Гњилане

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Гњилане
Gnjilane collage.jpg
Колаж слика Гњилана
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајинаКосово и Метохија
Управни округКосовскопоморавски
ОпштинаГњилане
Становништво
Становништво
 — 2011.54.239
 — густина90.178 ст./km2
Географске карактеристике
Координате42°27′32″ СГШ; 21°28′07″ ИГД / 42.4588333333° СГШ; 21.4686666667° ИГД / 42.4588333333; 21.4686666667Координате: 42°27′32″ СГШ; 21°28′07″ ИГД / 42.4588333333° СГШ; 21.4686666667° ИГД / 42.4588333333; 21.4686666667
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина508 м
Гњилане на мапи Србије
Гњилане
Гњилане
Поштански број60000
Позивни број+383 280
Регистарска ознакаGL

Гњилане (алб. Gjilan или Gjilani) је градско насеље и седиште истоимене општине у Србији, које се налази у југоисточном делу Косова и Метохије и седиште је Косовскопоморавског управног округа. Према попису из 2011. године било је 54.239 становника.[a]

Назив[уреди]

Османски хроничар Евлија Челебија спомиње Мораву као насеље Вучитрнског санџака. Череблија је записао: „Седамнаести дан путовања од Константинопоља како би прешао Врање, Ново Брдо, Криву Реку[потребна одредница] и Мораву”. Етимологија Гњилана је спорна. Албански извори тврде да је град (првобитно село) добио име по Бахти Бег Ђинолију из клана Ђинај који је владао регионом Вучитрна (Мало Косово и Дреница), населио ово подручје у 18. веку (око 1750). Међутим, не постоје одређени докази који би поткрепили ту тврдњу и заправо нико не може потврдити ко су били први прави становници или када су се први пут настанили. Са друге стране, српски извори тврде да је порекло имена града у српској речи гњио (труло, труло).[1]

Географија[уреди]

Гњилане се налази у југоисточном делу Косова и Метохије, у региону Косовког Поморавља. Једна је од од највећих општина у покрајини. Географски положај омогућава да се добро повезују са другим центрима Космета и региона. Постоје три мале реке, Биначка Морава, Бања и Станишорка, које се спајају и протичу на Биначку Мораву, западно од села Угљаре. Гњилане је удаљено 46 километара од Приштине, од Косовске Каменице - 27 километара, од Витине — 22 километра, од Новог Брда — око 25 километара. Општине региона граничи се на југоистоку са Прешевом (33 километра) и Кумановом (53 километра), док на истоку — са Бујановцем (40 километара).[2]

Подручје Гњилана је дефинисано реком Моравом, која сакупља све мале реке, са просечном месечном стопом протока од 6,7 кубних метара. На југоистоку је окружен планинама Карадаг.[2]

Координате града Гњилана су 42 степена северно и 21.20 степени источно, 501 и 590 метара надморске висине, док је у Будрикама 475 метрара, до 1000 мезата надморске висине у пограничној зони са Македонијом.

У сеизмичким мапама, Гњилане је познато као подручје изразите угрожености од опасности. Године 2002. погођен је земљотресом који је оставио десетине мртвих и повређених, као и преко 8.000 оштећених јавних и приватних објеката.

Историја[уреди]

У средњем веку град се звао Морава[3][4] и био је велики трговачки и занатски центар. У Гњилану су често боравили српски владари, па је и први писани помен о њему, из 1342. године, непосредно везан за боравак краља Стефана Душана. Под данашњим именом град се први пут помиње крајем 14. века у повељи српске кнегиње Милице, жене кнеза Лазара.

У турском катастарском попису — дефтеру из 1455. године помиње се под именом Гњилан[3] и наводи се да у селу има 41 домаћинство са српским становништвом, на челу са попом.[5]

Од средњег века у Гњилану је постојало неколико цркава. Једна црква је вероватно била посвећена Св. Петки, пошто се место где се налазила још дуго по њеном рушењу звало Петковце.[6] Манастир Св. Јована имао је бројно братство, што потврђују остаци веома великог калуђерског гробља. Средином 18. века Турци су разорили манастир и на том месту основали садашњу варош.[6]

Године 1861. на темељима старије, омање цркве у центру Гњилана, саграђена је велика црква Св. Николе.[6] Она је више пута страдала у пожарима, а једном је изгорела до темеља. Било је то 1892. године, али је већ 1900. године освећена након потпуне оправке.[7] Последњи пут је обновљена 1983. године. Данас се у њој чува лепа збирка икона, књига и црквених сасуда.

Српска школа — зграда (дом просвете) је подигнута 1895. године. Стара школска зграда била је ниска и јако опала. Нова је требало да се гради (на месту старе) када је добијен царски ферман и скупљен материјал, али тада је изгорела црква (1892). Иако их је то помело, мештани Срби су ипак кренули са градњом школе, да се не би губило време тражења фермана за оправку цркве (дома молитве). Градња школског здања је трајала годину дана, а опремање унутрашњости и улепшавање се наставило даље. Гњиланци су повећали број учитеља, сразмерно броју школске деце. Такође су основали хуманитарно удружење названо „Љубав“, које ће водити сталну бригу о школи и ученицима. У удружењу је 1900. године било 60 редовних чланова, а број чланова и друштвени капитал су стално расли.[8]

Гњилане 1925. године

Постоје више предања о пореклу назива. Током шездесетих година 20. века записана је и објављена легенда о постанку Гњилана, по којој је добило назив по ковачу који је правио огњила. Код старијих људи је постојало предање да је место где се налази центар града било веома мочварно, тј. гњило, са много блата, па отуда назив за Гњилане. Према предању највише раширеном код Албанаца, Гњилане је основао 1750. године Бахти-бег Џинић, па отуда код њих у новије време назив Gjilan (Ђилан), док је код староседелаца Арбанаса био сачуван стари назив Gilan (Гилан), који користе и староседеоци Турци. Међутим, први подаци који се односе на постојање насељеног места на том подручју се појављују већ у првој половини 14. века и то у доба владавине цара Стефана Душана, који је и посетио Ружицу[3][4] (како се у то време звало Гњилане) негде око 1351. године и прешао преко чувеног Маскетаровог моста на реци Добруши, у центру града, и тако занавек обележио историју овог српског места. У то време (14. век), у близини Гњилана, у утврђењу Прилепац, рођен је кнез Лазар Хребељановић, који се 1389. године, у боју на Косову, супротставио исламском надирању.

Много касније, након српско-турског рата у 19. веку настала је песма која најбоље одсликава расположење српског народа у то време и која гласи:

„Ој Гилане пуста варош,
зар за тебе нема радост,
дође Србин па се врати,
а Гилане још да пати.“[9]

Центар града Гњилана и торњ са сатом. На слици је такође приказана Мала џамија у центру града

Модерна историја[уреди]

Гњилане је након Берлинског конгреса 1878. године, по разграничењу постало погранично место али на турској страни. Срби су се груписали око своје православне црквене општине. Основани су Културни клуб, Соколско друштво, Певачко друштво и друго што је сметало Турцима и Арнаутима. Дешавали су се напади и злочини над незаштићеним Србима, а врхунац насиља представља убиство српског првака Николе Ђорђевића 1903. године. Насиље је настављено и наредних година, иако је ступио на снагу нови турски устав. Локални одметник Хамдија је 1908. године у селу Бостану убио гњиланског свештеника поп Михаила Катанића. Тај догађај је огорчио Србе и ујединио их пред велике догађаје који ће уследити. Многи Срби из места су ступили у комите. Становници Гњилана су, најзад, 1912. године дочекали дуго жељену слободу, када су се и последње турске трупе повукле из овог града. Године 1913. највише српских добровољаца дало је невелико Гњилане. Послератни просперитет и полет у Гњилану је 1927. године спласнуо због економске кризе. Место је тада изгубило првостепени суд, који је пренет у Приштину; постао је срески суд. Петоразредна гимназија је претворена у Грађанску школу за коју није било довољно интересовања. Лоше су биле саобраћајне везе па самим тим и трговина, а од ослобођења до тада није била подигнута ни једна јавна зграда у Гњилану. Подигнути су међутим Соколски дом као и споменик Блаженопочившем српском краљу Петру.[10]

Центар града Гњилана, 2014.

Гњилане је један од градова на Косову и центар је Косовског Поморавља. У центру града испред градског позоришта до 1999. године налазио се споменик кнезу Лазару који је са доласком КФОР-а порушен. Споменик је при томе значајно оштећен, али је сачуван у америчкој бази Монтид у Гњилану. На иницијативу мештана села Шилово споменик је јуна 2007. постављен и освештан у њиховом селу.

Демографија[уреди]

Становништво Гњилана је увек било мешовито, али са већином Албанаца у оба периода током турске и српско-југословенске владавине. Према попису становништва из 2011. године, Општина Гњилане има 90.178 становника. Албанци - 87.814, Срби - 624, Турци - 978, Бошњаци - 121, Роми - 361, Ашкалије - 15, Горанци - 69, Египћани - 1, Остали - 95. Жељели су да не одговоре - 35 људи. У граду живи 54.239 становника, док у руралним подручјима - 35.939. Подела становништва према полу: мушки - 45.354, женски - 44.824.[11]

Етничке групе[уреди]

Велика већина становништва су Албанци, затим Срби и мали број мањина. Постоји, између осталох, 978 Турака или 1% општинског становништва. Број Срба се смањио због делимичног бојкота[12] и стварања српске општине Партеш.

Етнички састав општине:

Етнички састав према попису из 1961.[13]
Албанци
  
5.535 43,6 %
Срби
  
4.754 37,5 %
Роми
  
578 4,6 %
Југословени
  
159 1,2 %
Црногорци
  
149 1,2 %
остали
  
1.302 10,3 %
Укупно: 12.681
Етнички састав према попису из 1981.[14]
Албанци
  
25.619 72,7 %
Срби
  
5.644 16 %
Роми
  
2.821 8 %
Турци
  
663 1,9 %
Црногорци
  
143 0,4 %
Укупно: 35.229
Етнички састав према попису из 2011.[15]
(по косовским подацима)‍
Албанци
  
52.860 97,5 %
Турци
  
646 1,2 %
Роми
  
361 0,7 %
Укупно: 54.239

Број становника на пописима:

Демографија[16]
Година Становника
1948. 8.613
1953. 9.250
1961. 12.681
1971. 21.258
1981. 35.229
1991. 51.912

[17][18]

Језици[уреди]

Српски, албански и турски су званични језици општине.[19]

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Попис из 2011. на Косову и Метохији су спровели органи самопроглашене Републике Косово. Овај попис је био бојкотован од стране великог броја Срба, тако да је реалан број Срба на Космету знатно већи од оног исказаног у званичним резултатима овог пописа.

Референце[уреди]

  1. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала на датум 10. 04. 2016. Приступљено 28. 12. 2018. 
  2. 2,0 2,1 „Geographical position”. Municipality of Gjilan - Official Website. Municipality of Gjilan. Приступљено 31. 3. 2018. 
  3. 3,0 3,1 3,2 Цветановић, Владимир. Из ономастике Гњилана — Ономатолошки прилози (књига IX). Београд (1988). Српска академија наука и уметности. стр. – 1 –
  4. 4,0 4,1 Стара имена српских градова Архивирано на сајту Wayback Machine (јануар 26, 2018) (на језику: енглески) rasen.rs
  5. ^ Област Бранковића — Општи катастарски попис из 1455. године. Сарајево (1972). Оријентални институт Сарајево. стр. 206 и 207
  6. 6,0 6,1 6,2 GNJILANE (in the Middle Ages Gnivljani): church of St Paraskeve probably occupied the site called Petkovce (Petigovce) 2. monastery of St John south of the town (demolished by the Turks in the 18C); 3. church of St Nicholas, erected in the 19C on the foundations of an older church.[1][2] (на језику: енглески)
  7. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1900. године
  8. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1900. године
  9. ^ Цветановић, Владимир. Из ономастике Гњилана — Ономатолошки прилози (књига IX). Београд (1988). Српска академија наука и уметности. стр. 518 (– 2 –)
  10. ^ "Правда", Београд 1937. године
  11. ^ „Population Number”. Gjilan. Приступљено 11. 10. 2018. 
  12. ^ „ECMI: Minority figures in Kosovo census to be used with reservations”. ECMI. 
  13. ^ Национални састав становништва ФНР Југославије 1961. године pod2.stat.gov.rs
  14. ^ Национални састав становништва СФР Југославије 1981. године pod2.stat.gov.rs
  15. ^ Етнички састав становништва Косова и Метохије 2011. године pop-stat.mashke.org (на језику: албански)
  16. ^ Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.
  17. ^ Попис становништва (по српским подацима) pop-stat.mashke.org (на језику: српски) (на језику: албански)
  18. ^ Попис становништва (по косовским подацима) pop-stat.mashke.org (на језику: албански) (на језику: српски)
  19. ^ OSCE Implementation of the Law on the Use of Languages by Kosovo Municipalities

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]