Гњилане

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Гњилане
Gjilani pas dite.jpg
Гњилане
Административни подаци
Држава  Србија
Аутономна покрајина Косово и Метохија
Округ Косовскопоморавски
Општина Гњилане
Становништво
Географске карактеристике
Координате 42°27′32″ СГШ; 21°28′07″ ИГД / 42.4588333333° СГШ; 21.4686666667° ИГД / 42.4588333333; 21.4686666667Координате: 42°27′32″ СГШ; 21°28′07″ ИГД / 42.4588333333° СГШ; 21.4686666667° ИГД / 42.4588333333; 21.4686666667
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина 508 м
Гњилане на мапи Србије
Гњилане
Гњилане

Гњилане (алб. Gjilan или Gjilani) је градско насеље и седиште истоимене општине у Србији, које се налази у југоисточном делу Косова и Метохије и седиште је Косовскопоморавског управног округа. Према попису из 2011. године било је 54.239 становника.[a]

Атар насеља се налази на територији катастарске општине Гњилане површине 1.701 ha.

Гњилане држи рекорд Косова и Метохије као град са најнижом измереном температуром икада, −32,5 °C измереној 25. јануара 1963.

Историја[уреди]

У средњем веку град се звао Морава[1][2] и био је велики трговачки и занатски центар. У Гњилану су често боравили српски владари, па је и први писани помен о њему, из 1342. године, непосредно везан за боравак краља Стефана Душана. Под данашњим именом град се први пут помиње крајем 14. века у повељи српске кнегиње Милице, жене кнеза Лазара.

У турском катастарском попису — дефтеру из 1455. године помиње се под именом Гњилан[1] и наводи се да у селу има 41 домаћинство са српским становништвом, на челу са попом.[3]

Од средњег века у Гњилану је постојало неколико цркава. Једна црква је вероватно била посвећена Св. Петки, пошто се место где се налазила још дуго по њеном рушењу звало Петковце.[4] Манастир Св. Јована имао је бројно братство, што потврђују остаци веома великог калуђерског гробља. Средином 18. века Турци су разорили манастир и на том месту основали садашњу варош.[4]

Године 1861. на темељима старије, омање цркве у центру Гњилана, саграђена је велика црква Св. Николе.[4] Она је више пута страдала у пожарима, а једном је изгорела до темеља. Било је то 1892. године, али је већ 1900. године освећена након потпуне оправке.[5] Последњи пут је обновљена 1983. године. Данас се у њој чува лепа збирка икона, књига и црквених сасуда.

Српска школа - зграда (дом просвете) је подигнута 1895. године. Стара школска зграда била је ниска и јако опала. Нова је требало да се гради (на месту старе) када је добијен царски ферман и скупљен материјал, али тада је изгорела црква (1892). Иако их је то помело, мештани Срби су ипак кренули са градњом школе, да се не би губило време тражења фермана за оправку цркве (дома молитве). Градња школског здања је трајала годину дана, а опремање унутрашњости и улепшавање се наставило даље. Гњиланци су повећали број учитеља, сразмерно броју школске деце. Такође су основали хуманитарно удружење названо „Љубав“, које ће водити сталну бригу о школи и ученицима. У удружењу је 1900. године било 60 редовних чланова, а број чланова и друштвени капитал су стално расли.[6]

Гњилане 1925. године

Постоје више предања о пореклу назива. Током шездесетих година 20. века записана је и објављена легенда о постанку Гњилана, по којој је добило назив по ковачу који је правио огњила. Код старијих људи је постојало предање да је место где се налази центар града било веома мочварно, тј. гњило, са много блата, па отуда назив за Гњилане. Према предању највише раширеном код Албанаца, Гњилане је основао 1750. године Бахти-бег Џинић, па отуда код њих у новије време назив Gjilan (Ђилан), док је код староседелаца Арбанаса био сачуван стари назив Gilan (Гилан), који користе и староседеоци Турци. Међутим, први подаци који се односе на постојање насељеног места на том подручју се појављују већ у првој половини 14. века и то у доба владавине цара Стефана Душана, који је и посетио Ружицу[1][2] (како се у то време звало Гњилане) негде око 1351. године и прешао преко чувеног Маскетаровог моста на реци Добруши, у центру града, и тако занавек обележио историју овог српског места. У то време (14. век), у близини Гњилана, у утврђењу Прилепац, рођен је кнез Лазар Хребељановић, који се 1389. године, у боју на Косову, супротставио исламском надирању.

Много касније, након српско-турског рата у 19. веку настала је песма која најбоље одсликава расположење српског народа у то време и која гласи:

„Ој Гилане пуста варош,
зар за тебе нема радост,
дође Србин па се врати,
а Гилане још да пати.“[7]

Становници Гњилана су, најзад, 1912. године дочекали дуго жељену слободу, када су се и последње турске трупе повукле из овог града.

Гњилане је један од градова на Косову и центар је Косовског Поморавља. У центру града испред градског позоришта до 1999. године налазио се споменик Кнезу Лазару који је са доласком КФОР-а порушен. Споменик је при томе значајно оштећен, али је сачуван у америчкој бази Монтид у Гњилану. На иницијативу мештана села Шилово споменик је јуна 2007. постављен и освештан у њиховом селу.

Демографија[уреди]

Према 1981. године град је био већински насељен Албанцима. У самом граду Гњилану живело је око 6.000 Срба, а након рата 1999. године већина Срба је напустила Гњилане. У погрому 17. марта 2004. у великом насиљу над Србима спаљене су преостале српске куће. Једино место где се Срби данас окупљају у овом граду је двориште цркве Св. Николе.

Етнички састав према попису из 1961.[8]
Албанци
  
5.535 43,6 %
Срби
  
4.754 37,5 %
Роми
  
578 4,6 %
Југословени
  
159 1,2 %
Црногорци
  
149 1,2 %
остали
  
1.302 10,3 %
Укупно: 12.681
Етнички састав према попису из 1981.[9]
Албанци
  
25.619 72,7 %
Срби
  
5.644 16 %
Роми
  
2.821 8 %
Турци
  
663 1,9 %
Црногорци
  
143 0,4 %
Укупно: 35.229
Етнички састав према попису из 2011.[10]
(по косовским подацима)‍
Албанци
  
52.860 97,5 %
Турци
  
646 1,2 %
Роми
  
361 0,7 %
Укупно: 54.239

Број становника на пописима:

Демографија[11]
Година Становника
1948. 8.613
1953. 9.250
1961. 12.681
1971. 21.258
1981. 35.229
1991. 51.912

[12][13]

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Попис из 2011. на Косову и Метохији су спровели органи самопроглашене Републике Косово. Овај попис је био бојкотован од стране великог броја Срба, тако да је реалан број Срба на Космету знатно већи од оног исказаног у званичним резултатима овог пописа.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Цветановић, Владимир. Из ономастике Гњилана — Ономатолошки прилози (књига IX). Београд (1988). Српска академија наука и уметности. стр. – 1 –
  2. 2,0 2,1 Стара имена српских градова rasen.rs
  3. ^ Област Бранковића — Општи катастарски попис из 1455. године. Сарајево (1972). Оријентални институт Сарајево. стр. 206 и 207
  4. 4,0 4,1 4,2 GNJILANE (in the Middle Ages Gnivljani): church of St Paraskeve probably occupied the site called Petkovce (Petigovce) 2. monastery of St John south of the town (demolished by the Turks in the 18C); 3. church of St Nicholas, erected in the 19C on the foundations of an older church.[1][2] (на језику: енглески)
  5. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1900. године
  6. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1900. године
  7. ^ Цветановић, Владимир. Из ономастике Гњилана — Ономатолошки прилози (књига IX). Београд (1988). Српска академија наука и уметности. стр. 518 (– 2 –)
  8. ^ Национални састав становништва ФНР Југославије 1961. године pod2.stat.gov.rs
  9. ^ Национални састав становништва СФР Југославије 1981. године pod2.stat.gov.rs
  10. ^ Етнички састав становништва Косова и Метохије 2011. године pop-stat.mashke.org (на језику: албански)
  11. ^ Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.
  12. ^ Попис становништва (по српским подацима) pop-stat.mashke.org (на језику: српски) (на језику: албански)
  13. ^ Попис становништва (по косовским подацима) pop-stat.mashke.org (на језику: албански) (на језику: српски)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]