Мисаил Цветковић Бајкуш

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мисаил Цветковић Бајкуш
Право име Михаило Цветковић Бајкуш
Датум рођења 18. век
Место рођења Трн
 Османско царство
Датум смрти 1883
Место смрти Трн
Бугарска Кнежевина Бугарска
Архимандрит
Године 18371877

Мисаил Цветковић Бајкуш (Трн, крајем 18. векаТрн, 1883) је био архимандрит манастира Свете Богородице у Знепољу и први учитељ владике Петра II Петровића Његоша.

Биографија[уреди]

Михаило Цветковић Бајкуш је рођен крајем 18. века у Трну, тада у саставу Пиротске нахије, данас у западној Бугарској. Одрастао је као сироче у Шумадији. За време Првог српског устанка многи из његове породице су се борили као добровољци у Карађорђевој војсци предвођени Знепољцем хајдук Апостолом и војводама Митом и Маринком Пиротским. Пошто је одлазак у Србију у то време био несигуран одлучио је да оде у Црну Гору. На путу је свратио у манастир Високи Дечани где се закалуђерио, а потом је две године провео у манастиру Савина код Херцег Новог, код архимандрита Никанора Богетића.[1]

Боравак у Црној Гори[уреди]

У Црну Гору је стигао 1822. године и једно време је хајдуковао са Црногорцима. Потом је дошао на двор владике Петра I где је провео три године. Владика Петар I је поверио Мисаилу задатак да научи младог Рада Томова основе писмености.[2] Млади Раде је тада имао већ 13 година и био је виши од њега. У почетку није био рад учењу,[1] али уз труд Мисаила Раде је научио прву књигу. Он му је био учитељ све до доласка у Црну Гору Симе Милутиновића Сарајлије. Остао је у Црној Гори до смрти Петра I и по повратку Петра II из Русије напушта Црну Гору.

Повратак у Знепоље[уреди]

Пропутовао је Италију, посетио је Свету гору, Смирну, Грчку, Мисир, Фрушку Гору и путовао је по Србији. У Трну је 1825. године подигао цркву Свете Петке, уложивши 130.000 гроша и обновио је манастир Свете Богородице 1837. године, уложивши 70.000 гроша, у коме је по повратку у Трн био архимандрит. У њему је остао 40 година. Био је пријатељ кнеза Милоша и Михаила, помажући њихове планове за ослобођење данашње југоисточне Србије.[3] Када је сазнао за његов родољубиви рад, Мидхат-паша је наредио Белом Мемеду да затвори архимандрита Мисаила и још неколико виђенијих Срба — попа Глигорија Мађаровог, трговце Игњата Насаљевскога, Танчу Зеленоградскога, Гигу поп Анђеловога и Миленка Бањскога, који су пребачени у Нишку тврђаву. Ту су остали скоро четири месеца, док су истрагом безуспешно покушавали да утврде њихову преписку са београдским митрополитом у циљу неког преврата. Окривљени Знепољци су спашени залагањем Аранђела Станојевића Трнског, који је уз велике напоре успео да их ослободи. По ослобођењу од Турака, од краја 1877. до јуна 1878. године, највише на ослобођењу Знепоља су радили Аранђел Станојевић Трнски и архимандрит Мисаил. Када је после ослобођења Мита Ракић посетио Знепоље, затекао је у манастиру Св. Богородице архимандрита Мисаила, који му је причао о свом боравку у Црној Гори, свом ученику Његошу и како најрадије чита Разговор угодни народа Словинскога од Далматинца Андрије Качић Миошића, коме се дивио како је то дело написао. Умро је 1883. године у Трну, где је и сахрањен у цркви Св. Петке.[2]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Лилић (2007). стр. 129.
  2. 2,0 2,1 Лилић (2007). стр. 99.
  3. Лилић (2007). стр. 130.

Литература[уреди]

  • Лилић, Борислава (2007). Знамените личности српске науке и културе. Београд.