Милић од Мачве

Из Википедије, слободне енциклопедије
Милић од Мачве

Милић од Мачве у Србу, 1990.
Милић од Мачве у Србу, 1990.

Пуно име Милић Станковић
Информације
Датум рођења (1934-10-30) 30. октобар 1934.
Место рођења Белотић (Краљевина Југославија)
Датум смрти 8. децембар 2000.(2000-12-08)(66 год.)
Место смрти Београд (СР Југославија)
Дела

Милић од Мачве, право име Милић Станковић, (Белотић, 30. октобар 1934Београд, 8. децембар 2000) је био један од најпознатијих српских сликара XX века.

Биографија[уреди]

Средњошколско образовање је завршио у Шабачкој гимназији. Уписао је студије архитектуре у Београду, а потом Академији ликовних уметности (данас, Факултет ликовних уметности)[1] где је дипломирао 1959. године. Након тога је био на студијском боравку у Паризу. Прву самосталну изложбу отворио је 1. септембра 1959. у Београду. Прву самосталну изложбу у иностранству имао је 1964. године у Женеви. Члан је Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС) од 1960. године. Током 1964. и 1965. године живео је и радио у Паризу, потом у Београду, Бриселу, Белотићу, на Златибору и на Пиросу (Грчка). Био је један од 13 чланова друштва „Медиала“.

На његовим сликама доминирају лебдећи балвани по којима је нарочито познат, затим ужарене лопте и санте леда. Његови узори у сликарству били су Бош, Бројгел, Иван Генералић и Салвадор Дали, а за његово сликарство би се могло рећи да је својствена мешавина фигуративног надреализма и наивне уметности. Осим сликања бавио се и архитектуром (пројектовао је и саградио три атељеа), вајарством и писањем поезије.

Имао је специфичан стил одевања: црни плашт сличан мантији, црну беретку и штап налик на владичански.

Деведесетих година XX века иступао је у јавности као заступник Српске аутохтонистичке школе, која сматра да су Срби, Словени и Индоевропљани аутохтони на Балканском полуострву од праисторије. Веровао је у Теслино тајно оружје и помињао га у виду претње „ако само једна бомба падне на Београд..."[2]. Био је противник Српске академије наука и уметности и предлагао да се неким академицима одузму докторске титуле. У неким круговима важио је за једног од највећих српских родољуба.

Граду Крушевцу оставио је око 130 слика, углавном уља на платну, уз неколико акварела и графика.

Његова ћерка је позната мултимедијална уметница Симонида Станковић.

Преминуо је 8. децембра 2000. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката: