Алексеј Јелачић — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м уклоњена категорија Доктори наука; додана категорија [[:Категорија:Доктори историјских наука|Доктори истори…
м Уклањање сувишних унутрашњих веза
Ред 25: Ред 25:
Алексеј Јелачић родио се у [[Кијев]]у [[18. јануар]]а [[1892]]. године. О његовим родитељима нема прецизнијих података, а сам Јелачић на више места наводи да је [[Јужни Словени|јужнословенских]] корена. У посвети једне књиге наводи се да му је мајка умрла [[11. јануар]]а [[1912]]. године.<ref>
Алексеј Јелачић родио се у [[Кијев]]у [[18. јануар]]а [[1892]]. године. О његовим родитељима нема прецизнијих података, а сам Јелачић на више места наводи да је [[Јужни Словени|јужнословенских]] корена. У посвети једне књиге наводи се да му је мајка умрла [[11. јануар]]а [[1912]]. године.<ref>
| Алексије Јелачић, „Сељачки покрет у Хрватској и Славонији године 1848.-1849.“, Загреб 1925, у посвети дела.</ref> У Кијеву је завршио приватну основну школу и класичну гимназију 1909. Чињеница да је завршио приватну основну школу и његово име на списку земљопоседника Проскуровског среза<ref>
| Алексије Јелачић, „Сељачки покрет у Хрватској и Славонији године 1848.-1849.“, Загреб 1925, у посвети дела.</ref> У Кијеву је завршио приватну основну школу и класичну гимназију 1909. Чињеница да је завршио приватну основну школу и његово име на списку земљопоседника Проскуровског среза<ref>
| http://rodovoyegnezdo.narod.ru/Podolia/proskovuezd.htm</ref>, претпостављају да је из имућније породице. Студије историје је завршио на Историјско-филолошком факултету Универзитета у [[Санкт Петербург]]у [[1914]]. године. Исте године примљен је за [[асистент]]а на катедру за [[Историја Русије|руску историју]] истог факултета. Године [[1917]]. прелази на Универзитет светог Владимира у [[Кијев]]у и на њему магистрира 1918. године радњом „Самодержавие и народ в России XVIII века“ (Самодржавље и народ у Русији 18. века). Године 1919. прелази на лицеј у Каменц-Подолском и предаје у истом све до [[1920]]. године.
| http://rodovoyegnezdo.narod.ru/Podolia/proskovuezd.htm</ref>, претпостављају да је из имућније породице. Студије историје је завршио на Историјско-филолошком факултету Универзитета у [[Санкт Петербург]]у [[1914]]. године. Исте године примљен је за [[асистент]]а на катедру за [[Историја Русије|руску историју]] истог факултета. Године [[1917]]. прелази на Универзитет светог Владимира у Кијеву и на њему магистрира 1918. године радњом „Самодержавие и народ в России XVIII века“ (Самодржавље и народ у Русији 18. века). Године 1919. прелази на лицеј у Каменц-Подолском и предаје у истом све до [[1920]]. године.


Године [[1920]]. емигрира у [[Краљевина Југославија|Краљевину Југославију]] и живи у њој све до смрти. Био је ангажован као гимназијски професор у [[Скопље|Скопљу]] ([[1920]]–[[1924]]), [[Пљевља|Пљевљима]] и [[Приштина|Приштини]] ([[1924]]–[[1925]]). У [[Љубљана|Љубљани]] је 1925. године докторирао радњом „Сељачки покрет у Хрватској и Славонији године 1848-1849", што је први темељитији рад на наведену тему уопште<ref>
Године 1920. емигрира у [[Краљевина Југославија|Краљевину Југославију]] и живи у њој све до смрти. Био је ангажован као гимназијски професор у [[Скопље|Скопљу]] (1920–[[1924]]), [[Пљевља|Пљевљима]] и [[Приштина|Приштини]] (1924–[[1925]]). У [[Љубљана|Љубљани]] је 1925. године докторирао радњом „Сељачки покрет у Хрватској и Славонији године 1848-1849", што је први темељитији рад на наведену тему уопште<ref>
| Јарослав Шидак, „Студије из хрватске повијести за револуције 1848-49“, Загреб 1979.</ref>. Од 1925. године живи и ради у Скопљу као хонорарни професор руске и [[Западни Словени|западнословенске]] историје на Филозофском факултету, а истовремено предаје и у скопској гимназији. Био је дугогодишњи [[Политика|Политикин]] дописник из Скопља. Из Скопља је краће време избивао [[1932]]. када наставникује у [[Крушевац|Крушевцу]]. По избијању рата [[1941]]. премештен је на рад у [[Лесковац|лесковачку]] гимназију. У [[Београд]]у је умро 20. октобра [[1941]]. године и покопан је на руском гробљу.
| Јарослав Шидак, „Студије из хрватске повијести за револуције 1848-49“, Загреб 1979.</ref>. Од 1925. године живи и ради у Скопљу као хонорарни професор руске и [[Западни Словени|западнословенске]] историје на Филозофском факултету, а истовремено предаје и у скопској гимназији. Био је дугогодишњи [[Политика|Политикин]] дописник из Скопља. Из Скопља је краће време избивао [[1932]]. када наставникује у [[Крушевац|Крушевцу]]. По избијању рата [[1941]]. премештен је на рад у [[Лесковац|лесковачку]] гимназију. У [[Београд]]у је умро 20. октобра 1941. године и покопан је на руском гробљу.


== Научна и публицистичка делатност ==
== Научна и публицистичка делатност ==

Верзија на датум 16. јун 2014. у 07:01

Алексеј Јелачић
Лични подаци
Датум рођења10. јануар 1892.
Место рођењаКијев, Руска Империја
Датум смрти20. октобар 1941.
Место смртиБеоград,

Алексеј Јелачић (рус. Алексей Кириллович Елачич; Кијев, 10. јануар 1892 — Београд, 20. октобар 1941) је био српски историчар, публициста и новинар руског порекла.

Биографија

Алексеј Јелачић родио се у Кијеву 18. јануара 1892. године. О његовим родитељима нема прецизнијих података, а сам Јелачић на више места наводи да је јужнословенских корена. У посвети једне књиге наводи се да му је мајка умрла 11. јануара 1912. године.[1] У Кијеву је завршио приватну основну школу и класичну гимназију 1909. Чињеница да је завршио приватну основну школу и његово име на списку земљопоседника Проскуровског среза[2], претпостављају да је из имућније породице. Студије историје је завршио на Историјско-филолошком факултету Универзитета у Санкт Петербургу 1914. године. Исте године примљен је за асистента на катедру за руску историју истог факултета. Године 1917. прелази на Универзитет светог Владимира у Кијеву и на њему магистрира 1918. године радњом „Самодержавие и народ в России XVIII века“ (Самодржавље и народ у Русији 18. века). Године 1919. прелази на лицеј у Каменц-Подолском и предаје у истом све до 1920. године.

Године 1920. емигрира у Краљевину Југославију и живи у њој све до смрти. Био је ангажован као гимназијски професор у Скопљу (1920–1924), Пљевљима и Приштини (1924–1925). У Љубљани је 1925. године докторирао радњом „Сељачки покрет у Хрватској и Славонији године 1848-1849", што је први темељитији рад на наведену тему уопште[3]. Од 1925. године живи и ради у Скопљу као хонорарни професор руске и западнословенске историје на Филозофском факултету, а истовремено предаје и у скопској гимназији. Био је дугогодишњи Политикин дописник из Скопља. Из Скопља је краће време избивао 1932. када наставникује у Крушевцу. По избијању рата 1941. премештен је на рад у лесковачку гимназију. У Београду је умро 20. октобра 1941. године и покопан је на руском гробљу.

Научна и публицистичка делатност

Од 1909. до досељења у Југославију Јелачић је објавио неколико историјских радова, серију књижевних приказа и прегледа у разним кијевским часописима и новинама, те серију многобројних изворних чланака из руске и опште историје у енциклопедији „Нови Энциклопедический Словарь Ефрона“, почев од св. V., Санкт Петербург 1911-.

По доласку у Југославију брзо овладава српским језиком и постаје плодан писац. У многим дневним новинама пише о револуционарним збивањима у Русији, а у загребачкој „Новој Европи“ годинама је објављивао чланке из руске историје. О његовом значају у тадашњем друштву сведочи енциклопедијски чланак о њему у познатој „Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој"[4].

У својим радовима пише противбољшевички. Мирослав Крлежа у часопису „Књижевна република“ оштро је нападао Јелачића као „активног контрареволуционара“ и „генералску прирепину"[5]. Због таквих својих стајалишта Јелачић је за време комунистичке Југославије најчешће прешућиван.

Написао је први целовити приказ руске историје на српском језику, те краће приказе пољске и чешке историје. Целовита библиографија његових радова до данас није израђена. Списак његових радова до 1925. године саставио је сам писац у књизи „Сељачки покрет у Хрватској и Славонији године 1848-1849" (Загреб 1925), а Јосип Пејин је објавио у „Историјском гласнику 1-2" (Друштво историчара СР Србије, Београд 1918) непотпуну библиографију Јелачићевих радова од 1922. године.

Од 2007. године најзначајнија Јелачићева дела објављују се на интернету, а објављено је и неколико штампаних издања „Историје Русије“ и „Историје Пољске“.

Избор из библиографије

Референце

  1. ^ | Алексије Јелачић, „Сељачки покрет у Хрватској и Славонији године 1848.-1849.“, Загреб 1925, у посвети дела.
  2. ^ | http://rodovoyegnezdo.narod.ru/Podolia/proskovuezd.htm
  3. ^ | Јарослав Шидак, „Студије из хрватске повијести за револуције 1848-49“, Загреб 1979.
  4. ^ | Станоје Станојевић уредник, „Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка“, Загреб 1925-1928, свезак II, стр. 146.
  5. ^ | Мирослав Крлежа, Књижевна република, 2 ()1924-25) 11/12, стр. 555-556; 3 (1926) 1, стр. 47-51; 2, стр. 82-98.

Литература

  • Енциклопедија српске историографије, приређивачи Раде Михаљчић и Сима Ћирковић, Београд 1997., чланак „Алексије Јелачић“.
  • Алексије Јелачић, „Сељачки покрет у Хрватској и Славонији године 1848-1849", Загреб 1925.
  • Станоје Станојевић уредник, „Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка“, Загреб 1925-1928, свезак II, стр. 146.
  • Јарослав Шидак, „Студије из хрватске повијести за револуције 1848-49", Загреб 1979.
  • Хрватски биографски лексикон.
  • Српски биографски лексикон.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алексеј_Јелачић&oldid=9858684”