Иван Гундулић — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Спашавам 1 извора и означавам 0 мртвим.) #IABot (v2.0
+
Ред 37: Ред 37:
}}
}}
[[Датотека:Fran Gundulic2.JPG|мини|десно|200п|20. мај 1893, службени дан отварања споменика Ивана Гундулића]]
[[Датотека:Fran Gundulic2.JPG|мини|десно|200п|20. мај 1893, службени дан отварања споменика Ивана Гундулића]]
'''Иван ''Џиво'' Гундулић''' ({{јез-ита|Giovanni Francesco Gondola}}, надимак ''Мачица''; [[9. јануар]] [[1589]] — [[8. децембар]] [[1638]]) је био један од најзначајнијих [[Срби католици|српских]]<ref>{{Cite journal|last=|first=|date=|title=BALCANICA|url=http://www.balcanica.rs/balcanica/uploaded/balcanica/balcanica%2037/21%20Prikazi%2011%20Miroslav%20Svirƒeviå.pdf|journal=ANNUAL OF THE INSTITUTE FOR BALKAN STUDIES|volume=XXXVII|pages=336|via=}}</ref><ref>"Стражилово", Нови Сад 17. децембар 1887.</ref><ref>"Отаџбина", Београд 1. септембар 1888.</ref> песника<ref>Јевта Поповић: "Разна дела", Будим 1827.</ref> из [[Дубровачка република|Дубровачке републике]].<ref name="Пешак">Група аутора, 100 најзнаменитијих Срба, Београд,1993. </ref> Познат је по [[еп]]у ''[[Осман (еп)|Осман]]'', који представља најзначајније дело [[Дубровачка књижевност|дубровачке књижевности]] и најуспелији [[Словени|словенски]] [[барок]]ни еп<ref name="Аца">Александар Милановић, ''„Кратка историја српског књижевног језика“'', [[Београд]]. {{page|year=2004|isbn=978-86-17-11104-3|pages=}}</ref>, као и по пасторалном делу ''[[Дубравка (Иван Гундулић)|Дубравка]]''. [[Српска академија наука и уметности|САНУ]] га је уврстила међу [[100 најзнаменитијих Срба (књига)|100 најзнаменитијих Срба]].
'''Иван ''Џиво'' Гундулић''' ({{јез-ита|Giovanni Francesco Gondola}}, надимак ''Мачица''; [[9. јануар]] [[1589]] — [[8. децембар]] [[1638]]) био je један од најзначајнијих [[барок]]ни песника<ref>Јевта Поповић: „Разна дела”, Будим 1827.</ref> из [[Дубровачка република|Дубровачке републике]].<ref name="Пешак">Група аутора, 100 најзнаменитијих Срба, Београд,1993.</ref> Познат је по [[еп]]у ''[[Осман (еп)|Осман]]'', који представља најзначајније дело [[Дубровачка књижевност|дубровачке књижевности]] и најуспелији [[Словени|словенски]] [[барок]]ни еп<ref name="Аца">Александар Милановић, ''„Кратка историја српског књижевног језика”'', [[Београд]]. {{page|year=2004|isbn=978-86-17-11104-3|pages=}}</ref>, као и по пасторалном делу ''[[Дубравка (Иван Гундулић)|Дубравка]]''.


== Биографија ==
== Биографија ==
Гундулић је рођен у властелинској породици као најстарији син Франа<ref>Ђуро Поповић: "Историја облика српскога и хрватскога језика", Београд 1874.</ref> Гундулића и Џиве Градић<ref>"Срђ", Дубровник 15. јануар 1907.</ref>. Млађи син је био Мато. Породица Гундулић била је позната још у [[13. век]]у, а њени чланови обављали су разне државно-административне послове у [[Дубровник]]у и околини. У тридесетој години живота оженио се са властелинком дубровачком Николицом Саркочевић.<ref>"Стражилово", Нови Сад 1888.</ref> Иван Гундулић је имао три сина, од којих је један био песник, а један маршал аустријске војске. Били су то синови, аустријски официри Франо (1632–1700) и Јермин те песник Шишко (Сигисмунд), (1635-1682) кнез дубровачки.<ref>"Дело", Београд 1. април 1895.</ref>
Гундулић је рођен у властелинској породици као најстарији син Франа<ref>Ђуро Поповић: „Историја облика српскога и хрватскога језика”, Београд 1874.</ref> Гундулића и Џиве Градић<ref>„Срђ”, Дубровник 15. јануар 1907.</ref>. Млађи син је био Мато. Породица Гундулић била је позната још у [[13. век]]у, а њени чланови обављали су разне државно-административне послове у [[Дубровник]]у и околини. У тридесетој години живота оженио се са властелинком дубровачком Николицом Саркочевић.<ref>„Стражилово”, Нови Сад 1888.</ref> Иван Гундулић је имао три сина, од којих је један био песник, а један маршал аустријске војске. Били су то синови, аустријски официри Франо (1632—1700) и Јермин те песник Шишко (Сигисмунд), (1635—1682) кнез дубровачки.<ref>„Дело”, Београд 1. април 1895.</ref>


Прво се учио код језуита, па изучио право. Век је провео као чиновник републике, скоро на свима положајима. Два пута је био кнез у Конавлима, прво 1615—1616, а други пут [[1619]]. године{{Напомена|Сачувано је његово писмо од [[19. јун]]а 1619. године у коме се жали на [[кријумчар]]е [[Вино|вина]] на простору под његовим надзором.}}. Постаје сенатор<ref>Иван Гундулић / Краљ од пјесника, ур. Дуња Фалишевац, Мозаик књига. {{page1|publisher=|location=Загреб|year=2005|id=|pages=7}};</ref> [[1636]]. године, а [[1638]]. изабран је за члана Малог већа, али је умро пре него је стварно ушао у то највише управно тело Републике. Осим тога постао је и члан напуљске књижевне „Академије доконих“. После кратке болести умире децембра исте године. Сахрањен је у фрањевачкој цркви у Дубровнику.
Прво се учио код језуита, па изучио право. Век је провео као чиновник републике, скоро на свима положајима. Два пута је био кнез у Конавлима, прво 1615—1616, а други пут [[1619]]. године{{Напомена|Сачувано је његово писмо од [[19. јун]]а 1619. године у коме се жали на [[кријумчар]]е [[Вино|вина]] на простору под његовим надзором.}}. Постаје сенатор<ref>Иван Гундулић / Краљ од пјесника, ур. Дуња Фалишевац, Мозаик књига. {{page1|publisher=|location=Загреб|year=2005|id=|pages=7}};</ref> [[1636]]. године, а 1638. изабран је за члана Малог већа, али је умро пре него је стварно ушао у то највише управно тело Републике. Осим тога постао је и члан напуљске књижевне „Академије доконих”. После кратке болести умире децембра исте године. Сахрањен је у фрањевачкој цркви у Дубровнику.


[[Датотека:Ivan Gundulić - monument in Dubrovnik.jpg|200px|мини|Споменик Ивану Гундулићу у Дубровнику]]
[[Датотека:Ivan Gundulić - monument in Dubrovnik.jpg|200px|мини|Споменик Ивану Гундулићу у Дубровнику]]
[[Датотека:Marko Murat - Dživo Gundulić.jpg|200px|мини|[[Марко Мурат]] - Џиво Гундулић, Народни музеј у Панчеву]]
[[Датотека:Marko Murat - Dživo Gundulić.jpg|200px|мини|[[Марко Мурат]] — Џиво Гундулић, Народни музеј у Панчеву]]
Подигнут му је 1893. споменик у Дубровнику. За то су прикупљали прилози у Београду и целој Србији.<ref>[http://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/srpske_novine/1892/09/19#page/1/mode/1up Српске новине (1892)] Приступљено 26. 1. 2019.</ref> По њему је названа [[ОШ „Иван Гундулић” Нови Београд|основна школа у Београду]].
Подигнут му је 1893. споменик у Дубровнику. За то су прикупљали прилози у Београду и целој Србији.<ref>[http://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/srpske_novine/1892/09/19#page/1/mode/1up Српске новине (1892)] Приступљено 26. јануар 2019.</ref> По њему је названа [[ОШ „Иван Гундулић” Нови Београд|основна школа у Београду]].


== Дела ==
== Дела ==
{{Главни чланак|Еп Осман|Дубравка (Иван Гундулић)}}
{{Главни чланак|Еп Осман|Дубравка (Иван Гундулић)}}
Иван Гундулић је био веома плодан писац, један од најзнаменитијих писаца дубровачког [[барок]]а. Написао је 18 познатих песничких дела, од којих су 12 сачуваних. Већ у младости Гундулић почиње да се бави књижевним стваралаштвом, претежно световног карактера. Почео је да се бави поезијом 1610. године.<ref>"Илирска читанка за горње гимназије",</ref> У наредном периоду мање се бави стварањем дела световног карактера и почиње да пише дела духовног карактера. Пишући, Гундулић веома често у својим делима користи копулацију, књижевну фигуру која је и данас непозната српском језику.
Иван Гундулић је био веома плодан писац, један од најзнаменитијих писаца дубровачког [[барок]]а. Написао је 18 познатих песничких дела, од којих су 12 сачуваних. Већ у младости Гундулић почиње да се бави књижевним стваралаштвом, претежно световног карактера. Почео је да се бави поезијом 1610. године.<ref>„Илирска читанка за горње гимназије”,</ref> У наредном периоду мање се бави стварањем дела световног карактера и почиње да пише дела духовног карактера. Пишући, Гундулић веома често у својим делима користи копулацију, стилску фигуру.


Његова најважнија дела су: [[осман (еп)|еп Осман]], побожни спев „Сузе сина разметнога“ и пастирска игра (пасторала) „[[Дубравка (Иван Гундулић)|Дубравка]]“. Написао је велики број митолошких драма. Сачуване су кратке драмске сцене „Дијана и Армида“, прерада „Просерпина уграбљена“ и превод „Аријадна“. Остале су изгубљене. Поред тога, преводио је и „псалме Давидове“, седам на броју. Њих је штампао заједно са побожном песмом „Од величанства Божијех“.
Његова најважнија дела су: [[осман (еп)|еп Осман]], побожни спев „Сузе сина разметнога” и пастирска игра (пасторала) „[[Дубравка (Иван Гундулић)|Дубравка]]”. Написао је велики број митолошких драма. Сачуване су кратке драмске сцене „Дијана и Армида”, прерада „Просерпина уграбљена” и превод „Аријадна”. Остале су изгубљене. Поред тога, преводио је и „псалме Давидове”, седам на броју. Њих је штампао заједно са побожном песмом „Од величанства Божијех”.


Рефлексивно-религиозни спев [[Сузе сина разметнога]], рађен према „Сузама светога Петра“ од италијанског песника Тансила, можда је његово најбоље дело, иако није највеће. Штампан је у Венецији [[1622]]. године, а друго издање, због велике читаности, излази већ наредне године. Мотив је позната библијска прича о блудном сину, приказана у монологу, снажном песничком инспирацијом и у раскошном руху ренесансне поетике. Песма је епска само по дужини, у ствари ту нема епске радње и причања догађаја, већ је цела песма болна и лична исповест младићких грехова, сазнања и покајања. Вероватно да му је библијска личност послужила као згодна [[алегорија]] за исказ сопствених проживљавања. Песма је сва у лирском заносу, проткана филозофским опажањима о ништавилу телесног задовољства и пролазности среће. Стил је веома раскошан, пун лепих [[антитеза]] и [[метафора]]. [[Дикција]] је крепка и узвишена, у складу са предметом. Са чисто формалне стране Гундулић је унео једну новину: строфу од шест стихова осмерца. Као сва Гундулићева дела, тако и ово има известан етички значај, наиме да живот почива на скромности и да је духовно задовољство изнад чулног и пролазног.
Рефлексивно-религиозни спев [[Сузе сина разметнога]], рађен према „Сузама светога Петра” од италијанског песника Тансила, можда је његово најбоље дело, иако није највеће. Штампан је у Венецији [[1622]]. године, а друго издање, због велике читаности, излази већ наредне године. Мотив је позната библијска прича о блудном сину, приказана у монологу, снажном песничком инспирацијом и у раскошном руху ренесансне поетике. Песма је епска само по дужини, у ствари ту нема епске радње и причања догађаја, већ је цела песма болна и лична исповест младићких грехова, сазнања и покајања. Вероватно да му је библијска личност послужила као згодна [[алегорија]] за исказ сопствених проживљавања. Песма је сва у лирском заносу, проткана филозофским опажањима о ништавилу телесног задовољства и пролазности среће. Стил је веома раскошан, пун лепих [[антитеза]] и [[метафора]]. [[Дикција]] је крепка и узвишена, у складу са предметом. Са чисто формалне стране Гундулић је унео једну новину: строфу од шест стихова осмерца. Као сва Гундулићева дела, тако и ово има известан етички значај, наиме да живот почива на скромности и да је духовно задовољство изнад чулног и пролазног.


„Дубравка“ је пастирска игра, испевана под утицајем италијанске пасторалне поезије. Први пут је изведена [[1628]]. године пред дубровачком публиком. У овој пасторали Гундулић слави брак из љубави, поштење и честитост. Та етичка мисао је овде представљена у алегоричној форми. Гундулић је предмет поставио на националну основу, јер се радња одиграва у Дубровнику. Он је Дубровчане приказао симболично: као виле и пастире. На дан [[свети Власије|св. Влаха]], заштитника Дубровника, обичај је био да најлепши момак узме најлепшу девојку. Пастир Миљенко је тај момак, а девојка пастирица Дубравка. Судије буду поткупљене и Дубравку доделе ружном и старом Грдану, али због срџбе Божије то буде на време откривено и Дубравка полази за Миљенка. У почетку пасторале хор пастира и вила слави слободу и једнакост „дубраве“ (Дубровника), а на крају пастири славе тријумф чисте љубави и поштења над материјалним богатством.
„Дубравка” је пастирска игра, испевана под утицајем италијанске пасторалне поезије. Први пут је изведена [[1628]]. године пред дубровачком публиком. У овој пасторали Гундулић слави брак из љубави, поштење и честитост. Та етичка мисао је овде представљена у алегоричној форми. Гундулић је предмет поставио на националну основу, јер се радња одиграва у Дубровнику. Он је Дубровчане приказао симболично: као виле и пастире. На дан [[свети Власије|св. Влаха]], заштитника Дубровника, обичај је био да најлепши момак узме најлепшу девојку. Пастир Миљенко је тај момак, а девојка пастирица Дубравка. Судије буду поткупљене и Дубравку доделе ружном и старом Грдану, али због срџбе Божије то буде на време откривено и Дубравка полази за Миљенка. У почетку пасторале хор пастира и вила слави слободу и једнакост „дубраве” (Дубровника), а на крају пастири славе тријумф чисте љубави и поштења над материјалним богатством.

== Етницитет ==
Гундулић је свој народ називао „Словенима”, а све Словене је сматрао једном великом целином, јединственим народом.<ref>{{Cite book|url=https://books.google.com/books/about/When_Ethnicity_Did_Not_Matter_in_the_Bal.html?id=wEF5oN5erE0C|title=When Ethnicity Did Not Matter in the Balkans: A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods|last=Fine|first=John V. A. (Jr )|date=5. 2. 2010|publisher=University of Michigan Press|year=|isbn=978-0-472-02560-2|location=|pages=297|language=en}}</ref> Еп ''Осман'' посветио је „našemu slovinskomu narodu”. Различити истраживачи описали су га хрватским песником.<ref>{{cite book|url=https://books.google.com/books?id=dC7FCgAAQBAJ|title=The Princeton Handbook of World Poetries|last1=Greene|first1=Roland|last2=Cushman|first2=Stephen|date=2016|publisher=Princeton University Press|isbn=978-1-4008-8063-8|page=136|language=en}}</ref><ref>{{cite book|url=https://books.google.com/books?id=IRRXAAAAYAAJ|title=Authors of the Medieval and Renaissance Eras: 1100 to 1660|last=Çiçek, Kemal|first=Kuran, Ercüment|publisher=University of Michigan|year=2000|edition=4}}</ref><ref>{{cite book|url=https://books.google.com/books?id=KPkNAQAAMAAJ|title=Jadwiga of Anjou and the Rise of East Central Europe|last=Halecki|first=Oscar|publisher=Polish Institute of Arts and Sciences of America|year=1991|isbn=0-88033-206-9|page=336|authorlink=Oscar Halecki}}</ref><ref>{{cite book|url=https://books.google.com/books?id=PYgrAQAAMAAJ|title=Eastern Europe: An Intruduction to the People, Lands, and Culture|author=Richard C. Frucht|publisher=ABC-CLIO|year=2005|isbn=978-1-57607-800-6|page=464}}</ref><ref>{{cite book|url=https://books.google.com/books?id=s-wMrlnez4EC|title=Collier's Encyclopedia: With Bibliography and Index|publisher=Collier|year=1950|volume=20|page=440}}</ref><ref>{{cite book|url=https://archive.org/details/merriamwebsters00merr|title=Merriam-Webster's Encyclopedia of Literature|publisher=Merriam-Webster|year=1995|isbn=0-87779-042-6|page=[https://archive.org/details/merriamwebsters00merr/page/501 501]|url-access=registration}}</ref><ref>{{cite book|url=https://books.google.hr/books?hl=hr&id=afo0AAAAMAAJ|title=The Encyclopedia Americana|publisher=Grolier|year=2000|isbn=0-7172-0133-3|volume=13|page=615}}</ref><ref>{{cite book|url=https://books.google.hr/books?id=cVYNAQAAMAAJ|title=Cross currents: A Yearbook of Central European culture|publisher=Dept. of Slavic Languages and Literatures, University of Michigan|year=1984|volume=3|page=163}}</ref><ref>{{cite book|url=https://books.google.hr/books?id=tWedAAAAQBAJ|title=Authors of the Medieval and Renaissance Eras: 1100 to 1660|publisher=Britannica Educational Publishing|year=2014|ISBN=978-1-61530-998-6|volume=3|page=300}}</ref><ref>{{cite book|url=https://books.google.hr/books?id=BkJsAAAAIAAJ|title=Historical Abstracts: Modern history abstracts, 1775—1914|publisher=American Bibliographical Center|year=1984|volume=30|page=336}}</ref> Према Мари-Жанин Чалић, професорки историје на Универзитету Лудвиг Максимилијан, након [[Контрареформација|контрареформације]] се развила нова симбиоза између реформисаног католицизма и (поновно) насталог хрватског идентитета која је несумњиво утицала на локалну барокну уметност. Дакле, овај реформисани католицизам био је један од најзначајнијих фактора стварања засебне хрватске етничке свести, а Гундулићев еп ''Осман'' био је израз различитих хрватских (пред-)националних осећаја.<ref>Marie-Janine Calic, The Great Cauldron: A History of Southeastern Europe, Harvard University Press, 2019, {{ISBN|0674983920}}, p. 95.</ref> Према речима Слободана Дракулића, професора социологије на Универзитету Рајерсон, претходник савременог хрватског национализма је предсавремени хрватски национализам, који је био аутохтони друштвени феномен 16. и 17. века, а један од његових представника био је Гундулић.<ref>Slobodan Drakulic (2008) Premodern Croatian Nationalism?, in "Nationalism and Ethnic Politics, " 14:4, 523—548, DOI: 10.1080/13537110802473308.</ref>

С друге стране, Гундулићева етничка припадност део је српско-хрватских подела у самоидентификацији западних јужнословенских просветитеља, што је био један од главних проблема у Југославији 20. века.<ref>Zlatko Isakovic, Identity and Security in Former Yugoslavia, Routledge Revivals, Edition reprint, Routledge, 2019, {{ISBN|1351733508}}, p. 59.</ref>

Већина српских академика, без званичног консензуса са хрватским колегама, дубровачку књижевност сматра заједничком баштином и поткрепљује тврдњу аргументом да је штокавско наречје основа савременог српског језика и да је српски језик присутан у [[Дубровачка република|Дубровачкој републици]] од њеног оснивања.<ref name="Seebiz">{{cite web|url=http://www.seebiz.eu/mirko-vuksanovic-gundulic-i-drzic-pripadaju-i-srpskoj-bastini/ar-1683/|title=Mirko Vuksanović: Gundulić i Držić pripadaju i srpskoj baštini|date=27. 4. 2011|work=seebiz.eu|language=Serbian|accessdate=20. 8. 2014}}</ref><ref>{{Cite web|url=https://www.scribd.com/document/132965833/Ljubomir-Stojanovic-Stare-Srpske-Povelje-i-Pisma-knjiga-I-Beograd-Sremski-Karlovci-1929|title=Ljubomir Stojanovic – Stare Srpske Povelje i Pisma, knjiga I, Beograd – Sremski Karlovci, 1929.|website=Scribd|language=en|access-date=12. 2. 2019}}</ref><ref>{{Cite web|url=https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1286990&print=yes|title=Vreme – Intervju – Zlata Bojović, istoričarka književnosti: Među Lavom i Drokunom|website=www.vreme.com|access-date=12. 2. 2019}}</ref><ref>{{Cite web|url=http://www.nspm.rs/hronika/istoricar-knjizevnosti-zlata-bojovic-u-dubrovackoj-republici-stamparije-su-bile-cirilicne-a-svoj-jezik-su-nazivali-i-srpskim.html?alphabet=l|title=Политика: Историчар књижевности Злата Бојовић: У Дубровачкој републици штампарије су биле ћириличне, а свој језик су називали и српским|last=Политика|website=Нова српска политичка мисао|language=sr-rs|access-date=12. 2. 2019}}</ref><ref>{{Cite book|url=https://repozitorij.hrstud.unizg.hr/islandora/object/hrstud:1799/preview|title=Vlasi u dubrovačkim spomenicima do 14. stoljeća|last=Pijović|first=Marko|publisher=Sveučilište u Zagrebu|year=2018|isbn=|location=Zagreb|pages=54—56}}</ref> Неки од последњих потомака породице Гундулић припадали су српско-католичком покрету из 19. века, међу којима је и градоначелник Дубровника [[Франо Гундулић|Франо Геталдић-Гундулић]].<ref>{{Cite web|url=https://ssr.org.rs/dr-milorad-vukanovic-niko-nema-pravo-da-svojata-dubrovnik/|title=dr Milorad Vukanović: Niko nema pravo da svojata Dubrovnik!|date=25. 8. 2019|website=Savez Srba iz regiona|language=sr-RS|access-date=1. 10. 2019}}</ref><ref>{{Cite web|url=http://www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/zbornikpristina/XXX/d006/html_ser_lat|title=Marko Atlagić|website=www.komunikacija.org.rs|access-date=1. 10. 2019}}</ref> Гундулића, попут осталих дубровачких писаца који су писали на штокавском наречју,<ref>{{Cite web|url=http://www.srpskilegat.rs/dubrovnik-ciji-je/|title=DUBROVNIK – ČIJI JE?|last=Vukovic|first=Sanja|date=29. 3. 2018|website=Fondacija Srpski legat|language=sr-RS|access-date=12. 2. 2019}}</ref> српски академици сматрају искључиво делом српске или делом заједничке српске и хрватске [[Културна баштина|културне баштине]].<ref>{{Cite journal|last=|first=|date=|title=BALCANICA|url=http://www.balcanica.rs/balcanica/uploaded/balcanica/balcanica%2037/21%20Prikazi%2011%20Miroslav%20Svirƒeviå.pdf|journal=ANNUAL OF THE INSTITUTE FOR BALKAN STUDIES|volume=XXXVII|pages=336|via=}}</ref><ref>„Стражилово”, Нови Сад 17. децембар 1887.</ref><ref>„Отаџбина”, Београд 1. септембар 1888.</ref> [[Српска академија наука и уметности]] га је уврстила међу [[100 најзнаменитијих Срба]], а његова дела су у саставу српске књижевности [[Матица српска|Матице српске]], са осталим дубровачким писцима, у петом тому књиге ''Десет векова српске књижевности''.<ref>{{citation|title=Poezija Dubrovnika i Boke Kotorske|series=Deset vekova srpske književnosti|publisher=Matica srpska|year=2010|volume=111}}</ref><ref>{{cite web|url=http://www.politika.rs/rubrike/kultura-i-zabava/Hrvatska-Svojatanje-dubrovacke-poezije-u-srpskoj-ediciji.sr.html|date=8. 4. 2011|work=politika.rs|language=Serbian|script-title=sr:Хрватска: Својатање дубровачке поезије у српској едицији|accessdate=12. 3. 2014}}</ref>

Хрватски академици и [[Matica hrvatska|Матица хрватска]] одбацују српске тврдње о двострукој припадности и тврде да су „већ позната српска присвајања, односно отимања хрватске културе”.<ref name="Seebiz" /><ref>{{cite journal|last=Tomić|first=Franić Viktoria|date=4. 5. 2011|title=Starijoj hrvatskoj književnosti nije mjesto u srpskom književnom kanonu|url=http://www.matica.hr/vijenac/448/Starijoj%20hrvatskoj%20knji%C5%BEevnosti%20nije%20mjesto%20u%20srpskom%20knji%C5%BEevnom%20kanonu/|journal=[[Vijenac]]|publisher=[[Matica hrvatska]]|volume=448|issue=|pages=|doi=|accessdate=20. 8. 2014}}</ref><ref>{{cite journal|last=Grčević|first=Mario|date=12. 12. 2013|title=Dubrovačka književnost ni u kojem smislu nije sastavni dio srpske književnosti|url=http://www.matica.hr/vijenac/516%20-%20517/Dubrova%C4%8Dka%20knji%C5%BEevnost%20ni%20u%20kojem%20smislu%20nije%20sastavni%20dio%20srpske%20knji%C5%BEevnosti/|journal=Vijenac|publisher=Matica hrvatska|volume=516—517|issue=|pages=|doi=|accessdate=20. 8. 2014}}</ref><ref>{{cite web|url=http://www.vecernji.hr/knjige/ivana-gundulica-uvrstili-u-antologiju-srpske-knjizevnosti-944495|title=Ivana Gundulića uvrstili u antologiju srpske književnosti|author=Denis Derk|date=13. 6. 2014|work=[[Večernji list]]|language=hr|accessdate=20. 8. 2014}}</ref>


== Напомене ==
== Напомене ==
Ред 62: Ред 71:


== Референце ==
== Референце ==
{{reflist}}
{{извори}}


== Литература ==
== Литература ==
* Милан Решетар, ''Гундулићев „Осман“'', Братство, XVIII, 1923.
* Милан Решетар, ''Гундулићев „Осман”'', Братство, XVIII, 1923.
* Исидора Секулић, ''Ивана Гундулића Сузе сина разметнога'', Џиво Гундулић, ''Сузе сина разметнога'', Београд, 1979.
* Исидора Секулић, ''Ивана Гундулића Сузе сина разметнога'', Џиво Гундулић, ''Сузе сина разметнога'', Београд, 1979.
* Мирослав Пантић, ''Поетика Гундулићевог „Османа“'', Мирослав Пантић, ''Сусрети с прошлошћу'', Београд, 1984.
* Мирослав Пантић, ''Поетика Гундулићевог „Османа”'', Мирослав Пантић, ''Сусрети с прошлошћу'', Београд, 1984.
* [[Злата Бојовић]], ''Џиво Гундулић краљ илирске поезије'', Београд, 1990.
* [[Злата Бојовић]], ''Џиво Гундулић краљ илирске поезије'', Београд, 1990.
* Злата Бојовић, ''Осман Џива Гундулића'', Београд, 1995.
* Злата Бојовић, ''Осман Џива Гундулића'', Београд, 1995.
Ред 94: Ред 103:
[[Категорија:Умрли 1638.]]
[[Категорија:Умрли 1638.]]
[[Категорија:Дубровчани]]
[[Категорија:Дубровчани]]
[[Категорија:Срби католици]]
[[Категорија:Срби у Далмацији]]
[[Категорија:Гундулићи|Иван]]
[[Категорија:Гундулићи|Иван]]
[[Категорија:Дубровачка књижевност]]
[[Категорија:Дубровачка књижевност]]

Верзија на датум 20. април 2020. у 19:30

Иван Гундулић
Лични подаци
Датум рођења(1589-01-09)9. јануар 1589.
Место рођењаДубровник, Дубровачка република
Датум смрти8. децембар 1638.(1638-12-08) (49 год.)
Место смртиДубровник, Дубровачка република
20. мај 1893, службени дан отварања споменика Ивана Гундулића

Иван Џиво Гундулић (итал. Giovanni Francesco Gondola, надимак Мачица; 9. јануар 1589 — 8. децембар 1638) био je један од најзначајнијих барокни песника[1] из Дубровачке републике.[2] Познат је по епу Осман, који представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп[3], као и по пасторалном делу Дубравка.

Биографија

Гундулић је рођен у властелинској породици као најстарији син Франа[4] Гундулића и Џиве Градић[5]. Млађи син је био Мато. Породица Гундулић била је позната још у 13. веку, а њени чланови обављали су разне државно-административне послове у Дубровнику и околини. У тридесетој години живота оженио се са властелинком дубровачком Николицом Саркочевић.[6] Иван Гундулић је имао три сина, од којих је један био песник, а један маршал аустријске војске. Били су то синови, аустријски официри Франо (1632—1700) и Јермин те песник Шишко (Сигисмунд), (1635—1682) кнез дубровачки.[7]

Прво се учио код језуита, па изучио право. Век је провео као чиновник републике, скоро на свима положајима. Два пута је био кнез у Конавлима, прво 1615—1616, а други пут 1619. године[а]. Постаје сенатор[8] 1636. године, а 1638. изабран је за члана Малог већа, али је умро пре него је стварно ушао у то највише управно тело Републике. Осим тога постао је и члан напуљске књижевне „Академије доконих”. После кратке болести умире децембра исте године. Сахрањен је у фрањевачкој цркви у Дубровнику.

Споменик Ивану Гундулићу у Дубровнику
Марко Мурат — Џиво Гундулић, Народни музеј у Панчеву

Подигнут му је 1893. споменик у Дубровнику. За то су прикупљали прилози у Београду и целој Србији.[9] По њему је названа основна школа у Београду.

Дела

Главни чланци: Еп Осман и Дубравка (Иван Гундулић)

Иван Гундулић је био веома плодан писац, један од најзнаменитијих писаца дубровачког барока. Написао је 18 познатих песничких дела, од којих су 12 сачуваних. Већ у младости Гундулић почиње да се бави књижевним стваралаштвом, претежно световног карактера. Почео је да се бави поезијом 1610. године.[10] У наредном периоду мање се бави стварањем дела световног карактера и почиње да пише дела духовног карактера. Пишући, Гундулић веома често у својим делима користи копулацију, стилску фигуру.

Његова најважнија дела су: еп Осман, побожни спев „Сузе сина разметнога” и пастирска игра (пасторала) „Дубравка”. Написао је велики број митолошких драма. Сачуване су кратке драмске сцене „Дијана и Армида”, прерада „Просерпина уграбљена” и превод „Аријадна”. Остале су изгубљене. Поред тога, преводио је и „псалме Давидове”, седам на броју. Њих је штампао заједно са побожном песмом „Од величанства Божијех”.

Рефлексивно-религиозни спев Сузе сина разметнога, рађен према „Сузама светога Петра” од италијанског песника Тансила, можда је његово најбоље дело, иако није највеће. Штампан је у Венецији 1622. године, а друго издање, због велике читаности, излази већ наредне године. Мотив је позната библијска прича о блудном сину, приказана у монологу, снажном песничком инспирацијом и у раскошном руху ренесансне поетике. Песма је епска само по дужини, у ствари ту нема епске радње и причања догађаја, већ је цела песма болна и лична исповест младићких грехова, сазнања и покајања. Вероватно да му је библијска личност послужила као згодна алегорија за исказ сопствених проживљавања. Песма је сва у лирском заносу, проткана филозофским опажањима о ништавилу телесног задовољства и пролазности среће. Стил је веома раскошан, пун лепих антитеза и метафора. Дикција је крепка и узвишена, у складу са предметом. Са чисто формалне стране Гундулић је унео једну новину: строфу од шест стихова осмерца. Као сва Гундулићева дела, тако и ово има известан етички значај, наиме да живот почива на скромности и да је духовно задовољство изнад чулног и пролазног.

„Дубравка” је пастирска игра, испевана под утицајем италијанске пасторалне поезије. Први пут је изведена 1628. године пред дубровачком публиком. У овој пасторали Гундулић слави брак из љубави, поштење и честитост. Та етичка мисао је овде представљена у алегоричној форми. Гундулић је предмет поставио на националну основу, јер се радња одиграва у Дубровнику. Он је Дубровчане приказао симболично: као виле и пастире. На дан св. Влаха, заштитника Дубровника, обичај је био да најлепши момак узме најлепшу девојку. Пастир Миљенко је тај момак, а девојка пастирица Дубравка. Судије буду поткупљене и Дубравку доделе ружном и старом Грдану, али због срџбе Божије то буде на време откривено и Дубравка полази за Миљенка. У почетку пасторале хор пастира и вила слави слободу и једнакост „дубраве” (Дубровника), а на крају пастири славе тријумф чисте љубави и поштења над материјалним богатством.

Етницитет

Гундулић је свој народ називао „Словенима”, а све Словене је сматрао једном великом целином, јединственим народом.[11] Еп Осман посветио је „našemu slovinskomu narodu”. Различити истраживачи описали су га хрватским песником.[12][13][14][15][16][17][18][19][20][21] Према Мари-Жанин Чалић, професорки историје на Универзитету Лудвиг Максимилијан, након контрареформације се развила нова симбиоза између реформисаног католицизма и (поновно) насталог хрватског идентитета која је несумњиво утицала на локалну барокну уметност. Дакле, овај реформисани католицизам био је један од најзначајнијих фактора стварања засебне хрватске етничке свести, а Гундулићев еп Осман био је израз различитих хрватских (пред-)националних осећаја.[22] Према речима Слободана Дракулића, професора социологије на Универзитету Рајерсон, претходник савременог хрватског национализма је предсавремени хрватски национализам, који је био аутохтони друштвени феномен 16. и 17. века, а један од његових представника био је Гундулић.[23]

С друге стране, Гундулићева етничка припадност део је српско-хрватских подела у самоидентификацији западних јужнословенских просветитеља, што је био један од главних проблема у Југославији 20. века.[24]

Већина српских академика, без званичног консензуса са хрватским колегама, дубровачку књижевност сматра заједничком баштином и поткрепљује тврдњу аргументом да је штокавско наречје основа савременог српског језика и да је српски језик присутан у Дубровачкој републици од њеног оснивања.[25][26][27][28][29] Неки од последњих потомака породице Гундулић припадали су српско-католичком покрету из 19. века, међу којима је и градоначелник Дубровника Франо Геталдић-Гундулић.[30][31] Гундулића, попут осталих дубровачких писаца који су писали на штокавском наречју,[32] српски академици сматрају искључиво делом српске или делом заједничке српске и хрватске културне баштине.[33][34][35] Српска академија наука и уметности га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба, а његова дела су у саставу српске књижевности Матице српске, са осталим дубровачким писцима, у петом тому књиге Десет векова српске књижевности.[36][37]

Хрватски академици и Матица хрватска одбацују српске тврдње о двострукој припадности и тврде да су „већ позната српска присвајања, односно отимања хрватске културе”.[25][38][39][40]

Напомене

  1. ^ Сачувано је његово писмо од 19. јуна 1619. године у коме се жали на кријумчаре вина на простору под његовим надзором.

Референце

  1. ^ Јевта Поповић: „Разна дела”, Будим 1827.
  2. ^ Група аутора, 100 најзнаменитијих Срба, Београд,1993.
  3. ^ Александар Милановић, „Кратка историја српског књижевног језика”, Београд. 2004. ISBN 978-86-17-11104-3.
  4. ^ Ђуро Поповић: „Историја облика српскога и хрватскога језика”, Београд 1874.
  5. ^ „Срђ”, Дубровник 15. јануар 1907.
  6. ^ „Стражилово”, Нови Сад 1888.
  7. ^ „Дело”, Београд 1. април 1895.
  8. ^ Иван Гундулић / Краљ од пјесника, ур. Дуња Фалишевац, Мозаик књига. . Загреб. 2005. pp. 7. ;
  9. ^ Српске новине (1892) Приступљено 26. јануар 2019.
  10. ^ „Илирска читанка за горње гимназије”,
  11. ^ Fine, John V. A. (Jr ) (5. 2. 2010). When Ethnicity Did Not Matter in the Balkans: A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods (на језику: енглески). University of Michigan Press. стр. 297. ISBN 978-0-472-02560-2. 
  12. ^ Greene, Roland; Cushman, Stephen (2016). The Princeton Handbook of World Poetries (на језику: енглески). Princeton University Press. стр. 136. ISBN 978-1-4008-8063-8. 
  13. ^ Çiçek, Kemal, Kuran, Ercüment (2000). Authors of the Medieval and Renaissance Eras: 1100 to 1660 (4 изд.). University of Michigan. 
  14. ^ Halecki, Oscar (1991). Jadwiga of Anjou and the Rise of East Central Europe. Polish Institute of Arts and Sciences of America. стр. 336. ISBN 0-88033-206-9. 
  15. ^ Richard C. Frucht (2005). Eastern Europe: An Intruduction to the People, Lands, and Culture. ABC-CLIO. стр. 464. ISBN 978-1-57607-800-6. 
  16. ^ Collier's Encyclopedia: With Bibliography and Index. 20. Collier. 1950. стр. 440. 
  17. ^ Merriam-Webster's Encyclopedia of LiteratureНеопходна слободна регистрација. Merriam-Webster. 1995. стр. 501. ISBN 0-87779-042-6. 
  18. ^ The Encyclopedia Americana. 13. Grolier. 2000. стр. 615. ISBN 0-7172-0133-3. 
  19. ^ Cross currents: A Yearbook of Central European culture. 3. Dept. of Slavic Languages and Literatures, University of Michigan. 1984. стр. 163. 
  20. ^ Authors of the Medieval and Renaissance Eras: 1100 to 1660. 3. Britannica Educational Publishing. 2014. стр. 300. ISBN 978-1-61530-998-6. 
  21. ^ Historical Abstracts: Modern history abstracts, 1775—1914. 30. American Bibliographical Center. 1984. стр. 336. 
  22. ^ Marie-Janine Calic, The Great Cauldron: A History of Southeastern Europe, Harvard University Press, 2019, ISBN 0674983920, p. 95.
  23. ^ Slobodan Drakulic (2008) Premodern Croatian Nationalism?, in "Nationalism and Ethnic Politics, " 14:4, 523—548, DOI: 10.1080/13537110802473308.
  24. ^ Zlatko Isakovic, Identity and Security in Former Yugoslavia, Routledge Revivals, Edition reprint, Routledge, 2019, ISBN 1351733508, p. 59.
  25. ^ а б „Mirko Vuksanović: Gundulić i Držić pripadaju i srpskoj baštini”. seebiz.eu. 27. 4. 2011. Приступљено 20. 8. 2014. 
  26. ^ „Ljubomir Stojanovic – Stare Srpske Povelje i Pisma, knjiga I, Beograd – Sremski Karlovci, 1929.”. Scribd (на језику: енглески). Приступљено 12. 2. 2019. 
  27. ^ „Vreme – Intervju – Zlata Bojović, istoričarka književnosti: Među Lavom i Drokunom”. www.vreme.com. Приступљено 12. 2. 2019. 
  28. ^ Политика. „Политика: Историчар књижевности Злата Бојовић: У Дубровачкој републици штампарије су биле ћириличне, а свој језик су називали и српским”. Нова српска политичка мисао (на језику: српски). Приступљено 12. 2. 2019. 
  29. ^ Pijović, Marko (2018). Vlasi u dubrovačkim spomenicima do 14. stoljeća. Zagreb: Sveučilište u Zagrebu. стр. 54—56. 
  30. ^ „dr Milorad Vukanović: Niko nema pravo da svojata Dubrovnik!”. Savez Srba iz regiona (на језику: српски). 25. 8. 2019. Приступљено 1. 10. 2019. 
  31. ^ „Marko Atlagić”. www.komunikacija.org.rs. Приступљено 1. 10. 2019. 
  32. ^ Vukovic, Sanja (29. 3. 2018). „DUBROVNIK – ČIJI JE?”. Fondacija Srpski legat (на језику: српски). Приступљено 12. 2. 2019. 
  33. ^ „BALCANICA” (PDF). ANNUAL OF THE INSTITUTE FOR BALKAN STUDIES. XXXVII: 336. 
  34. ^ „Стражилово”, Нови Сад 17. децембар 1887.
  35. ^ „Отаџбина”, Београд 1. септембар 1888.
  36. ^ Poezija Dubrovnika i Boke Kotorske, Deset vekova srpske književnosti, 111, Matica srpska, 2010 
  37. ^ Хрватска: Својатање дубровачке поезије у српској едицији. politika.rs. 8. 4. 2011. Приступљено 12. 3. 2014. 
  38. ^ Tomić, Franić Viktoria (4. 5. 2011). „Starijoj hrvatskoj književnosti nije mjesto u srpskom književnom kanonu”. Vijenac. Matica hrvatska. 448. Приступљено 20. 8. 2014. 
  39. ^ Grčević, Mario (12. 12. 2013). „Dubrovačka književnost ni u kojem smislu nije sastavni dio srpske književnosti”. Vijenac. Matica hrvatska. 516—517. Приступљено 20. 8. 2014. 
  40. ^ Denis Derk (13. 6. 2014). „Ivana Gundulića uvrstili u antologiju srpske književnosti”. Večernji list (на језику: хрватски). Приступљено 20. 8. 2014. 

Литература

  • Милан Решетар, Гундулићев „Осман”, Братство, XVIII, 1923.
  • Исидора Секулић, Ивана Гундулића Сузе сина разметнога, Џиво Гундулић, Сузе сина разметнога, Београд, 1979.
  • Мирослав Пантић, Поетика Гундулићевог „Османа”, Мирослав Пантић, Сусрети с прошлошћу, Београд, 1984.
  • Злата Бојовић, Џиво Гундулић краљ илирске поезије, Београд, 1990.
  • Злата Бојовић, Осман Џива Гундулића, Београд, 1995.

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иван_Гундулић&oldid=23078470”