Морски коњици

Морски коњиц; Временски распон: плиоцен – данас PreЄ Є O S D C P T J K Pg N
	Краткокљуни морски коњиц (Hippocampus hippocampus)
Научна класификација
Домен:	Eukaryota
Царство:	Animalia
Тип:	Chordata
Класа:	Actinopterygii
Ред:	Syngnathiformes
Породица:	Syngnathidae
Потпородица:	Hippocampinae
Род:	Hippocampus; Rafinesque, 1810
Типска врста
	Hippocampus heptagonus; Rafinesque, 1810
Врсте
	погледајте Врсте.
Синоними
	Acentronura Kaup, 1853; Farlapiscis Whitley, 1931; Jamsus Ginsburg, 1937; Macleayina Fowler, 1907; Phyllopteryx Swainson 1839;

Морски коњици (Hippocampus) су род морских риба из породице Syngnathidae и назив који се користи за 46 врстa које му припадају. „Hippocampus” потиче од старогрчког hippókampos (ἱππόκαμπος), што је изведено од híppos (ἵππος) што значи „коњ“ и kámpos (κάμπος) што значи „морско чудовиште“^[4]^[5] или „морска животиња“.^[6] Имајући главу и врат који подсећају на коња, морски коњици такође имају сегментирани коштани оклоп, усправно држање и увијен реп који се може ухватити за влати траве.^[7] Заједно са морским иглама и змајевима (Phycodurus и Phyllopteryx) чине породицу Syngnathidae.

Опис

Сви представници породице се одликују овалним, издуженим телом које се завршава дугом цевастом њушком са малим устима на њеном крају.^[8] Тело препокривају коштани прстенови који штите животињу.^[9] Код представника рода Hippocampus положај главе је такав да чини прав угао са телом.^[10] Између главе и тела је врат. Могу да окрену главу на разне стране, а очи које се налазе истурене на малим коштаним испупчењима, могу да померају независно једно од другог. Увијени (прехензилни) реп има улогу да се држе за алге и корале како их морске струје не би однеле.^[11] Имају леђно и грудно пераје и крећу се тако да се не уочавају нагли покрети тела.^[12]

Исхрана

Углавном се хране малим љускарима које усисавају у уста.^[12]

Размножавање

Женке полажу јаја на трбух мужјака, где остају залепљена и где их мужјак оплођује. На том делу коже набуја трбушна врећица у којој се даље развијају млади.^[11] Млади се легу након 4,5 недеље.^[12]

Станиште

Настањују мора тропског и умереног појаса. Подносе воду различитог салинитета. Слаби су пливачи, али пошто задржавају усправни став међу алгама, боље се камуфлирају.^[11]

Врсте

Род Hippocampus:

Hippocampus abdominalis Lesson, 1827 (Нови Зеланд и јужна и источна Аустралија)
Hippocampus alatus Kuiter, 2001
Hippocampus algiricus Kaup, 1856
Hippocampus angustus Günther, 1870
Hippocampus barbouri Jordan & Richardson, 1908
Hippocampus bargibanti Whitley, 1970 (западни Пацифик (Индонезија, Филипини, Папуа Нова Гвинеја, Соломонова острва, итд.))
Hippocampus biocellatus Kuiter, 2001
Hippocampus borboniensis Duméril, 1870
Hippocampus breviceps Peters, 1869 (јужна и источна Аустралија)
Hippocampus camelopardalis Bianconi, 1854
Hippocampus capensis Boulenger, 1900
Hippocampus colemani Kuiter, 2003
Hippocampus comes Cantor, 1850
Hippocampus coronatus Temminck & Schlegel, 1850
Hippocampus denise Lourie & Randall, 2003
Hippocampus erectus Perry, 1810 (источна обала Америке, између Нове Шкотске и Уругваја)
Hippocampus fisheri Jordan & Evermann, 1903
Hippocampus fuscus Rüppell, 1838 (Индијски океан)
Hippocampus grandiceps Kuiter, 2001
Hippocampus guttulatus Cuvier, 1829
Hippocampus hendriki Kuiter, 2001
Hippocampus hippocampus (Linnaeus, 1758) (Јадранско море и Атлантски океан)
Hippocampus histrix Kaup, 1856 (Индијски океан, Персијски залив, Црвено море, и далеки исток)
Hippocampus ingens Girard, 1858 (Пацифик, обала западне, централне и Јужне Америке)
Hippocampus jayakari Boulenger, 1900
Hippocampus jugumus Kuiter, 2001
Hippocampus kelloggi Jordan & Snyder, 1901
Hippocampus kuda Bleeker, 1852
Hippocampus lichtensteinii Kaup, 1856
Hippocampus minotaur Gomon, 1997
Hippocampus mohnikei Bleeker, 1854
Hippocampus montebelloensis Kuiter, 2001
Hippocampus multispinus Kuiter, 2001
Hippocampus procerus Kuiter, 2001
Hippocampus queenslandicus Horne, 2001
Hippocampus reidi Ginsburg, 1933 (Карипски корални гребени)
Hippocampus semispinosus Kuiter, 2001
Hippocampus sindonis Jordan & Snyder, 1901
Hippocampus spinosissimus Weber, 1913
Hippocampus subelongatus Castelnau, 1873
Hippocampus trimaculatus Leach, 1814
Hippocampus whitei Bleeker, 1855 (источна Аустралија)
Hippocampus zebra Whitley, 1964
Hippocampus zosterae Jordan & Gilbert, 1882 (Мексички залив и Кариби)

Еволуција и фосилни запис

Анатомски докази, поткрепљени молекуларним, физичким и генетским доказима, показују да су морски коњићи високо модификоване морске игле. Фосилни запис морских коњића је, међутим, веома редак. Најпознатији и најбоље проучавани фосили су примерци Hippocampus guttulatus (иако се у литератури чешће помињу под синонимом H. ramulosus), из формације реке Марекија у провинцији Римини, Италија, која датира из доњег плиоцена, пре око 3 милиона година. Најранији познати фосили морског коњића су две врсте сличне мореским иглама, H. sarmaticus и H. slovenicus, из копролитног хоризонта брда Туњице, средњег миоценског лагерштета у Словенији који датира од пре око 13 милиона година.^[13]

Молекуларно датирање имплицира да су се морске игле и морски коњићи разишли током касног олигоцена. Ово је довело до спекулација да су морски коњићи еволуирали као одговор на велике површине плитке воде, новонастале као резултат тектонских догађаја. Плитка вода би омогућила ширење станишта морске траве која је служила као камуфлажа за усправно држање морских коњића.^[14] Ове тектонске промене су се десиле у западном Тихом океану, указујући на порекло из те области, а молекуларни подаци указују на две касније, одвојене инвазије Атлантског океана.^[15] Године 2016, студија објављена у часопису Nature открила је да је геном морског коњића до сада проучаван геном рибе који се најбрже развија.^[16]

Еволуција морских коњића из морске игле можда је била адаптација у погледу биомеханике хватања плена. Јединствено држање морског коњића омогућава им да ухвате мале шкампе на већим удаљеностима него што је способна морска игла.^[17]

Референце

^ Rafinesque Schmaltz, C. S. (1810). „G. Hippocampus”. Caratteri di alcuni nuovi generi e nuove specie di animali e piante della Sicilia: con varie osservazioni sopra i medesimi. Palermo: Sanfilippo. стр. 18.
^ Hippocampus Rafinesque, 1810, WoRMS
^ Whitley, Gilbert P. (1931). „New Names for Australian Fishes”. The Australian Zoologist. 6 (4): 313.
^ Shorter Oxford English Dictionary. Oxford, UK: Oxford University Press. 2007. ISBN 978-0199206872.
^ ἱππόκαμπος, ἵππος, κάμπος. Liddell, Henry George; Scott, Robert; A Greek–English Lexicon at the Perseus Project.
^ Jarvis, Dr Peter (2020-01-13). The Pelagic Dictionary of Natural History of the British Isles: Descriptions of all Species with a Common Name (на језику: енглески). Pelagic Publishing Ltd. ISBN 978-1-78427-196-1.
^ „sea horse or seahorse”. dictionary.com. Архивирано из оригинала 07. 08. 2016. г. Приступљено 2016-06-19.
^ „sea horse or seahorse”. dictionary.com. Архивирано из оригинала 07. 08. 2016. г. Приступљено 19. 6. 2016.
^ Брем, А. 1983. Живот животиња. Просвјета: Загреб.
^ Маркон Е, Монђини М. 2000. Све животиње света. ИКП Евро, Београд.
^ ^а ^б ^в Група аутора. 1982. Илустрована енциклопедија Природа. Вук Караџић. Београд.
^ ^а ^б ^в Чинери, М. 2001. Велика енциклопедија животиња. ИТП „Змај“: Нови Сад.
^ Žalohar J.; Hitij T.; Križnar M. (2009). „Two new species of seahorses (Syngnathidae, Hippocampus) from the Middle Miocene (Sarmatian) Coprolitic Horizon in Tunjice Hills, Slovenia: The oldest fossil record of seahorses”. Annales de Paléontologie. 95 (2): 71—96. doi:10.1016/j.annpal.2009.03.002.
^ Teske PR; Beheregaray LB (2009). „Evolution of seahorses' upright posture was linked to Oligocene expansion of seagrass habitats”. Biol. Lett. 5 (4): 521—3. PMC 2781918 . PMID 19451164. doi:10.1098/rsbl.2009.0152.
^ Teske PR; Cherry MI; Matthee CA (2004). „The evolutionary history of seahorses (Syngnathidae: Hippocampus): molecular data suggest a West Pacific origin and two invasions of the Atlantic Ocean”. Mol Phylogenet Evol. 30 (2): 273—86. PMID 14715220. doi:10.1016/S1055-7903(03)00214-8.
^ Lin, Qiang; Fan, Shaohua; Zhang, Yanhong; Xu, Meng; Zhang, Huixian; Yang, Yulan; et al. (14. 12. 2016). „The seahorse genome and the evolution of its specialized morphology”. Nature. 540 (7633): 395—399. Bibcode:2016Natur.540..395L. PMID 27974754. doi:10.1038/nature20595 .
^ Van Wassenbergh, Sam; Roos, Gert; Ferry, Lara (2011-01-25). „An adaptive explanation for the horse-like shape of seahorses”. Nature Communications. 2 (1): 164. Bibcode:2011NatCo...2..164V. ISSN 2041-1723. PMID 21266964. doi:10.1038/ncomms1168 .

Литература

Rafinesque Schmaltz, C. S. (1810). „G. Hippocampus”. Caratteri di alcuni nuovi generi e nuove specie di animali e piante della Sicilia: con varie osservazioni sopra i medesimi. Palermo: Sanfilippo. стр. 18.
Amanda C.J. Vincent & Sadler, Laila M. (1995). „Faithful pair bonds in wild seahorse, Hippocampus whitei”. Animal Behaviour. 50 (6): 1557—69. doi:10.1016/0003-3472(95)80011-5.
Amanda C.J. Vincent (1995). „A role for daily greetings in maintaining seahorse pair bonds”. Animal Behaviour. 49: 258—260. doi:10.1016/0003-3472(95)80178-2.
Amanda C.J. Vincent (1990). „A seahorse father makes a good mother”. Natural History. 12: 34—43.
Amanda C.J. Vincent & Woodroffe, Rosie (1994). „Mothers little helpers: patterns of male care in mammals”. Trends in Ecology and Evolution. 9 (8): 294—7. PMID 21236858. doi:10.1016/0169-5347(94)90033-7.
Sparks, John (1999). Battle of the Sexes: The Natural History of Sex. London: BBC Books. ISBN 978-0-563-37145-8.
Lourie, Sara A.; Amanda C.J. Vincent; Hall, Heather J. (1999). Seahorses: An Identification Guide to the World's Species and their Conversation. London: Project Seahorse.
R., Teske P.; Hamilton, H.; Matthee C. A.; Barker N. P. (2007). „Signatures of seaway closures and founder dispersal in the phylogeny of a circumglobally distributed seahorse lineage”. BMC Evolutionary Biology. 7: 138. PMC 1978501 . PMID 17697373. doi:10.1186/1471-2148-7-138.
Leslee Matsushige, Curator, Birch Aquarium at Scripps, UCSD and Dawn Navarro Ericson, Natural Science Illustrator "Sea Horses & their Relatives", WEEKEND NATURALIST: An Identification and Natural Science Guide. 2011. ISBN 9780982835623. Manta Publications 2011 first edition.

Спољашње везе

Seahorse.org информације
слике и филмови (Hippocampus bargibanti)
Пројекат
Галерије: Hippocampus denise,"Walea" Pygmy Seahorse, "Pontohi" Pygmy Seahorse
Фотографије
Vimeo.com, video of various seahorse species at the Monterey Bay Aquarium
ARKive—images and movies of the pygmy seahorse (Hippocampus bargibanti)
(језик: енглески) Морски коњици на Encyclopedia of Life

[1] Rafinesque Schmaltz, C. S. (1810). „G. Hippocampus”. Caratteri di alcuni nuovi generi e nuove specie di animali e piante della Sicilia: con varie osservazioni sopra i medesimi. Palermo: Sanfilippo. стр. 18.

[2] Hippocampus Rafinesque, 1810, WoRMS

[3] Whitley, Gilbert P. (1931). „New Names for Australian Fishes”. The Australian Zoologist. 6 (4): 313.

[SOED-4] Shorter Oxford English Dictionary. Oxford, UK: Oxford University Press. 2007. ISBN 978-0199206872.

[5] ἱππόκαμπος, ἵππος, κάμπος. Liddell, Henry George; Scott, Robert; A Greek–English Lexicon at the Perseus Project.

[6] Jarvis, Dr Peter (2020-01-13). The Pelagic Dictionary of Natural History of the British Isles: Descriptions of all Species with a Common Name (на језику: енглески). Pelagic Publishing Ltd. ISBN 978-1-78427-196-1.

[7] „sea horse or seahorse”. dictionary.com. Архивирано из оригинала 07. 08. 2016. г. Приступљено 2016-06-19.

[8] „sea horse or seahorse”. dictionary.com. Архивирано из оригинала 07. 08. 2016. г. Приступљено 19. 6. 2016.

[9] Брем, А. 1983. Живот животиња. Просвјета: Загреб.

[10] Маркон Е, Монђини М. 2000. Све животиње света. ИКП Евро, Београд.

[природа-11] а ^б ^в Група аутора. 1982. Илустрована енциклопедија Природа. Вук Караџић. Београд.

[велика-12] а ^б ^в Чинери, М. 2001. Велика енциклопедија животиња. ИТП „Змај“: Нови Сад.

[13] Žalohar J.; Hitij T.; Križnar M. (2009). „Two new species of seahorses (Syngnathidae, Hippocampus) from the Middle Miocene (Sarmatian) Coprolitic Horizon in Tunjice Hills, Slovenia: The oldest fossil record of seahorses”. Annales de Paléontologie. 95 (2): 71—96. doi:10.1016/j.annpal.2009.03.002.

[14] Teske PR; Beheregaray LB (2009). „Evolution of seahorses' upright posture was linked to Oligocene expansion of seagrass habitats”. Biol. Lett. 5 (4): 521—3. PMC 2781918 . PMID 19451164. doi:10.1098/rsbl.2009.0152.

[15] Teske PR; Cherry MI; Matthee CA (2004). „The evolutionary history of seahorses (Syngnathidae: Hippocampus): molecular data suggest a West Pacific origin and two invasions of the Atlantic Ocean”. Mol Phylogenet Evol. 30 (2): 273—86. PMID 14715220. doi:10.1016/S1055-7903(03)00214-8.

[nature20595-16] Lin, Qiang; Fan, Shaohua; Zhang, Yanhong; Xu, Meng; Zhang, Huixian; Yang, Yulan; et al. (14. 12. 2016). „The seahorse genome and the evolution of its specialized morphology”. Nature. 540 (7633): 395—399. Bibcode:2016Natur.540..395L. PMID 27974754. doi:10.1038/nature20595 .

[17] Van Wassenbergh, Sam; Roos, Gert; Ferry, Lara (2011-01-25). „An adaptive explanation for the horse-like shape of seahorses”. Nature Communications. 2 (1): 164. Bibcode:2011NatCo...2..164V. ISSN 2041-1723. PMID 21266964. doi:10.1038/ncomms1168 .

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]