је леопард ајкула можда најосновнији члан у својој породици.[5]

Распрострањеност и станиште

[уреди | уреди извор]

Леопард ајкула настањује североисточне делова Тихог океана, од залива Кос Орегон до тропских вода Мазатлана у Мексику, укључујући Калифорнијски залив. Обично настањује пешчана или муљевитна дна у затвореним увалама или у ушћу, а може се срести у близини камених гребена и места где има доста алги. Познато је да се ова врста окупља и у близини испуштања топлих вода из електраана. Леопард ајкуле углавном пливају близу дна и најзаступљеније су у водама дубине до 4 м, али се могу наћи и на дубинама до 91 м.[7] Многи примерци ове врсте, посебно на северу напуштају своја станишта зими и у њих се враћају у раној пролеће.[8][3][9]

Студија спроведена у водама северне Калифорније утврдила је да леопард ајкула напуштају своја станишта када температура воде падне испод 10–12 °C, а један примерак ове врсте који је праћен, препливао је 140 км на југ.[5]

Документовано је неколико примерака ове врсте како прелазе стотине километара, али ипак већина примерака остаје у локализованом подручју већи део живота. Низак ниво миграција довео је до генетске дивергенције. Идентификовано је седам генских разлика код ове врсте дуж обале између залива Хумболд и Сан Дијега. Међу њима, верује се да је најизолованија популација која настањује залив Хумболд, а примерци одатле су крупнији и имају више потомства од других тигар ајкула.[10] Поред Баха Калифорније леопард ајкула се разлику од оне на северном делу Калифорнијског залива.[11]

Опис

[уреди | уреди извор]

Леопард ајкула има умерено снажно тело са кратком заобљеном њушком. Очи су велике и овалне са мембраном, док су уста снажно закривљена.[12][13][14] Ова риба има бразде на угловима уста које се протежу на обе чељусти.[5][7] Леопард ајкула има од 41 до 55 зуба у горњој вилици и 34 од 45 зуба у доњој вилици.[5] Сваки зуб је благо закошен и има глатке ивице.[3]

Прво велико дорзално пераје налази се између грудних и карличних пераја, која су широка и троугласта. Доњи режањ каудалног пераја је добро развијен код одраслих примерака. Леопард ајкула има црне тачке по телу које се протежу по леђима, преко сребрно сиве боје. Доња страна ајкуле је бела.[15][16]

Close-up of the head of a leopard shark from the underside, showing a mouth with many small teeth and furrows at the corners
Леопардски морски пас хвата плен комбинацијом усисавања и угриза.

Просечна дужине ове врсте је од 1,2 до 1,5 м, а мужјаци ретко нарасту до 1,5 м, а женке до 1,8 м.[17] Постоје подаци о женки која је била дугачка 2,1 м, а најтежи познати примерак имао је 18,4 килограма.[3][18]

Биологија и екологија

[уреди | уреди извор]

Тигар ајкула често се среће непосредно уз зоне изван сурфовања. Активнији је ноћу него дању, а понекад време проводи на дну. У заливу Томалес и другим водама тигар ајкула следи плиму, како би се хранио, а повлачи се доста брзо, како се не би насукао.[7] У водама око острва Санта Каталина мештани и ове ајкуле налазе се на малим размацима у води, а ноћу се ове ајкуле одаље од обала до 10 км.[8] Од рођења ова врста формира велике скупове углавном по старости и полу, могу се мешати са врстама као што су Mustelus henlei и Squalus acanthias.[17][8]

У заточеништву тигар ајкуле успостављају доминацију над млађим примерцима. Током летњих дана велике скупине женки окупља се у плитким увалама и ушћу, а ноћу се разиђу.[19][20][21] Пошто женке углавном одлазе у топле воде, њихова температура тела је већа за 3 °C него код мужјака, а претпоставља се да искоришћавају своју топлоту тела како би убрзале раст младунаца током гестације. У поређењу са другим ајкулама, тигар ајкула има мање црвених крвних зрнца, што јој омогућава ефикаснију обраду кисеоника.[22] Мали примерци ове врсте често постану плен других ајкула као што су Notorynchus cepedianus и велика бела ајкула. Познати паразити ове врсте укључују Phyllobothrium riseri, Lacistorhynchus dollfusi, Paraorygmatobothrium barber, Echthrogaleus eoleoptratus и Achtheinus oblongatus.[17][7]

Тигар ајкула храни се раковима (Cancridae, Grapsidae и Hippoidea), шкампима, кошљорибама, птицама, јајама других риба и шкољкама. Плен хвата ширењем чељусти, након чега га усисава. Као и код других морских паса, зуби ове ајкуле се мењају, а потребно је 9 до 12 дана да их замени.[3][9]

Ова врста ајкуле је живахна, а њени ембриони се развијају од жуманца. У северним пределима женке користе увале и места са растињем како би положиле јаја, док на југу рађају у отвореним водама. Позната мрестилишта ове врсте су дуж обале Калироније, укључујући залив Хумболт, залив Томалес, Бодег, Сан Франциског, Моро, Санта Моника и залив Сан Дијего. Женке рађају од 1 до 37 потомака годишње, од марта до јула, а највише у априли или мају. Парење се обавља у рано лето, неретко близу обала. Тек рођени примерци су величине д 20 cm, расту споро, наредних три до четири године просечно расту око 2 cm годишње, а достижу зрелост у узрасту од 7 до 13 година, када буду дужине од 0,7 до 1,2 м.[5] Женке расту просечно 2,3 cm годишње, а зрелост достижу са 10 до 15 година, када буду дужине од 1,1 до 1,3 м.[9][23] Ова врста расте изузетно споро, документован је један примерак леопард ајкуле који је био дужине свега 4 cm, а био је стар преко 12 година. Максимални животни век ове ајкуле се процењује на 30 година.[5][24]

Контакт са људима

[уреди | уреди извор]

Леопард ајкула је доста брза и окретна, али не представља опасност по људе. Постоји видео запис из 1955. године на којем се види да је леопард ајкула напала рониоца, али је он ипак остао неповређен. Ова врста ловљена је од стране комерцијалних риболоваца на мреже, парангале, а лове је и спортски риболовци.[3][9]

Њено месо сматра се изврсним и продаје се свеже или смрзнуто.[25][7] Међутим ова врста може у свом организму имати пестициде или поликлориране бифениле, а Одељење за рибу и дивље животиње упозорило је људе да је не једу редовно.[26] Ова врста такође је цењена у акваристици због свог атрактивног изгледа.[23] У заточеништву могу да живе преко 20 година.[7][1] Већина лова на ову врсту догађа се у водама Калифорније, 4,6 тона уловљено је 1983. године, а 14 тона 1991. године. Верује се да ово нису прецизни подаци и да их је уловљено много више.[9]

У периоду од 1980. до 1988. године спортски риболовци су уловили 52.000 леопард ајкукле, а од 1988. до 1993. године 45.000 примерака ове врсте.[27] Међународна унија за заштиту природе истакла је да за леопард ајкулу постоји најмања забринутост.[28] Ипак, ова врста је веома подложна риболову, због чега може да постане угрожена. Године 1992. држава Калифорнија наметнула је ограничење за лов на ову врсту.[5][29]

Галерија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Carlisle, A.B.; S.E. Smith; Launer, A.L. & White, C.F. (2015). „Triakis semifasciata”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2015. Приступљено 19. 7. 2020. 
  2. ^ Girard, C.F. (13. април 1855). „Characteristics of some cartilaginous fishes of the Pacific coast of North America”. Proceedings of the Academy of Natural Sciences of Philadelphia. 7: 196—197. 
  3. ^ а б в г д ђ Compagno, L.J.V. (1984). Sharks of the World: An Annotated and Illustrated Catalogue of Shark Species Known to Date. Rome: Food and Agricultural Organization. стр. 433–434. ISBN 978-92-5-101384-7. 
  4. ^ а б Pietsch, T.W.; Orr, J.W.; Eschmeyer, W.N. (2012). „Mustelus felis Ayres, 1854, a Senior Synonym of the Leopard Shark, Triakis semifasciata Girard, 1855 (Carchariniformes: Triakidae), Invalidated by "Reversal of Precedence"”. Copeia. 2012: 98—99. doi:10.1643/ci-11-089. 
  5. ^ а б в г д ђ е ж Ebert, D.A. (2003). Sharks, Rays, and Chimaeras of California. University of California Press. стр. 144–147. ISBN 978-0-520-22265-6. 
  6. ^ Ackerman, J.T.; M.C. Kondratieff; S.A. Matern & J.J. Cech (Jr.) (2000). „Tidal influences on spatial dynamics of the leopard shark, Triakis semifasciata, in Tomales Bay”. Environmental Biology of Fishes. 58: 33—43. doi:10.1023/A:1007657019696. 
  7. ^ а б в г д ђ Fowler, S.L.; R.D. Cavanagh; M. Camhi; G.H. Burgess; G.M. Cailliet; S.V. Fordham; C.A. Simpfendorfer & J.A. Musick (2005). Sharks, Rays and Chimaeras: The Status of the Chondrichthyan Fishes. International Union for Conservation of Nature and Natural Resources. стр. 281–283. ISBN 978-2-8317-0700-6. 
  8. ^ а б в Leet, W.S.; Dewees, C.M.; Klingbeil, R.; Larson, E.J., ур. (2001). „Leopard Shark”. California's Living Resources: A Status Report (fourth изд.). ANR Publications. стр. 252–254. ISBN 978-1-879906-57-0. 
  9. ^ а б в г д Delius, B. Biological Profiles: Leopard Shark Архивирано на сајту Wayback Machine (4. август 2009). Florida Museum of Natural History Ichthyology Department. Retrieved on August 9, 2009.
  10. ^ López, J.A.; J.A. Ryburn; O. Fedrigo; G.J.P. Naylor (2006). „Phylogeny of sharks of the family Triakidae (Carcharhiniformes) and its implications for the evolution of carcharhiniform placental viviparity”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 40 (1): 50–60. PMID 16564708. doi:10.1016/j.ympev.2006.02.011. 
  11. ^ Webber, J.D.; J.J. Cech (Jr.) (1998). „Nondestructive diet analysis of the leopard shark from two sites in Tomales Bay, California”. California Fish and Game. 84 (1): 18–24. 
  12. ^ Russo, R.A. (1975). „Notes on the external parasites of California inshore sharks”. California Fish and Game. 61: 228–232. 
  13. ^ Causey, D. (јул 1960). „Parasitic Copepoda from Mexican Coastal Fishes”. Bulletin of Marine Science. 10 (3): 323–337. 
  14. ^ Smith, S.E. (2004). "Leopard Shark (Triakis semifasciata) Mating Activity Observed off La Jolla, California". Southwest Fisheries Science Center, San Diego. Note.
  15. ^ Hopkins, T.E.; J.J. Cech (Jr.) (2003). „The influence of environmental variables on the distribution and abundance of three elasmobranchs in Tomales Bay, California”. Environmental Biology of Fishes. 66 (3): 279—291. doi:10.1023/A:1023907121605. 
  16. ^ https://www.nbcnews.com/sciencemain/one-female-sharks-litter-may-have-many-dads-study-finds-6C10848675
  17. ^ а б в Lewallen, E.A.; T.W. Anderson; A.J. Bohonak (2007). „Genetic structure of leopard shark (Triakis semifasciata) populations in California waters”. Marine Biology. 152 (3): 599—609. doi:10.1007/s00227-007-0714-0. 
  18. ^ Ebert, D.A.; T.B. Ebert (2005). „Reproduction, diet and habitat use of leopard sharks, Triakis semifasciata (Girard), in Humboldt Bay, California, USA”. Marine and Freshwater Research. 56 (8): 1089–1098. doi:10.1071/MF05069. 
  19. ^ Ruhnke, T.R. (јануар 1996). „Taxonomic resolution of Phyllobothrium van Beneden (Cestoda: Tetraphyllidea) and a description of a new species from the leopard shark Triakis semifasciata”. Systematic Parasitology. 33 (1): 1–12. doi:10.1007/bf00009715. 
  20. ^ Sakanari, J.A.; M. Moser (октобар 1989). „Complete Life Cycle of the Elasmobranch Cestode, Lacistorhynchus dollfusi Beveridge and Sakanari, 1987 (Trypanorhyncha)”. The Journal of Parasitology. The American Society of Parasitologists. 75 (5): 806–808. JSTOR 3283069. doi:10.2307/3283069. 
  21. ^ Ruhnke, T.R. (мај 1994). „Paraorygmatobothrium barberi n. g., n. sp. (Cestoda: Tetraphyllidea), with amended descriptions of two species transferred to the genus”. Systematic Parasitology. 28 (1): 65–79. doi:10.1007/BF00006910. 
  22. ^ Manley, J.F. (1995). Diel movement patterns of leopard sharks, Triakis semifasciata, at Santa Catalina Island, California. MS Thesis. California State University, Long Beach, CA.
  23. ^ а б Martin, R.A. Estuaries: Leopard Shark. ReefQuest Centre for Shark Research. Retrieved on August 9, 2009.
  24. ^ Triakis semifasciata
  25. ^ Hight, B.V.; C.G. Lowe (2007). „Elevated body temperatures of adult female leopard sharks, Triakis semifasciata, while aggregating in shallow nearshore embayments: Evidence for behavioral thermoregulation?”. Journal of Experimental Marine Biology and Ecology. 352: 114—128. doi:10.1016/j.jembe.2007.07.021. 
  26. ^ Ferry-Graham, L.A. (1998). „Effects of prey size and mobility on prey-capture kinematics in leopard sharks Triakis semifasciata” (PDF). Journal of Experimental Biology. 201 (16): 2433–2444. PMID 9679105. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 8. 2018. г. Приступљено 14. 5. 2020. 
  27. ^ Reif, W.E.; D. McGill & P. Motta (1978). „Tooth replacement rates of the sharks Triakis semifasciata and Ginglymostoma cirratum”. Zoologische Jahrbücher (Anat.). 99: 151—156. 
  28. ^ Sillman, A.J.; G.A. Letsinger; S. Patel; E.R. Loew & A.P. Klimley (1998). „Visual pigments and photoreceptors in two species of shark, Triakis semifasciata and Mustelus henlei”. Journal of Experimental Zoology Part A: Comparative Experimental Biology. 276 (1): 1–10. doi:10.1002/(SICI)1097-010X(19960901)276:1<1::AID-JEZ1>3.0.CO;2-T. 
  29. ^ Martin, R.A. Sandy Plains: Broadnose Sevengill Shark. ReefQuest Centre for Shark Research. Retrieved on August 9, 2009.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Bigelow, H.B., M.G. Bradbury, J.R. Dymond, J.R. Greeley, S.F. Hildebrand, G.W. Mead, R.R. Miller, L.R. Rivas, W.L. Schroeder, R.D. Suttkus and V.D. Vladykov (1963) Fishes of the western North Atlantic. Part three New Haven, Sears Found. Mar. Res., Yale Univ.
  • Eschmeyer, William N., ed. 1998 Catalog of Fishes Special Publication of the Center for Biodiversity Research and Information, no. 1, vol 1–3. California Academy of Sciences. San Francisco, California, USA. (2905) ISBN 0-940228-47-5.
  • Fish, M.P. and W.H. Mowbray (1970) Sounds of Western North Atlantic fishes. A reference file of biological underwater sounds The Johns Hopkins Press, Baltimore.
  • Flower, S.S. (1935) Further notes on the duration of life in animals. I. Fishes: as determined by otolith and scale-readings and direct observations on living individuals Proc. Zool. Soc. London 2:265-304.
  • Food and Agriculture Organization (1992). FAO yearbook 1990. Fishery statistics. Catches and landings FAO Fish. Ser. (38). FAO Stat. Ser. 70:(105):647 p.
  • Joensen, J.S. and Å. Vedel Tåning (1970) Marine and freshwater fishes. Zoology of the Faroes LXII - LXIII, 241 p. Reprinted from,
  • Jonsson, G. (1992). Islenskir fiskar. Fiolvi, Reykjavik, 568 pp.
  • Kinzer, J. (1983) Aquarium Kiel: Beschreibungen zur Biologie der ausgestellten Tierarten. Institut für Meereskunde an der Universität Kiel. pag. var.
  • Koli, L. (1990) Suomen kalat. [Fishes of Finland] Werner Söderström Osakeyhtiö. Helsinki. 357 p. (in Finnish).
  • Laffaille, P., E. Feunteun and J.C. Lefeuvre (2000) Composition of fish communities in a European macrotidal salt marsh (the Mont Saint-Michel Bay, France) Estuar. Coast. Shelf Sci. 51(4):429-438.
  • Landbrugs -og Fiskeriministeriet. (1995). Fiskeriårbogen 1996 Årbog for den danske fiskerflåde Fiskeriårbogens Forlag ved Iver C. Weilbach & Co A/S, Toldbodgade 35, Postbox 1560, DK-1253 København K, Denmark. p 333–338, 388, 389 (in Danish).
  • Linnaeus, C. (1758) Systema Naturae per Regna Tria Naturae secundum Classes, Ordinus, Genera, Species cum Characteribus, Differentiis Synonymis, Locis 10th ed., Vol. 1. Holmiae Salvii. 824 p.
  • Munroe, Thomas, A. / Collette, Bruce B., and Grace Klein-MacPhee, eds. 2002 Herrings: Family Clupeidae. Bigelow and Schroeder's Fishes of the Gulf of Maine, Third Edition. Smithsonian Institution Press. Washington, DC, USA. 111–160. ISBN 1-56098-951-3.
  • Murdy, Edward O., Ray S. Birdsong, and John A. Musick 1997 Fishes of Chesapeake Bay Smithsonian Institution Press. Washington, DC, USA. xi + 324. ISBN 1-56098-638-7.
  • Muus, B., F. Salomonsen and C. Vibe (1990) Grønlands fauna (Fisk, Fugle, Pattedyr) Gyldendalske Boghandel, Nordisk Forlag A/S København, 464 p. (in Danish).
  • Muus, B.J. and J.G. Nielsen (1999) Sea fish. Scandinavian Fishing Year Book Hedehusene, Denmark. 340 p.
  • Muus, B.J. and P. Dahlström (1974) Collins guide to the sea fishes of Britain and North-Western Europe Collins, London, UK. 244 p.
  • Reid RN, Cargnelli LM, Griesbach SJ, Packer DB, Johnson DL, Zetlin CA, Morse WW and Berrien PL (1999) Atlantic Herring, Clupea harengus, Life History and Habitat Characteristics NOAA Technical Memorandum NMFS-NE-126, NOAA.
  • Robins, Richard C., Reeve M. Bailey, Carl E. Bond, James R. Brooker, Ernest A. Lachner, et al. 1991 Common and Scientific Names of Fishes from the United States and Canada, Fifth Edition. American Fisheries Society Special Publication, no. 20. American Fisheries Society. Bethesda, Maryland, USA. 183. ISBN 0-913235-70-9.
  • Robins, Richard C., Reeve M. Bailey, Carl E. Bond, James R. Brooker, Ernest A. Lachner, et al. 1991 Common and Scientific Names of Fishes from the United States and Canada, Fifth Edition. American Fisheries Society Special Publication, no. 20. American Fisheries Society. Bethesda, Maryland, USA. 183. ISBN 0-913235-70-9.
  • Whitehead, Peter J. P. 1985. Clupeoid Fishes of the World (Suborder Clupeoidei): An Annotated and Illustrated Catalogue of the Herrings, Sardines, Pilchards, Sprats, Shads, Anchovies and Wolf-herrings: Part 1 - Chirocentridae, Clupeidae and Pristigasteridae FAO Fisheries Synopsis, no. 125, vol. 7, pt. 1. Food and Agriculture Organization of the United Nations. Rome, Italy. x + 303. ISBN 92-5-102340-9.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Леопард ајкула на Викимедијиној остави.
Викиврсте имају више информација о чланку Леопард ајкула.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Леопард_ајкула&oldid=26917039”