Пештерско поље
| Пештерско поље | |
|---|---|
 Пештерско поље | |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 43° 03′ 04″ С; 20° 03′ 21″ И / 43.051166° С; 20.055833° И |
| Географија | |
  Пештерско поље | |
| Државе |  Србија |
Пештерско поље је крашко поље у југозападном делу Србије. Смештено је на Пештерској висоравни, на надморској висини од око 1160 м. Заузима површину од 50 km², са ширином од 5 км и дужином од 10 км. Као такво, највеће је крашко поље у Србији и највише на целом Балканском полуострву.[1]
Налази се између Гиљеве на северозападу, Жилиндара и Крушчице на југозападу и југу и Јарута на истоку и југоистоку. На северу је развођем Секништа (1232 m) одвојено од слива Увца. Отвореније је у правцу запада према долини Бистрице од које је одваја јако снижено развође, те представља затворену морфолошку целину елипсастог облика.[2] Ова пространа зараван има карактеристике субпланинске климе, са недостатком воде на већем делу територије и великим површинама пашњака и ливада погодним за сточарство. Упркос томе пољопривреда Пештера има обележја заостале планинске пољопривреде. У погледу етничких карактеристика издвајају се два региона, један насељен муслиманским становништвом, а други становницима православне вере, где етничке разлике подразумевају разлике у култури, обичајима и религији.[2]
Геолошке карактеристике[уреди | уреди извор]
Пештерско поље настало је радијалним тектонским покретима у граничној зони гиљевско-пештерске клипе и озренског серпентина. На контакту је тријаских кречњака и рожнац-дијабаске формације. Дно поља је уравњено и изграђено од квартарних наслага. Централна језерска раван поља нагнута је од североистока према југозападу, односно у правцу тока Бороштице. На дужини од 6 km нагиб износи 9 m. У североисточном делу централна раван лежи на 1164 m надморске висине, а у југозападном на 1155 m. Уравњеност дна поља и непоремећеност језерских седимената указују да после главне фазе спуштања и формирања поља, централна раван није била захваћена млађим тектонским покретима.[2]
У прејезерској фази, радијалним тектонским покретима односно спуштањем делова старих речних долина, у јужном и западном ободу поља формиране су потолине. Отворене су у правцу речних токова и широко повезане са пољем. После тектонских покрета спуштања, крајем еоцена и почетком олигоцена, Пештерско поље ушло је у лакустријску фазу. У току лакустријске фазе представљале су заливе Пештерског језера. Дна потолина су широка и уравњена. У подини алувијалних акумулација леже дебели слојеви језерских и теригених седимената.
Након језерске фазе, у Пештерско поље усецају се малобројни речни токови и формирају понорнице у централној језерској равни и ободу поља. После еродирања квартарних језерских и теригених акумулација и оголићавања кречњачке подине у западним деловима поља јавио се крашки процес, у којем су скрашћени површински токови Бороштице, Угловске и Долићке реке и других мањих токова и тако формирани крашки облици рељефа. По Јовану Цвијићу, Пештерско поље представља врсту петрифициране површи. Истиче да је оно од изворишта Рашке одвојено процесом скрашћавања, а од слива Увца радијалним тектонским покретима у току пиринејске фазе алпске орогенезе. За овакво објашњење узима постојање крашких појава у северном ободу поља, али и изразитих раседа у источном, јужном и северном делу.[2]
Геоморфолошке карактеристике[уреди | уреди извор]
Дејством различитих геоморфолошких агенаса у условима хетерогене геолошке подлоге као и различитих климатских прилика током геолошке прошлости формирани су различити облици рељефа.[2] Са геохронолошког аспекта најстарији је флувиоденудациони процес. Он се почео одвијати након формирања шаријашке структуре у доњој креди. Одвијао се углавном у кречњацима навученим преко дијабаз-рожнаца. У току ове фазе ерозивним процесима постепено су стварани услови за почетак деловања крашког процеса који се јавио пре лакустријске фазе. То је стара крашка фаза у току које су формиране најстарије вртаче и увале и извршено прво скрашћавање токова.[2]
После неогених тектонских покрета спуштања дошло је до стварања језера испуњавањем котлина и басена водом. У току језерске фазе настали су облици рељефа деловањем абразионог процеса. Истовремено са абразионим процесом на копну су деловали крашки и флувиоденудациони процеси. Повлачење језера у току средњег миоцена имало је за последицу формирање речних система на централној језерској равни. Тиме је почела млађа флувиоденудациона фаза, која и данас траје са истовременим деловањем крашког процеса. Из напред наведеног уочава се да у рељефу Пештерског поља доминирају облици флувијалне и крашке ерозије.
Од облика флувијалне ерозије на територији Пештерског поља издвајају се долински системи. Они чине фосилне скрашћене долине на западном ободу и рецентне долине са токовима на источном и југоисточном ободу поља. Долине су усечене у дијабаз-рожнацима и серпентинима, а речна корита у квартарним седиментима. У долинском систему Пештерског поља најизразитија је долина Ђерекарске реке-изворишног дела Бороштице. Мање су изражене долине Ђурђевице и Браћачке реке. Крашки рељеф је развијен у кречњацима средње и горње тријаске старости. Вртаче представљају доминантан облик рељефа. Поред вртача јављају се суве долине, увале, понори и јаме.[2] У југозападном делу поља налази се острвско кречњачко узвишење Сука (1173 м) које се у односу на дно поља издиже за 18 м. Од југоистока према северозападу, Сука се пружа на дужини од 200 метара, а широка је 100 м.
Генерално, у Пештерском пољу идући од истока према западу смењују се подински и облици флувиоденудационе ерозије, у крашким облицима рељефа. У самом пољу заступљени су акумулациони процеси засипања, ту су језеро које се разлива и тресет који се експлоатише.
Климатске карактеристике[уреди | уреди извор]
Пештерско поље налази се у појасу умерено континенталне климе, која под утицајем надморске висине, има обележје субпланинског климата. Представља веома интересантно подручја за климатолошка истраживања и једно од четири области у нашој земљи у којима се апсолутне минималне температуре ваздуха спуштају испод -30 ˚С. У овом делу земље су просечно узевши зиме најхладније у Србији. Апсолутно минимална температура ваздуха, уопште, забележена је у Сјеници 26. јануара 1954. године и износила је -38 ˚С.
Задатак теренских истраживања састојао се у обилажењу метеоролошке станице у Сјеници, климатолошке у Карајукића бунарима (насеље се налази у средишту Пештерског поља) и прикупљању вредности метеоролошких параметара. Поред поменутих обилазака извршена је и анализа околног простора. Резултати у том смислу говоре да би апсолутно минималне температуре ваздуха требало пре очекивати у Пештерском пољу пре него у Сјеничкој котлини, како је то овде случај. Прво, поље је опкољено са свих страна и налази се на надморској висини од 1160 м, што је за око 100 метара више од оне на којој се налази Сјеница. На основу анализе прикупљених података и казивања људи који свакодневно очитавају вредности параметара, добија се да су температуре ваздуха у пољу ниже за око 1˚С. То што се апсолутно мимимална температура односи на Сјеницу, а не на Карајукића бунаре, објашњава се чињеницом да се у поменутом селу Пештерског поља редовна мерења врше тек од 1970. године.[2] Метеоролошки подаци приказани у овом раду односе се на Сјеницу, осим у случају падавина где су подаци измерени у климатолошкој станици Карајукића бунари и обухватају период од 1961. до 1990. године. Када се ради о падавинским станицама, на терену је установљено да многе не раде или су радиле са знатним временским прекидима, те се подаци са истих тешко могу анализирати.
Хидролошке карактеристике[уреди | уреди извор]
Кроз поље протиче река понорница Бороштица, дуж које се образују минерално-барска земљишта, где се јавља тресет. Бороштица (15 км) настаје од Ђерекарског врела у јужном делу Пештерског поља. До села Набоја, Ђерекарска река тече клисурастом долином, а низводно се шири око 1 км.[3] Код села Бороштица улази у Пештерско поље и добија назив. Понире испод хума Горица (1173 м) и после 18 м подземног отицања поново избија на површину. У Пештерском пољу, Бороштица меандрира, речно корито широко је 2 м и дубоко 1 м[4]. Главни понор је код Сука (1.173 м) у средишњем делу Пештерског поља.
Педолошке карактеристике[уреди | уреди извор]
Мочварно, минерално барско земљиште покрива највећи део Пештерског поља. Морфолошке особине овог типа земљишта зависе од дубине подземне воде и режиму њеног колебања током године. Тежак механички састав (нпр. честице крупније од 0,2 мм учествују у саставу овог земљишта и до 28%, док су колоидне глине заступљене у распону од 26 до 71%), скоро константна засићеност водом, што земљишту даје слабу структуру и лепљивост. Количина хумуса у овом земљишту је знатна (и до 8%) и образлаже се процесом распадања хидрофита. Међутим, плодност и економска значајност овог типа земљишта су мали и постали би економски оправдани тек после обављених поступака одводњавања.[2] Знатну површину у Пештерском пољу покрива и тресет (локалитет источно од Карајукића бунара на површини од 450 ха). Дебљина тресетних наслага је око 2 м, и оне се одликују изразитом киселошћу и учешћем органских материја у износу од 80%.[2]
Значај[уреди | уреди извор]
По значају природних вредности, Пештерско поље превазилази националне оквире. То се види из чињенице да је ово подручје проглашено за „Подручје од међународног значаја за очување биљног света“ (IPA – Important Plant Area); „Подручје од међународног значаја за очување птица“ (IBA – Important Bird Area); „Одабрано подручје дневних лептира Србије“ (PBA – Prime Butterfly Areas in Serbia) и „Подручје влажних станишта од међународног значаја“ (Ramsar Convention – The Convention on Wetlands of International Importance).[5]
Галерија[уреди | уреди извор]
-
Пештерско домаћинство -
Пештерско поље -
Штале у Пештерском пољу
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Serbia travel”. Архивирано из оригинала 26. 06. 2015. г. Приступљено 26. 06. 2015.
- ^ а б в г д ђ е ж з и Др Радослава Ракић: Географске особености и функције Пештера. Београд, 1989. год.
- ^ Вуковић А. (1968): Хидрогеолошка испитивања Пештери. Завод за геолошка и геофизичка истраживања, Београд.
- ^ Зеремски М. (1965): Хидрографске особине Сјеничке котлине. Зборник радова Књига 20, Географски институт „Јован Цвијић”, Београд.
- ^ „Завод за заштиту Србије”. Архивирано из оригинала 26. 06. 2015. г. Приступљено 26. 06. 2015.
