Предраг Лазаревић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Предраг Лазаревић
Лични подаци
Датум рођења(1929-05-28)28. мај 1929.
Место рођењаБања Лука, Краљевина Југославија
Датум смрти23. септембар 2014.(2014-09-23) (85 год.)
Место смртиБања Лука, Република Српска, Босна и Херцеговина
ДржављанствоРепублике Српске, БиХ
НационалностСрбин
Религијаправославна
ОбразовањеПочасни доктор наука српске књижевностиТрећа београдска гимназија
УниверзитетФилозофски факултет Универзитета у Београду
Занимањекњижевник, књижевни теоретичар и критичар,
Награде
Политичка каријера
Политичка
странка		Српска странка Крајине и Посавине (1996—2009)

Предраг Гуго Лазаревић (Бања Лука, 28. мај 1929 — Бања Лука, 23. септембар 2014) био је српски књижевник, књижевни теоретичар и критичар, посланик у Народној скупштини Републике Српске и члан Сената Републике Српске.

Биографија[уреди | уреди извор]

Познато је да је породица Предрага Лазаревића више од 200 година присутна у Бањалуци. Његов отац Тодор Лазаревић († 1938[1]), четврти бан Врбаске бановине, био је доктор права и члан Младе Босне. Предраг је одрастао у кући која је располагала библиотеком од преко десет хиљада књига. Школовао се у Бањалуци и Београду, гдје је завршио Трећу београдску гимназију и Филозофски факултет, гдје је 1953. дипломирао на групи Југословенски језици и књижевност.[2]

Цијели радни вијек провео је у Бањој Луци. Прво је био професор у бањалучкој Гимназији (1954-1956), а затим у Учитељској школи (1956-1958). Након тога је постао замјеник управника Народног позоришта и драматург, а потом и управник (1958-1964), као и савјетник у Просвјетно-педагошком заводу. Професор на Педагошкој академији је био 23 године (1966-1989) и декан (1970—1972) гдје је предавао теорију књижевности, након чега је именован за директора Народне и универзитетске библиотеке Петар Кочић у Бањалуци (1989—1999). На Педагошкој академији је предавао теорију и историју књижевности. Први је добитник награде „Ђуро Дамјановић“ Удружења књижевника Српске.[3] Бавио се и преводилачким радом. Предраг Лазаревић је био члан Сената Републике Српске од 1996. године. Одлуком Вијећа Универзитета у Бањој Луци 2011. додијељена му је титула почасног доктора наука српске књижевности.[4]

Преминуо је 23. септембра 2014. у својој кући у Бањалуци у 85. години живота.

Политичко дјеловање[уреди | уреди извор]

Током деведесетих показао је спремност на јавни ангажман са националним предзнаком. Био је једини српски интелектуалац западно од Дрине, који је укључен у недовршену иницијативу за формирање Српског националног савјета у Београду.[5] Током Одбрамбено-отаџбинског рата био је близак СДС, иако никад није био члан исте. Био је оснивач и предсједник Српске странке Крајине и Посавине, касније је промијенила име у Српска странка Републике Српске. Ова странка престала је да постоји 2009. када се чланство колективно придружило СДС. На општим изборима 1998. предводио је Српску коалицију за Републику Српску.

Преводилачки рад[уреди | уреди извор]

Бавио се и превођењем. Превео је Стилистику и поетику Виктора Виноградова (Сарајево, 1971), неколико драмских текстова од којих су три изведена: Назим Хикмет: Дамоклов мач (Ниш 1962 и Бања Лука 1963) и Крава (Бања Лука, 1973), те Константин Симонов: Четврти (Бања Лука, 1963).[6]

Награде[уреди | уреди извор]

Библиографија[уреди | уреди извор]

У листовима и часописима Бања Луке, Београда, Новог Сада, Српског односно Источног Сарајева и Сарајева објавио је више од двјеста радова и педесетак интервјуа о књижевности, позоришту и ликовним умјетностима, а од деведесетих година 20. вијека и о актуелним друштвено-политичким питањима. Приредио је неколико издања домаћих и страних писаца, сарађивао на изради Речника књижевних термина (Београд, 1985) и објавио више књига:

  • Вихори и пркоси Крајине (у коауторству са Неркезом Смаилагићем, 1962),
  • Миле Бекут - човек и песник (1979),
  • Народно позориште Босанске Крајине 1950-1980 (коаутор, 1980),
  • Читање као преиспитивање (1988),
  • Без права на ћутање (1996),
  • Сатира мотивисана родољубљем (2002),
  • Преокупација или књиге + изложбе - позориште (2005),
  • Без права на ћутање 2 (2007),
  • Огледи из Крлежине драматургије (2009)
  • Окрајци о књижевности, настави књижевности, изложбама, позоришту и политици (2010)[6]
  • Андрић о Босни (2010) и
  • Читање као преиспитивање: од светосавља до данас (2013)

Универзитет у Бањалуци објавио је Споменицу професору Предрагу Лазаревићу (2017.)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ "Време", 24. март 1938, стр. 4
  2. ^ Лазаревић, Предраг (2018). Прилике и слике. Бања Лука: Центар за српске студије. стр. 95. ISBN 978-99976-712-6-4. 
  3. ^ „Предрагу Лазаревићу уручена награда „Ђуро Дамјановић“”. РТРС. 06. 5. 2011. 
  4. ^ https://www.glassrpske.com/plus/teme/Predrag-Gugo-Lazarevic-Ne-mozete-unistiti-kulturu-ako-imate-talentovan-narod/lat/61278.html
  5. ^ https://www.frontal.rs/prva-i-druga-srpska/
  6. ^ а б Предраг Лазаревић, Окрајци о књижевности, настави књижевности, изложбама, позоришту и политици, Бања Лука, 2010
  7. ^ „Предрагу Лазаревићу награда Удружења књижевника РС”. Фронтал. 6. 5. 2011. Приступљено 13. 8. 2019. 
  8. ^ „Српска обиљежила 20 година постојања, Дан и крсну славу Светог Стефана”. Радио-телевизија Републике Српске. 10. 01. 2012. Приступљено 10. 01. 2012. 
  9. ^ http://banskidvor.org/proslava-povodom-20-godina-od-osnivanja-udruzenja-knjizevnika-republike-srpske/

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Предраг_Лазаревић&oldid=27454092”