Островица (Бихаћ)

Островица
Островица;
	Тврђаве Островица
Административни подаци
Држава	Босна и Херцеговина
Ентитет	Федерација БиХ
Кантон	Униско-сански кантон
Општина	Бихаћ
Географске карактеристике
Временска зона	UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Површина	3.50 km2

Островица је насељено место у граду Бихаћу, Унско-сански кантон, Федерација Босне и Херцеговине, БиХ. Село се налази у Босанској крајини. Ово подгорско насеље је географски и историјски нераскидиво повезано са истоименом средњовековном и османском тврђавом — Старим градом Островицом, који доминира изнад самог села и сусједног Кулен Вакуфа. Према попису становништва из 2013. године, у насељу је живјело 11 становника.

Географске карактеристике

Село Островица се налази јужно од Кулен Вакуфа, унутар граница [[Националног парка Уна. Смјештено је на Островичком пољу које се пружа у подножју истоименог кречњачког брда (надморске висине 505 метара). Сама тврђава је изграђена на стрмом, издуженом гребену изнад лијеве обале ријеке Уне, одакле контролише уски ријечни кањон и природни пролаз из Лике према унутрашњости Босне.

Историјат тврђаве и насеља

Преисторија и антика

Археолошка истраживања и теренски налази потврђују да је простор Островице био насељен још у преисторијско доба. На локалитету данашње тврђаве налазила се илирска градина из бронзаног и гвозденог доба са дјелимично очуваним заштитним бедемима. Током античког периода, Римљани су на истим темељима подигли војни логор (castrum) како би осигурали важну караванску саобраћајницу која је повезивала луку Задар (Iadera) са регионом Паноније.

Средњовековни период и Краљевски град

У средњем вијеку, Островица се налазила у саставу жупе Лапaц. Тврђава се изричито помиње у писаним изворима почетком 15. вијека као посјед кнежевске породице Курјаковић. Касније прелази у руке Франкопана, Јурја Микулчића и Ивана Кеглевића. За вријеме угарског краља Матије Корвина, утврђење добија статус "краљевског града" у склопу организације одбрамбене линије на ријеци Уни против све чешћих упада војске Османског царства.

Османски период и Островичка капетанија

Османлије су заузеле Островицу у децембру 1523. године. Падом Јајца и Бихаћа, ова утврда постаје једна од најважнијих пограничних војних база Босанског пашалука. Након Карловачког мира (1699) и дефинисања нове границе, основана је велика Војна капетанија Стара Островица, која је обухватала Орашац, Хавалу, Кулен Вакуф, те паланке Човка и Доњи Лапац. Капетанијом су управљали чланови властелинске породице Куленовић.

У самом подграђу и на Островичком пољу тада се развија стално насеље. У селу је била подигнута џамија, а већину становништва чиниле су породице војника и занатлија повезаних са посадом у тврђави. Након Свиштовског мира (1791) и помјерања границе у корист Аустрије, капетани из рода Куленовића напуштају горњу тврђаву и своје сједиште премјештају у подножје — у новоизграђену паланку Џисри-Кебир (данашњи Кулен Вакуф). Горњи град Островица од тада постепено губи војни значај, а у њему остаје само мања посада (диздар са стражарима) све до укидања капетанија 1835. године. Потпуно је напуштен након аустроугарске окупације 1878. године.

Новија историја

Током 20. вијека, а нарочито након Другог свјетског рата и сукоба у Љуточкој долини 1941. године, село Островица почиње економски да слаби, а становништво се постепено сели у оближњи већи центар Кулен Вакуф. Крајем 20. вијека село је готово потпуно остало без сталних становника, а објекти на Островичком пољу данас већином служе као имања и викендице становника Кулен Вакуфа.

Архитектура Старог града

Фортификациони комплекс Островице има издужену основу дужине 117 метара и ширине до 83 метра, прилагођену терену:

Горњи (средњовековни) град: Обухвата највиши дио кречњачке стијене на коме доминира масивна четвртаста кула (донжон) са мањим обзидом. На западној страни, изван главних бедема, пронађени су темељи средњовековне цркве димензија 14 × 6 метара.
Доњи (османски) град: Изграђен током велике реконструкције у 18. вијеку под султаном Ахмедом I. Опасан је високим и дебелим бедемима (местимично висине до 10 метара) са четири велике округле куле (табије) и јаким улазним капијама. Са једине приступачне, западне стране, у стијени је прокопан дубок одбрамбени јарак.

Градитељска цјелина Стари град Островица проглашена је за национални споменик Босне и Херцеговине и дјелимично је обновљена у оквиру развоја туризма у Националном парку Уна.

Становништво

Националност^[1]	1991.
Муслимани ^[а]	140 (86,41%)
Срби	22 (13,58%)
Хрвати	0
Југословени	0
остали и непознато	0
Укупно	162

Види још

Референце

Напомене

^ Муслимани се данас изјашњавају као Бошњаци.

Референце

^ Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Литература

Књига: „Национални састав становништва — Резултати за Републику по општинама и насељеним мјестима 1991.“, статистички билтен бр. 234, Издање Државног завода за статистику Републике Босне и Херцеговине, Сарајево.
интернет — извор, Попис по мјесним заједницама — https://web.archive.org/web/20090520191154/http://www.fzs.ba/Podaci/nacion%20po%20mjesnim.pdf
Крешевљаковић, Хамдија (1953). Стари босански градови, Наше старине I, Сарајево, стр. 7-44.
Реџић, Хусреф (1983). Средњовјековни градови у Босни и Херцеговини, Сарајево.
Вего, Марко (1957). Насеља босанске средњовјековне државе, Свјетлост, Сарајево.
Комисија за очување националних споменика БиХ (2005). Одлука о проглашењу градитељске цјелине - Стари град Островица националним спомеником, Службени гласник БиХ, број 12/06.
Агенција за статистику Босне и Херцеговине (2019). Попис становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013 — Етничка/национална припадност, вјероисповијест, матерњи језик. Сарајево.

[2] Муслимани се данас изјашњавају као Бошњаци.

[Савезни_завод_за_статистику_СФРЈ-1] Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

[1]

[а]