Манастир Липље

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Манастир Липље
2004-10-10 Liplje 2.jpg
Основни подаци
Јурисдикција Српска православна црква
Оснивање 13. вијек
Оснивач Стефан Драгутин
Локација
Место Горње Липље
Држава  Република Српска
Координате 44°44′12.0″N 17°36′01.8″E / 44.736667° СГШ; 17.600500° ИГД / 44.736667; 17.600500
Манастир Липље на мапи Босне и Херцеговине
Манастир Липље
Манастир Липље
Манастир Липље на мапи Босне и Херцеговине

Липље је православни хришћански манастир који се налази у селу Горње Липље између Котор Вароша и Теслића, у Републици Српској, БиХ.

Положај[уреди]

Манастир се налази у селу Липље, код ушћа потока Млијечница у ријеку Бистрицу, под Осојем. Зато се током постојања назива понекад и "Осовички" или "Осовица".[1] До Липља се долази одвајањем са регионалног пута Добој-Бања Лука, на територији општине Теслић, око 25 километара западно од Теслића на мјесту под називом Клупе. Из правца Бањалуке, одвајање се врши у мјесту Врбањци на територији општине Котор Варош.

Прошлост[уреди]

Према народном предању, манастир је задужбина Светог Саве. То је био основни разлог зашто је на камену постављеном на западном порталу при обнови вршеној 1867—1879. године наведено да је манастир основан 1219. године. Насеље Липље се помиње 1273. године, али изричито манастир помиње се тек крајем 15. вијека у Крушевском поменику. Сачуван је међутим стари манастирски печет од бронзе на којем је угравирана година 1330, који демантује да ту није био манастир. Печет је међутим припадао манастиру Осовици, чија је храмовна слава била "Благовештење".[2] Данас је јасно, према тврдњи Јустина Ћелијског, манастир је задужбина краља Драгутина са краја тринаестог (13.) вијека, иако је вјероватно и он саграђен на темељима неке старије цркве.[3] У историјским записима се помиње под два имена: Липље и Осовица, а веома често у истим документима под оба назива. Године 1883. се каже да у ствари постоје два Липља, оба са црквеним развалинама.[4] Заиста су постојала два манастира (који су вероватно и славили различите славе) или са неким другим статусом, јер постоје писани докази. У једном допису из 1612. године помињу се осовички игуман јеромонах "кир Христифор" и старац липљански "кир Герасим. Манастир тај био је посвећен Св. Николи, а митрополит тадашњи био је Теодор.

Манастир је првобитно био посвећен Св. Николи, али је послије обнове у 19. вијеку посвећен Благовештењу Пресвете Богородице. Спада у ред већих и виших средњовјековних сакралних објеката (око 20 m).

Натпис над улазом у манастир

У манастиру је дуго, можда већ од самог оснивања, радила преписивачка радионица. Судећи према подацима из разних извора, до почетка 17. вијека манастир је био у пуном процвату. Почетком 17. вијека, односно 1615. године, доживљава катастрофу: у великој поплави је оштећен манастир и његова имовина, а неколико становника манастира је погинуло. Липљански Преписивач "немоћни и луди" Данило каже:

Године 7123… надође поплава и обузе порту, разори цркве и конаке, не остаде камен на камену и утопи се десет монаха и четири ђака, од воде избјегоше само тројица…

Манастир је потом обновљен, али на новом месту, неколико стотина метара ниже, на малом узвишењу.[5] Наредна несрећа се десила 1696. године, када је манастир опљачкан и спаљен од стране Турака, који су "проклета и безбожна агаренска чеда". Податак је оставио "грешни скитач" Стефан Раваничанин у једној србуљи манастира Стубљи. Тада манастир остаје напуштен преко 200 година. Али опет, то место је и даље било свето и посећено, и ту се народ окупљао са свештенством. Године 1746. осветио је митрополит Гаврил, мало Јеванђеље и антиминс - баш за Липље.[6] Обнову тек у другој половини 19. вијека покренуо свештеник Коста Душанић. Радови на новој обнови су завршени 1879. године. Дозвола - ферман од султана за ту обнову добијена је 1858. године, али је обнова тек почела 1867. године, јер су локални Турци намерно одуговлачили. Мада је султан абдул Меџид у ферману стриктно наређује својим чиновницима: да не праве сметње градњи и да не траже мито од народа. Радови су коштали, како неки извори наводе 1700 дуката, а радовима су руководили свештеници: поп Коста Душанић (из Прибинића), поп Ристо Јунгић- Пулија (из Шњеготине), поп Стојан Станковић - Шпица (из Чечаве), као и "тежак из Липња" Илија Вукотић. По другом извору, трошак градње је премашивао 2500 дуката, а над десетогодишњом радњом бдео је "мајстор-баша" Јосо Максимовић[7] из Бањалуке. Иконостас за који се каже да је незнатне уметничке вредности, осликао је други Бањалучанин, Лазар Јовановић. Године 1922. уз фасаду је дозидан и звоник, који је касније уклоњен. Од тада је манастир имао улогу парохијске цркве, све до 1965. године, када поново почиње да дјелује као манастир.[8]

Године 1984. извршено је још једно веће обнављање манастира. Том приликом је у унутрашњости манастира постављена плоча са следећим текстом:

У славу божју обновљен је овај свети манастир 1984. године благословом епископа бањалучког Јефрема, трудом јеромонаха Саве и вјерника парохије липљанске. Освећење су извршили 5. августа 1984. године епископ далматински Николај, епископ зворничко-тузлански Василије, и еп[ископ] бањалучки Јефрем, уз саслужење више свештеника и присуство око десет хиљада вјерника. Кум обновљеног манастира. Светислав Гаврић из Липља, са домаћицом Невенком и сином Недељком.

Манастирски конак је 9. августа 1998. године освештао патријарх српски Павле.[9]

Данас, братство манастира чине четири монаха, једна монахиња и послушник.

Архитектура[уреди]

Манастир Липље има изражене елементе рашке школе градње коју одликују, једнобродна основа са правоугаоним бочним пијевницама, као и једном унутрашњом и спољном олтарском апсидом и паравоугаоном припратом. Примјетна је и купола са осмостраним тамбурама, високо поставњена, на високо украшено коцкасто постоље. Купола је постављена на четири носећа стуба, са системом полуоблачастих лукова и сводова не великог распона, али изразите висине коју подупиру кубе.

Када је у питању спољашњост манастира, зиови су рађени ломљеним каменом, који је у обновама касније материсан, што је било примјетно током последње обнове објекта. Под је сачињен од обрађених камених плоча, што је вјероватно резултат накнадног рада. Као и градња, декоративни елементи су везани за рашку традицију као што су степенаста профилација око лучно завршених прозора, плитке слијепе аркаде на вијенцима апсиде и слични елементи.

Повјесне вриједности[уреди]

Иако је манастир Липље био познат по свом преписивачком раду, данас посједује само мању збирку старих књига. Данас је сачувано врло мало примјерка тих рукописа, а то су фрагменти „канона Богородици” и „октои петогласник” са додатком стихира и канона. Од штампаних књига ту су „требник”, штампан у милешевској штампарији 1546. године, „службаник” у издању Божидара Вуковића из 1519. године и „псалтир” од итог издвача из 1519. или 1520. године. Постоји још један псалтир у издању сина Божидара Вуковића, Вићенца, из 1546. године, као и влашка штампана књига „Коресијев зборник” из 1579. године.

Пошто манастир Липље дијели исту судбину са манастиром Ступље, то значи да је у току ратних дешавања уништаван и напуштен, па су већина монаха прешли у манастор Ораховицу, и том приликом пренели списе, који су чувани у истом манастиру до 1991. године. Доказ за то јесте и рукопис у псалтиру( недовршен) са следећим садржајем: „Овај Псалтир је из манастира Липља, из цркве Ваведења...”. У истој књизи је забиљежено следеће: „Овај Псалтир Хри(с)те Липљана приложи се у манастир Ораховицу уа потребе црквеног богослужења. И сви су одреда рекли: ако се неко дрзне да узме из цркве, па макар био тај и поп, ђакон или игуман, нека је проклет и нека буде кажњен заједно са онима који су Христа разапели на крст”.

Поред књига, један од ријетких сачуваних драгоцијеносзи јесте и сликани антиминс из 1746. године. Из два нађена записа се сазнаје да је освећен од стране митрополита Гаврила Михаиловића, док је за његову израду био задужен архиђакон Герасим. Записи не говоре гдје је свештан и коме је био намјењен. На антиминсу је насликано полагање Христа у гроб, са Јосифом из Ариматеје и Никодимом, док је у позадини велики крст са трновим вијенцем. У угловима су насликани медаљони са ликовима јеванђелиста и њихових симбола, а по бочним странама су флорална бордура са калиграфским текстом, преузиман из ренесансних књига из 15. вијека.[10]


Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ "Правда", Београд 1937. године
  2. ^ "Правда", Београд 1937. године
  3. ^ Архијерејско намјесништво Которварошко: Парохија — Липље, Приступљено 3. 3. 2013.
  4. ^ "Застава", Нови Сад 1883. године
  5. ^ "Правда", Београд 1937. године
  6. ^ "Правда", Београд 23. септембар 1937. године
  7. ^ "Правда", Београд 1937. године
  8. ^ Шево (2002). стр. 95.
  9. ^ „Православље: Манастир Липље”. Радио-телевизија Републике Српске. 3. 11. 2011. Приступљено 6. 11. 2011. 
  10. ^ Шево (2002). стр. 97.

Литература[уреди]

  • Шево, Љиљана (2002). Православне цркве и манастири у Босни и Херцеговини до 1878. године. Бањалука. 


Спољашње везе[уреди]