Милић од Мачве

Из Википедије, слободне енциклопедије
Милић од Мачве
Milić od Mačve wiki photo.jpg
Милић од Мачве у Србу, 1990.
Пуно име Милић Станковић
Датум рођења (1934-10-30)30. октобар 1934.
Место рођења Белотић
Краљевина Југославија
Датум смрти 8. децембар 2000.(2000-12-08) (66 год.)
Место смрти Београд
СР Југославија

Милић од Мачве, право име Милић Станковић, (Белотић, 30. октобар 1934Београд, 8. децембар 2000) је био један од најпознатијих српских сликара XX века.

Биографија[уреди]

Средњошколско образовање је завршио у Шабачкој гимназији. Уписао је студије архитектуре у Београду, а потом Академији ликовних уметности (данас, Факултет ликовних уметности)[1] где је дипломирао 1959. године. Након тога је био на студијском боравку у Паризу. Прву самосталну изложбу отворио је 1. септембра 1959. у Београду. Прву самосталну изложбу у иностранству имао је 1964. године у Женеви. Члан је Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС) од 1960. године. Током 1964. и 1965. године живео је и радио у Паризу, потом у Београду, Бриселу, Белотићу, на Златибору и на Пиросу (Грчка). Био је један од 13 чланова друштва „Медиала“.

Атеље Милића од Мачве на Златибору

На његовим сликама доминирају лебдећи балвани по којима је нарочито познат, затим ужарене лопте и санте леда. Његови узори у сликарству били су Бош, Бројгел, Иван Генералић и Салвадор Дали, а за његово сликарство би се могло рећи да је својствена мешавина фигуративног надреализма и наивне уметности. Осим сликања бавио се и архитектуром (пројектовао је и саградио три атељеа), вајарством и писањем поезије.

Прва међународна монографија његових слика и цртежа је била публикована у Риму 1982. године у којој је 51 колор репродукција његових слика, преко 20 црно-белих илустрација, око 40 цртежа пером, и 10 фотографија. Аутор ове монографије, чији је наслов био Militch de Matchva, је био сам Милић којој је додано пет прегледа-есеја ликовних критичара о његовом раду[2].

У своме родном месту, селу Белотићу, Милић од Мачве подигао је Радован-кулу (по оцу Радовану) и основао Мачванску сликарску и песничку школу[3].

Поводом комеморације 600. годишњице Косовке битке, 28. јуна 1989, Милић од Мачве је приредио изложбу слика у дворишту манастира Грачанице. Милић се на овој изложби представио са 40 слика у уљу и двадесетак цртежа инспирисаних косовском епопејом и легендом. Отварању изложбе, постављене у шатору у манастирском дворишту, претходио је церемонијал који који је уметник извео са својом "женском четом" (женом и његове четири кћери) и сарадницима[4] Поред изложбе слика, на овој комеморацији, кнежеву трпезу је осмислио Милић.

Имао је специфичан стил одевања: црни плашт сличан мантији, црну беретку и штап налик на владичански.

Граду Крушевцу оставио је око 130 слика, углавном уља на платну, уз неколико акварела и графика.

Његова ћерка је позната мултимедијална уметница Симонида Станковић.

Преминуо је 8. децембра 2000. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Политичка активност и ставови[уреди]

Милић је једну своју изложбу слика 1962, која је тада била забрањена, посветио сликару Сави Шумановићу, „од усташког звериња умореног” како он тада рече, зато што је био Србин и што је своје слике потписивао ћирилицом, коју су усташке власти забраниле 1941. године[5].

Небојша Попов[6] пише да је Милић прославио посету Горбачова Југославији сликом на којој је Горбачов приказан као арханђел Михаило са шајкачом на глави и српским опанцима на ногама.

Граубар (Stephen Richards Graubard) пише да је Милић сликар-екстремист који тврди да је папински продор на исток заснован на креацији вештачке хрватске нације а плод екстремног прозелитизма је нацистичка Независна држава Хрватска[7].

Хрватска ауторица Мирјана Прошић-Дворнић [8] признаје да је Милић био светски познат академски сликар високог и неупитног уметничког нивоа, али га у исто време оптужује да је био "етно-генетички и етимолошки експерт" који је покушао да докаже, на основи псеудонаучних митова, да су Срби пранација света, пупак Европе. Деведесетих година XX века иступао је у јавности као заступник Српске аутохтонистичке школе, која сматра да су Срби, Словени и Индоевропљани аутохтони на Балканском полуострву од праисторије. Веровао је у Теслино тајно оружје и помињао га у виду претње „ако само једна бомба падне на Београд..."[9]. Био је противник Српске академије наука и уметности и предлагао да се неким академицима одузму докторске титуле. У неким круговима важио је за једног од највећих српских родољуба.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Током студија Милић од Мачве илустровао текстове за „Политику“ („Политика“, 9. новембар 2014)
  2. Serbian Studies, Volumes 11-12, North American Society for Serbian Studies, 1997 - p. 198
  3. Слободан Ристановић: Кроз Србију и Црну Гору, КСЕ-НА, 2005 стр. 120
  4. Ђорђе Јевтић: Битка за Косово: шест векова после, свеска 1 Нови свет, 1995 стр. 189
  5. Milan Bulajić: Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine, Book 3 Izdavačka radna organizacija "Rad", 1988 str. 35
  6. Nebojša Popov: Radiographie d'un nationalisme: les racines serbes du conflit yougoslave, Editions de l'Atelier, 1998 p 146
  7. Stephen Richards Graubard: Exit from Communism, Transaction Publishers, Jan 1, 1993 ISBN 9781412823180 p. 163
  8. Mirjana Prošić-Dvornić: Apocalyptic Thought and Serbian Identity: Mythology, Fundamentalism, Astrology, and Soothsaying as part of Political Propaganda in Ethnologia Balcanica, Vol 4 (2000), LIT Verlag Münster page 174.
  9. Теслино тајно оружје, Приступљено 13. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди]