Рајко Петров Ного

С Википедије, слободне енциклопедије
Рајко Ного
Nogo.jpg
Рајко Петров Ного, 2011. године
Датум рођења(1945-05-13)13. мај 1945.
Место рођењаБорија
 ДФ Југославија
Датум смрти28. новембар 2022.(2022-11-28) (77 год.)
Место смртиБеоград
 Србија
Држављанствосрпско
ШколаУниверзитет у Сарајеву,
Филолошки факултет Универзитета у Београду
Политичка странкаСрпска демократска странка

Рајко Петров Ного (Борија, 13. мај 1945[1]Београд, 28. новембар 2022)[2] био је српски пјесник, есејиста и књижевни критичар. Био је редовни члан Академије наука и умјетности Републике Српске и члан Сената Републике Српске.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је по завршетку Другог светског рата, од оца Петра и мајке Стане, у Загорју, у старој Херцеговини. Старином је од Рашевића (где припада и Марко Миљанов)[3] из племена Кучи у Црној Гори. Средње име Петров узео је по оцу. Презиме Ного је узето од једног надимка Рашевића.

Као дечак дошао је из родних Борија у Сарајево и ту започео школовање. Након основне школе завршио је Учитељску школу у Сарајеву, дипломирао је Југословенску књижевност и српскохрватски језик на сарајевском Филозофском факултету, а магистрирао на Филолошком факултету у Београду[1]. Радио је као уредник у издавачком предузећу „Веселин Маслеша“ 1972—1982, затим као уредник београдског БИГЗ-а 1982—1999. године.[4]

Преселио се 1982. године из Сарајева у Београд.

Од 2000. године предавао је поезију и критику на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву.[5][4] За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске изабран је 27. јуна 1997, а за редовног 21. јуна 2004. године[5] Био је члан Удружења књижевника Србије. Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. године предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[6]

Био је члан је првог сазива Сената Републике Српске од 1997, а поново је изабран 9. априла 2009. године.[4]

Залагао се за употребу ћирилице за коју је сматрао да је више од идентитета.[7]

Преминуо је 28. новембра 2022. године у Београду.

Признања[уреди | уреди извор]

Добитник је следећих награда:[8]

  1. Награда „Алекса Шантић”,
  2. Награда „Печат вароши сремскокарловачке”, за песму „Хроми Хефест”, 1967.
  3. Бранкова награда, за књигу песама Зимомора, 1968.
  4. Змајева награда, за књигу песама Планина и почело, 1978.
  5. Награда „Исидора Секулић”, за књигу песама Зимомора, 1984.
  6. Награда „Бранко Миљковић”, за књигу песама Лазарева субота, 1989.
  7. Награда „Ђура Јакшић”, за књигу песама Лазарева субота, 1990.
  8. Награда „Милан Ракић”, за књигу песама Лазарева субота, 1990.[9] стр. 102.
  9. Награда „Бранко Ћопић”, за књигу песама На капијама раја, 1994.
  10. Награда „Свети Сава”, за књигу песама Лазарева субота и други дани, 1994.[9] стр. 195.
  11. Дучићева награда, за књигу песама На капијама раја, 1995.[9] стр. 81.
  12. Награда „Заплањски Орфеј”, за песму „Недремано око”, 1999.[9] стр. 60.
  13. Награда „Беловодска розета”, 2001.
  14. Награда „Пјесник – свједок времена”, за укупан допринос поезији, 2001.[9]стр. 180.
  15. Награда „Златни крст кнеза Лазара”, 2001.
  16. Велика базјашка повеља, 2001.[9]стр. 30.
  17. Повеља Видовданских пјесничких сусрета, Соколац, 2001.[9]стр. 36.
  18. Награда „Скендер Куленовић”, за књигу Најлепше песме, 2002.[10]стр. 225.
  19. Награда „Златни сунцокрет”, за књигу песама Недремано око, 2002.
  20. Награда „Меша Селимовић”, за књигу песама Недремано око, 2002.
  21. Награда Вукове задужбине, за књигу песама Недремано око, 2003.
  22. Награда „Жичка хрисовуља”, 2003.
  23. Награда „Песничко успеније”, 2004.[11]стр. 136.
  24. Награда „Одзиви Филипу Вишњићу”, 2004.[11]стр. 151.
  25. Награда „Светозар Ћоровић”, за књигу Јечам и калопер, 2006.[11]стр. 177.
  26. Награда „Шантићев шешир и штап”, Невесиње, 2007.[11]стр. 199.
  27. Награда „Десанка Максимовић”, 2009.
  28. Награда „Извиискра Његошева”, за књигу Не тикај у ме, 2010.[10]стр. 93.
  29. Награда „Ђуро Дамјановић”, Удружење књижевника Српске, за књигу Запиши и напиши, 2012.[12]
  30. Награда „Печат времена”, за књигу Запиши и напиши, 2012.[10]стр. 200.
  31. Награда „Шушњар”, за књигу Човјек се враћа кући, 2012.[10]стр. 259.
  32. Награда „Душко Трифуновић”, 2014.[10]стр. 74.
  33. Плакета са ликом Симе Матавуља, Удружење књижевника Србије, 2015.[10]стр. 246.
  34. Награда „Деспотица мати Ангелина”, за књигу Преко пепела, 2015.[13]
  35. Награда „Марко Миљанов”, за књигу Преко пепела, 2016.[14]
  36. Кочићева награда, 2018.[15]
  37. Награда „Лазар Вучковић”, 2018.[16]
  38. Награда „Јелена Балшић”, 2019.[17]
  39. Велика награда „Иво Андрић”, Андрићев институт, за књигу Сонет и смрт, Вишеград, 2019.[18]
  40. Дисова награда, 2020.[19]

Дјела[уреди | уреди извор]

До краја 2007. објавио је 52 књиге.[8]

Поезија[уреди | уреди извор]

Објавио је збирке пјесама:[20]

  • Зимомора, (1967)
  • Зверињак, (1972)
  • Родила ме тетка коза, пјесме за дјецу, (1977)
  • Безакоње, (1977)
  • Планина и почело, (1978)
  • Колиба и тетка коза, пјесме за дјецу (1980)
  • На крају миленија, (1987)
  • Лазарева субота, (1989)
  • Лазарева субота и други дани, (1993)
  • На капијама раја, (1994)
  • Лирика, (1995)
  • Мало документарних детаља, (1998)
  • Нек пада снијег господе, (1999)
  • Најлепше песме Рајка Петрова Нога, (приредио Ђорђо Сладоје) (2001)
  • Неодремано око, (2002)
  • Није све пропало, (2004)
  • У Вуловоме долу, (изабране и нове пјесме) (2005)
  • Јечам и калопер — глоса, (2006)
  • Не тикај у ме, (2008)
  • Човек се враћа кући, (избор) (2010)

Критике, есеји и студије[уреди | уреди извор]

  • Дела Рајка Петрова Нога (пет књига): Песме, Песме и ноте – Песме за децу, Есеји, Критике, Антологија српских јуначких пјесама, Завод за уџбенике и наставна средства Републике Српске, Српско Сарајево (2003)
  • Антологија Српске јуначке пјесме, (десет издања)
  • Антологија новијег српског песништва, Слово, Врбас (1998)
  • Јеси ли жив, (1973)
  • Обиље и расап материје, (1978)
  • На Вуковој стази, (1987)
  • Сузе и соколари, (2003)
  • Запиши то, Рајко,
  • Запиши и напиши, Београдска књига, Београд (2012)
  • Пјесме Алексе Шантића,
  • Поезија Јована Дучића,
  • Поезија и прозу Бранка Ћопића,
  • Очи на оба света, избор из поезије и путописне прозе Јована Дучића
  • Сонети и поеме Скендера Куленовића, (2010)
  • Приче код воде Ћамила Сијарића,

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Зарић, З (13. 5. 2003). „Ко је овај човек: Рајко Петров Ного (Сунцокрет с Калиновика)”. Глас Јавности. Приступљено 2. 12. 2009. 
  2. ^ „Preminuo pesnik, esejista i književni kritičar Rajko Petrov Nogo - Kultura - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2022-11-28. Приступљено 2022-11-28. 
  3. ^ http://www.srpskenovinecg.com/download/branko-stojanovic-rajko-petrov-nogo-zivot-i-delo.pdf
  4. ^ а б в „Рајко Петров Ного”. Београдска књига. Архивирано из оригинала на датум 7. 5. 2012. Приступљено 31. 3. 2012. 
  5. ^ а б „Академик Рајко Петров Ного”. Академија наука и умјетности Републике Српске. 2004. Приступљено 31. 3. 2012. 
  6. ^ „За дописне чланове САНУ предложено 18 књижевника”. Радио-телевизија Републике Српске. 30. 3. 2012. Приступљено 31. 3. 2012. 
  7. ^ Димитријевић, Милица. „Песник коме је ћирилица била више од идентитета”. Politika Online. Приступљено 2022-11-29. 
  8. ^ а б „Књижевна новине, децембар 2007.”. Удружење књижевника Србије. децембар 2007. Архивирано из оригинала на датум 23. 6. 2009. Приступљено 31. 3. 2012. 
  9. ^ а б в г д ђ е Stojković, Ratko (2004). Leksikon literata - laureata : srpske književne nagrade : 1839-2002. Beograd: Potez. ISBN 86-81331-25-6. 
  10. ^ а б в г д ђ Stojković, Ratko B. (2016). Leksikon literata - laureata : srpske književne nagrade. Knj. 3, 2011-2015. Beograd: Enigmatski savez Srbije. стр. 30. ISBN 978-86-911565-1-0. 
  11. ^ а б в г Stojković, Ratko B. (2011). Leksikon literata - laureata : srpske književne nagrade. Knj. 2, 2003-2010. Beograd: Enigmatski savez Srbije. стр. 22. ISBN 978-86-912077-3-1. 
  12. ^ „Рајку Петрову Ноги награда „Ђуро Дамјановић. Радио-телевизија Републике Српске. 27. 4. 2012. Приступљено 28. 4. 2012. 
  13. ^ Рајко Петров Ного добитник награде „Деспотица мати Ангелина“ („Политика“, 7. август 2015)
  14. ^ „Рајко Петров Ного добитник награде "Марко Миљанов". РТРС. 23. 4. 2016. Приступљено 28. 12. 2022. 
  15. ^ „Рајко Петров Ного добитник „Кочићеве награде. Град Бања Лука. 24. 7. 2018. Приступљено 28. 12. 2022. 
  16. ^ „Рајко Петров Ного добитник награде “Лазар Вучковић. Митрополија. 11. 10. 2018. Приступљено 28. 12. 2022. 
  17. ^ Рајку Петрову Ногу свечано уручена књижевна награда „Јелена Балшић“ („Вечерње новости”, 15. април 2019)
  18. ^ „Рајко Петров Ного и Горан Петровић добитници Велике награде - Иво Андрић”. РТРС. 21. 1. 2019. Приступљено 28. 12. 2022. 
  19. ^ Рајко Петров Ного лауреат Дисове награде („Вечерње новости”, 4. мај 2020)
  20. ^ Летопис Матице српске, Књ. 487, св. 4, Нови Сад (април, 2011)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]