Лондонски споразум (1915)

За мир којим је окончан Први балкански рат погледајте страницу Лондонски мир (1913).

Лондонски споразум
Потписан	26. април 1915. (1915-04-26)
Стране	Уједињено Краљевство Руска Империја Француска Краљевина Италија

Лондонски споразум је тајни уговор између Антанте и Краљевине Италије. Уговор су 26. априла 1915. године у Лондону потписале Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске, Трећа француска република, Руска Империја и Краљевина Италија. Намјера је била да се стекне савез са Италијом против њених бивших савезника, Њемачког царства и Аустроугарске монархије. Главни мамац су били велики територијални добици које је Италија требало да добије од Аустроугарске. Британија је такође обећала финансије. Италија је обећала да ће ући у рат сљедећег мјесеца. Савезници су могли лако надмашити Аустроугарску и на тај начин трећи војни савез са 36 милиона Италијана. Тајне одредбе споразума су објавили бољшевици када су дошли на власт у Русији крајем 1917. године.

Позадина

Први свјетски рат био је неочекивани развој догађаја који је приморао Италију да поштује савез са Њемачком и Аустроугарском. Током првих шест мјесеци рата Италија је остала неутрална, тврдивши да је Тројни савез само одбрамбени савез. Италија је покренула иницијативу о уласку у рат на прољеће 1915, упркос снажној подршци народа и елита војној неутралности. Италија је била велика, сиромашна земља са хаотичним политичким системом, њене финансије су биле веома нестабилне и њена војска је била веома слабо опремљена. Тројни савез није био од нарочите важности Италијанима или Аустоугарима — Беч је прогласио рат Србији без консултације са Римом. Два човјека, предсједник Владе Антонио Саландра и министар спољних послова Сиднеј Сонино доносили су све одлуке, што је било типично у спољној политици Италије. Они су пословали тајно, обавјештавајући краља касније, али држећи војне и политичке вође потпуно необавјештенима. Преговарали су са обема странама тражећи најбољи договор, који су добили од Антанте, која је била спремна обећати велике добитке од Аустроугарске, укључујући Тирол и Трст. Русија је ставила вето на давање Далмације и Албаније Италији. Британија је била спремна платити како би јој 36 милиона Италијана постали савезници и пријетња јужном крилу Аустоугарске.

Када је Лондонски споразум постао јаван у мају 1915, настало је узбуђење антиратних елемената. Саландра је поднио оставку, али нико други није могао да формира већину, тако да се поново вратио у канцеларију. Већина политичара и велика већина Италијана се противила рату. Извјештаји из цијеле Италије показали су да се људи плаше рата и мало се брину о територијалним добицима. Људи из руралних средина су видјели рат као катастрофу, попут суше или глади. Привредници су се генерално успротивили, страхујући од повећаног владиног надзора и пореза, као и губљења страног тржишта. Преокретање одлуке чинило се немогућим, јер Тројни савез није желио да се Италија врати, а краљевски пријестол је био у опасности. Присталице рата окупљале су се на улицама заједно са десет хиљада националиста, футуриста, антиклерикалиста и узнемирене омладине. Бенито Мусолини, важан уредник Социјалистичке партије преузео је важну улогу, али је избачен из партије и сљедила га је само мањина. Осим Русије, ово је била једина крајња љевица у Европи која се противила рату.

Услови

Према споразуму, Италија је требало да напусти Тројни савез и придружи се Тројној антанти; Италија је требало да објави рат Њемачкој и Аустроугарској у року од мјесец дана (то се и догодило са Аустроугарском, али са Њемачком не до 1916). Под претпоставком побједе над Њемачком и Аустроугарском, Тројна антанта је Италији обећала сљедеће територијалне добитке (види Италијански иредентизам) на крају рата:

Тирол, подијељен 1918, дијелови који су остали у Аустрији (Источни и Сјеверни Тирол) постали су дио Савезне државе Тирол

Територије које је Тројна антанта обећала Италији у источном Јадрану, у Аустријском приморју и Далмацији

1. Тирол, до алпске воде на Бренерском пријевору, што је укључивало данашњу италијанску покрајину Трентино-Јужни Тирол;
2. Цјелокупно Аустријско приморје, укључујући луку Трст и архипелаг Црес-Лошињ, али без острва Крк и угарске луке Ријека;
3. Сјеверна Далмација, укључујући Задар, Шибеник и већину далматинских острва, изузев Раба и Брача;
4. Округе Випава, Идрија и Илирска Бистрица у аустријској Војводини Крањској;
5. Градска подручја Понтеба и Малборгето-Валбруна у аустријској Војводини Корушкој;
6. Острвље Додеканез (које је Италија држала од 1912);
7. Лука Валона у Албанији;
8. Протекторат над Албанијом („Италија би требало да буде задужена за заступање Државе Албаније у односима са страним силама”);
9. Дио њемачких колонија у Азији и Африци;
10. У случају подијеле Турске, Италија је требало да добије дио Средоземља наслођен на покрајину Анталију.

Краљевини Србији, која није била присутна нити је имала потписника, требало је да припадне:

1. Далматинска обала између Крка и Стона, укључујући полуострво Пељешац, луку Сплит и острво Брач.

Краљевини Црној Гори, која није била присутна нити је имала потписника, требало је да припадне:

1. Далматинска обала између Будве и Стона, укључујући Дубровник и Боку которску, али без полуострва Пељешац;
2. Јадранска обала до албанске луке Свети Јован.

Краљевини Србији је још требало да буду додјељене, али са мањом прецизношћу, сљедеће територије:

1. Босна и Херцеговина;

   Датотека:Лондонски Споразум 1915.svg

   Територије обећане Италији, Србији и Црној Гори

2. Срем;
3. Бачка;
4. Славонија (упркос противљењу Италије);
5. Неке неодређене области у Албанији (које је требало да се подијеле између Србије, Црне Горе и Грчке).

Италија је инсистирала, а савезници су се сложили, да се питање јадранске обале између Задра и Истре ријеши послије рата. Италија је такође инсистирала на томе да Србија не би требало да буде обавештена о уговору. Међутим, савезници су то поништили слањем званичне ноте Србији 4. августа 1915, потврђујући послијератна територијална потраживања Србије и Црне Горе.

Уговор је требало да се чува у тајности, али га је послије Октобарске револуције у Русији, руски часопис „Известија” објавио у новембру 1917. године.

Види још

• Крфска декларација 1917.
• Југословенски одбор

Литература

• Baker, Ray Stannard (1922). Woodrow Wilson and World Settlement: Written from His Unpublished and Personal Material (на језику: енглески). Doubleday, Page. стр. 52—55. 
• Renzi, William A. (1987). In the Shadow of the Sword: Italy's Neutrality and Entrance Into the Great War, 1914-1915 (на језику: енглески). P. Lang. ISBN 9780820404103. 
• Lowe, C. J. (1969). „Britain and Italian Intervention, 1914-1915”. The Historical Journal. 12 (3): 533—548. doi:10.2307/2638003. Приступљено 24. 10. 2017. 
• Clark, Martin (1996). Modern Italy, 1871-1995 (2. изд.). London: Longman. стр. 180-185. ISBN 978-0582051263. 
• Smith, Denis Mack (1969). Italy : a modern history (New ed. rev. and enl. изд.). Ann Arbor: University of Michigan Press. стр. 292-305. ISBN 978-0472070510. 
• Seton-Watson, R. W. (1926). „Italian Intervention and the Secret Treaty of London”. The Slavonic Review. 5 (14): 271—297. doi:10.2307/4202074. Приступљено 25. 10. 2017. 
• Albrecht-Carrie, Rene (1939). „The Present Significance of the Treaty of London of 1915”. Political Science Quarterly. 54 (3): 364—390. doi:10.2307/2143483. Приступљено 25. 10. 2017. 
• Sepic, Dragovan (1968). „The Question of Yugoslav Union in 1918”. Journal of Contemporary History. 3 (4): 29—43. doi:10.2307/259849. Приступљено 25. 10. 2017. 

Спољашње везе

• Тајни Лондонски уговор 1915. године (Центар за друштвену стабилност - Званични канал)
• „(ТАЈНИ) ЛОНДОНСКИ УГОВОР ИТАЛИЈЕ СА СИЛАМА АНТАНТЕ, 26. април 1915.”. www.mfa.gov.rs (на језику: српски). Архивирано из оригинала 25. 10. 2017. г. Приступљено 25. 10. 2017.