Пређи на садржај

Прекомерна смртност у Совјетском Савезу под Јосифом Стаљином

С Википедије, слободне енциклопедије
Ексхумирана масовна гробница масакра у Виници

Процене о броју смртних случајева које се могу приписати совјетском револуционару и диктатору Јосифу Стаљину увелико варирају.[1] Научни консензус потврђује да архивски материјали са којих је скинута ознака тајности 1991. године садрже непобитне податке далеко супериорније од извора коришћених пре 1991. године, као што су изјаве емиграната и других доушника.[2][3][4]

Пре распада Совјетског Савеза и архивских открића, неки историчари су процењивали да је број убијених од стране Стаљиновог режима био 20 милиона или више.[5][6][7] Након што се Совјетски Савез распао, докази из совјетских архива су скинути тајност и истраживачима је дозвољено да их проучавају. Ово је садржало званичне евиденције о 799.455 погубљења (1921–1953),[8] око 1,7 милиона смртних случајева у Гулагу,[9][10] око 390.000[11] умрлих током присилног пресељења декулакизације, и до 400.000 смрти особа депортованих током 1940-их,[12] са укупно око 3,3 милиона званично регистрованих жртава у ове категорије.[13] Према историчару Стивену Виткрофту, отприлике милион ових смрти је било „намерно“, док се остатак догодио због занемаривања и неодговорности. Смрт најмање 5,5 до 6,5 милиона [14] особа у совјетској глади 1932–1933 понекад се, иако не увек, укључује у жртве Стаљиновог доба.[15]

Догађаји

[уреди | уреди извор]
Пролазници и леш изгладњелог човека на улици у Харкову, 1932.

Гулаг

[уреди | уреди извор]

Према званичним совјетским проценама, више од 14 милиона људи је прошло кроз Гулаг од 1929. до 1953. године, а још 7 до 8 милиона је депортовано и прогнано у удаљена подручја Совјетског Савеза.[16]

Према студији из 1993. године о недавно декласификованим архивским совјетским подацима, укупно је 1.053.829 људи умрло у Гулагу (не укључујући радне колоније) од 1934. до 1953. године (није било архивских података за период 1919–1934).[17] ‍:1024Новији архивски подаци о смрти у Гулагу, радним колонијама и затворима заједно за 1931–1953. износили су 1,713 милиона. Према историчару Мајклу Елману, недржавне процене стварног броја погинулих у Гулагу обично су веће јер су историчари попут Роберта Конквеста узели у обзир вероватноћу непоузданог вођења евиденције.[18] Према ауторки Ен Еплбаум, била је уобичајена пракса да се пуштају затвореници који су или боловали од неизлечивих болести или били близу смрти.

Шефови ОГПУ- а одговорни за изградњу Беломорско-Балтичког канала били су Нафтали Френкел (крајње десно) и Матвеј Берман (предњи, други с десна), такође шеф Гулага од 1932–1939.

Голфо Алексопулос, професор историје на Универзитету Јужне Флориде, верује да је најмање шест милиона људи умрло од последица заточеништва у гулазима.[19] Ову процену оспоравају други научници, а критичари као што је Ј. Харди наводе да су докази које је Алексопулос користио индиректни и погрешно протумачени.[20] Историчар Ден Хили тврди да процена има очигледне методолошке потешкоће.[21]

Позивајући се на материјале пре 1991. године, аутор Џон Г. Хајденрих процењује број смртних случајева на 12 милиона.[22] Његова књига се првенствено не бави проценом смрти од репресивне политике у Совјетском Савезу, и изгледа да се ослањао на политичко и књижевно дело Александра Солжењицина Архипелаг Гулаг, за који историчар Стивен Г. Виткрофт објашњава да није замишљен као историјска чињеница али као изазов совјетским властима после година њихове тајности.[23]

Према проценама заснованим на подацима из совјетских архива после 1991. године, током целог периода од 1929. до 1953. године било је око 1,6 милиона смртних случајева Провизорни историјски консензус је да је од 18 милиона људи који су прошли кроз систем гулага од 1930. до 1953. године, између 1,5 и 1,7 милиона умрло као резултат њиховог затварања.

Совјетска глад 1932-1933

[уреди | уреди извор]
Совјетска глад 1932–1933, са областима где су последице глади биле најтеже засенчене

Неки историчари убрајају смрт од 5,7 [24] до можда 7,0 милиона људи[25][26] у совјетској глади 1932–1933 и совјетској колективизацији пољопривреде међу жртвама репресије током Стаљиновог периода. [27] Ова категоризација је контроверзна, јер се историчари разликују у погледу тога да ли је глад у Украјини настала као намерни део кампање репресије против кулака и других [28][29] била ненамерна последица борба око присилне колективизације,[30][31][32][33][34] или је првенствено била резултат природних фактора.[35][36][37][38]

Судскe егзекуције

[уреди | уреди извор]

Према званичним подацима било је 777.975 судских егзекуција због политичких оптужби од 1929-53, укључујући 681.692 у 1937-1938, годинама Велике чистке. Незваничне процене процењују укупан број смртних случајева у стаљинистичкој репресији 1937–38. на 700.000–1.200.000.[39][40] Постојале су и операције масовног етничког чишћења против различитих мањина које су живеле у Стаљиновом СССР-у, познате као Националне операције НКВД-а, од којих је највећа била Пољска операција НКВД- а током које је истребљено преко 111.000 пољских комуниста и других Пољака.

Совјетска глад 1946-1947

[уреди | уреди извор]

Последња велика глад која је погодила Совјетски Савез почела је у јулу 1946. године, достигла је врхунац у фебруару–августу 1947. године, а затим је брзо ослабила, иако је још увек било неких смртних случајева од глади 1948.[41] Економиста Мајкл Елман наводи да су руке државе могле да нахране све оне који су умрли од глади. Он тврди да да је политика совјетског режима била другачија, глади можда не би било уопште или је било много мање. Елман тврди да је глад довела до процењених 1 до 1,5 милиона живота изгубљених поред секундарних губитака становништва услед смањене плодности.

Трансфер становништва од стране Совјетског Савеза

[уреди | уреди извор]
Румунске избеглице после совјетске окупације Бесарабије и северне Буковине 1940.

Депортација кулака

[уреди | уреди извор]

Велики број кулака, без обзира на њихову националност, пресељен је у Сибир и Средњу Азију. Према подацима из совјетских архива, који су објављени 1990. године, 1.803.392 људи је послато у радне колоније и логоре 1930. и 1931. године, а 1.317.022 је стигло на одредиште. Депортације у мањим размерама настављене су и после 1931. године. Подаци из совјетских архива показују да је 2,4 милиона кулака депортовано од 1930-1934.[42] Пријављен број кулака и њихових сродника који су умрли у радним колонијама од 1932. до 1940. године износио је 389.521.[43] Популарни писац историје Сајмон Сибаг Монтефјоре проценио је да је 15 милиона кулака и њихових породица депортовано до 1937; током депортације много људи је умрло, али се не зна пун број.[44]

Присилна насеља у Совјетском Савезу 1939–1953

[уреди | уреди извор]
Сахрана депортованих кримских Татара у Красновишерску, крајем 1944.

Према руском историчару Павлу Пољану, 5,870 милиона људи је депортовано у присилна насеља од 1920-1952, укључујући 3,125 милиона од 1939-1952. Те етничке мањине које су сматране претњом совјетској безбедности 1939–52. биле су присилно депортоване у специјална насеља којима је управљао НКВД. Пољаци, Украјинци из западних региона, совјетски Немци, Балти и Естонци, народи са Кавказа и Крима били су примарне жртве ове политике. Подаци из совјетских архива наводе 309.521 смрт у Посебним насељима од 1941–48 и 73.454 у 1949–50.[45] Према Полиану, овим људима није било дозвољено да се врате у своје матичне регионе све до после Стаљинове смрти, изузетак су били совјетски Немци којима није било дозвољено да се врате у област Волге у Совјетском Савезу. Према совјетским архивама, највећа стопа смртности забележена је код људи са Северног Кавказа (Чечени, Ингуши) са 144.704 умрлих, или 24,7% целокупног депортованог становништва, као и 44.125 умрлих са Крима, или стопом смртности од 19,3%.[46]

Катињски масакр

[уреди | уреди извор]

Масакр је био подстакнут предлогом шефа НКВД-а Лаврентија Берије да се погубе сви заробљени чланови пољског официрског корпуса, од 5. марта 1940, који је одобрио Политбиро Комунистичке партије Совјетског Савеза, укључујући њеног вођу Јосифа Стаљина. Број жртава се процењује на око 22.000.[47]

Укупан број жртава

[уреди | уреди извор]
Жртве масакра НКВД затвореника у Лавову
Меморијални зид са именима Стаљинових жртава, на полигону Бутово код Москве

Подаци пописа

[уреди | уреди извор]

Пишући у часопису Славиц Ревиев, демографи Барбара Андерсон и Брајан Силвер тврдили су да ограничени подаци пописа чине немогућим прецизан број умрлих. Уместо тога, они нуде вероватан распон од 3,2 до 5,5 милиона вишка смртних случајева за цео Совјетски Савез од 1926. до 1939. године, период који обухвата колективизацију, грађански рат на селу, чистке касних 1930-их и велике епидемије тифуса и маларије.[48] Амерички историчар Ричард Пајпс је 2001. године тврдио да се становништво смањило за 9 до 10 милиона људи од пописа од 1932. до 1939. године.[49] 17. Конгрес УЦП проценио је да је становништво СССР-а било 168 милиона 1933. године и предвидео да ће порасти на 180 милиона до 1937. године, али је попис из 1937. забележио само 162 милиона људи, што је смањење становништва. Стопа смртности била је двоструко већа од просечне у Европи у то време.[50]

Савремене процене

[уреди | уреди извор]

Неки историчари тврде да је број погинулих био око 20 милиона, цифра заснована на Конквистовој књизи Велики терор (1968), при чему се неке процене делимично ослањају на демографске губитке као што је Конквист. [51] Британски историчар Сајмон Себаг Монтефјоре је 2003. године сугерисао да је Стаљин на крају одговоран за смрт најмање 20 милиона људи.[52] Политиколог Рудолф Румел је 2006. године написао да су раније веће процене укупног броја жртава тачне, иако је укључио и оне које је убила влада Совјетског Савеза у другим источноевропским земљама.[53] У свом најновијем издању Великог терора (2007), Цонкуест је изјавио да, иако тачни бројеви можда никада неће бити познати са потпуном сигурношћу, најмање 15 милиона људи је убијено „од читавог низа терора совјетског режима“. [54] Према Барбари Андерсон и Брајану Силверу, историчари попут Роберта Конквеста направили су најпримитивније грешке. Они су тврдили да су ови Хладни ратници преценили стопе наталитета и потценили утицај асимилације, кроз коју су многи Украјинци преименовани у Русе на попису из 1939. године, мешајући дефицит становништва, који укључује нерођену децу, са вишком смртних случајева.

Историчари као што су Ј. Арцх Гетти, Степхен Г. Вхеатцрофт и други, инсистирају да је отварање совјетских архива потврдило ниже процене које је изнела ревизионистичка школа.[55][56] Године 2011., након процене двадесетогодишњег историјског истраживања у источноевропским архивима, амерички историчар Тимоти Д. Снајдер изјавио је да је Стаљин намерно убио око 6 милиона, што се повећава на 9 милиона ако се узму у обзир предвидиве смрти које су произашле из политике.[57][58] Амерички историчар Вилијам Д. Рубинштајн закључио је да је, чак и према најконзервативнијим проценама, Стаљин одговоран за смрт најмање 7 милиона људи, или око 4,2% укупне популације СССР-а.[59]

Неки историчари сматрају да су званични архивски подаци о категоријама које су забележиле совјетске власти непоуздане и непотпуне. Поред неуспеха у вези са свеобухватним снимцима, као још један пример, канадски историчар Роберт Гелатели и Монтефјоре тврде да многи осумњичени који су претучени и мучени на смрт док су били у „истражном притвору” вероватно нису били убројани међу погубљене.[60] Супротно томе, Виткрофт наводи да је пре отварања архива за историјска истраживања „наше разумевање размера и природе совјетске репресије било изузетно лоше“ и да су неки стручњаци који желе да задрже раније високе процене стаљинистичких мртвих „тешко да се прилагоде новим околностима када су архиве отворене и када има доста непобитних података“ и уместо тога „задрже своје старе совјетолошке методе са заокруженим прорачунима заснованим на чудним изјавама емиграната и других доушника који су требало би да има супериорно знање."[61] Британски историчар Мајкл Елман тврди да масовне смрти од глади треба ставити у другу категорију од жртава репресије, помињући да су током руске историје глад и суше биле уобичајена појава, укључујући и руску глад 1921-1922., покренут политиком ратног комунизма Стаљиновог претходника Владимира Лењина, у којој је убијено око пет милиона људи.[62][63]

Он такође наводи да је глад била распрострањена широм света у 19. и 20. веку у земљама попут Кине, Индије, Ирске и Русије. Елман је упоредио понашање стаљинистичког режима у односу на Холодомор са понашањем британске владе (према Ирској и Индији ) и Г8 у савремено доба. Према Елману, Г8 је „крив за масовно убиство из нехата или масовну смрт због криминалног немара јер нису предузели очигледне мере да смање масовне смрти“, а Стаљиново „понашање није било ништа горе од понашања многих владара у деветнаестом и двадесетом веку“. Бен Кирнан, амерички академик и историчар, описао је Стаљиново доба као „далеко најкрвавије у совјетској или чак руској историји“.[64]

Број смрти људи од стаљинизма, 1924–1953 (не рачунајући убиства изван совјетских граница)
Догађај Est. број умрлих
Декулакизација 530.000–600.000
Велика чистка 700.000–1.200.000
Гулаг 1.500.000–1.713.000
Совјетске депортације 450.000–566.000
Катињски масакр 22.000
Голодомор 2.500.000–4.000.000
Казахстанска глад 1931-33 1,450,000

Оптужбе за геноцид

[уреди | уреди извор]
Признање Холодомора по државама

Стаљин је оптужен за геноцид у случајевима присилног пресељења становништва у Совјетски Савез. Рафаел Лемкин, адвокат пољско - јеврејског порекла који је иницирао Конвенцију о геноциду и сам сковао термин геноцид, претпоставио је да је геноцид почињен у контексту масовне депортације Чечена, Ингуша, Поволжких Немаца, Кримских Татара, Калмика и Карачаја.[65] Неки академици се не слажу са класификацијом депортације као геноцида. Професор Александар Статијев тврди да Стаљинова администрација није имала свесну геноцидну намеру да истреби различите депортоване народе, али да су совјетска „политичка култура, лоше планирање, журба и несташице у рату били одговорни за геноцидну стопу смртности међу њима“. Он пре сматра ове депортације примером совјетске асимилације „нежељених нација“. [66] Према професору Амиру Вајнеру, „... Режим је настојао да искорени њихов територијални идентитет, а не њихово физичко постојање или чак њихов посебан етнички идентитет “.[67] Према професорки Франсин Хирш, „иако је совјетски режим практиковао политику дискриминације и искључивања, није практиковао оно што су савременици сматрали расном политиком “. За њу су ове масовне депортације биле засноване на концепту да су националности „друштвено-историјске групе са заједничком свешћу, а не расно-биолошке групе“.[68] За разлику од овог гледишта, Џон К. Чанг тврди да су депортације у ствари биле засноване на етничкој припадности и да „друштвени историчари“ на Западу нису успели да се залажу за права маргинализованих етничких група у Совјетском Савезу. [69]

Савремени историчари ове депортације класификују као злочин против човечности и етнички прогон. Два од ових случајева масовне депортације са највећом стопом смртности, депортација кримских Татара и депортација Чечена и Ингуша, признали су као геноцид од стране Украјине (и још 3 друге земље) и Европског парламента.[70][71] Дана 26. априла 1991. Врховни совјет Руске Социјалистичке Федеративне Совјетске Републике, под његовим председавајућим Борисом Јељцином, донео је закон о рехабилитацији репресивних народа са чланом 2 којим се све масовне депортације осуђују као „Стаљинова политика клевете и геноцида“.[72]

Историчари и даље расправљају о томе да ли украјинску глад из 1932-33, познату у Украјини као Холодомор, треба назвати геноцидом. [73] Двадесет шест земаља званично га признаје под законском дефиницијом геноцида. Украјински парламент је 2006. прогласио то таквим,[74] а 2010. украјински суд је постхумно осудио Стаљина, Лазара Кагановича, Станислава Косиора и друге совјетске лидере за геноцид.[75] Међу неким украјинским националистима популарна је идеја да је Стаљин свесно организовао глад да би потиснуо националне жеље у украјинском народу. Ово тумачење оспоравају новије историјске студије. Они су артикулисали став да, иако је Стаљинова политика значајно допринела високој стопи смртности, нема доказа да су Стаљин или совјетска влада свесно произвели глад.[76] Идеја да је ово био циљани напад на Украјинце је компликована због широко распрострањене патње која је погодила и друге совјетске народе током глади, укључујући и Русе.[77][78] Унутар Украјине, етнички Пољаци и Бугари умрли су у сличним размерама као и етнички Украјинци.[78] Упркос недостатку јасне намере са Стаљинове стране, историчар Норман Најмарк је приметио да, иако можда нема довољно „доказа да га осуди на међународном суду правде као геноцида [...], то не значи да сам догађај не може бити оцењен као геноцид“.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Soviet Studies”.  See also: Gellately (2007) p. 584: "Anne Applebaum is right to insist that the statistics 'can never fully describe what happened.' They do suggest, however, the massive scope of the repression and killing."
  2. ^ Wheatcroft, Stephen (1996). „The Scale and Nature of German and Soviet Repression and Mass Killings, 1930–45” (PDF). Europe-Asia Studies. 48 (8): 1334, 1348. JSTOR 152781. doi:10.1080/09668139608412415. „The Stalinist regime was consequently responsible for about a million purposive killings, and through its criminal neglect and irresponsibility it was probably responsible for the premature deaths of about another two million more victims amongst the repressed population, i.e. in the camps, colonies, prisons, exile, in transit and in the POW camps for Germans. These are clearly much lower figures than those for whom Hitler's regime was responsible.” 
  3. ^ Wheatcroft, S. G. (2000). „The Scale and Nature of Stalinist Repression and its Demographic Significance: On Comments by Keep and Conquest” (PDF). Europe-Asia Studies. 52 (6): 1143—59. PMID 19326595. doi:10.1080/09668130050143860. 
  4. ^ Healey, Dan (2018-06-01). „Golfo Alexopoulos. Illness and Inhumanity in Stalin's Gulag.”. The American Historical Review. 123 (3): 1049—1051. ISSN 0002-8762. doi:10.1093/ahr/123.3.1049. „New studies using declassified Gulag archives have provisionally established a consensus on mortality and “inhumanity.”” 
  5. ^ Robert Conquest. The Great Terror. NY Macmillan, 1968 p. 533 (20 million)
  6. ^ Anton Antonov-Ovseyenko, The Time of Stalin, NY Harper & Row 1981. p. 126 (30–40 million)
  7. ^ Elliot, Gill. Twentieth Century Book of the Dead. Penguin Press 1972. pp. 223–24 (20 million)
  8. ^ „Seumas Milne: "The battle for history"”. Приступљено 14. 7. 2013. , The Guardian. (12 September 2002)..
  9. ^ Haynes, Michael (2003). A Century of State Murder?: Death and Policy in Twentieth Century Russia. Pluto Press. стр. 214–15. ISBN 978-0745319308. 
  10. ^ Applebaum, Anne (2003). Gulag: A History. Doubleday. стр. 582—583. ISBN 0767900561. 
  11. ^ Pohl, J. Otto (1997). The Stalinist Penal System. McFarland. стр. 58. ISBN 0786403365. 
  12. ^ Pohl, J. Otto (1997). The Stalinist Penal System. McFarland. стр. 148. ISBN 0786403365.  Pohl cites Russian archival sources for the death toll in the special settlements from 1941–49
  13. ^ Wheatcroft, Stephen G. (1999). „Victims of Stalinism and the Soviet Secret Police: The Comparability and Reliability of the Archival Data. Not the Last Word” (PDF). Europe-Asia Studies. 51 (2): 315—45. doi:10.1080/09668139999056. „During 1921–53, the number of sentences was (political convictions): sentences, 4,060,306; death penalties, 799,473; camps and prisons, 2,634397; exile, 413,512; other, 215,942. In addition, during 1937–52 there were 14,269,753 non-political sentences, among them 34,228 death penalties, 2,066,637 sentences for 0–1 year, 4,362,973 for 2–5 years, 1,611,293 for 6–10 years, and 286,795 for more than 10 years. Other sentences were non-custodial” 
  14. ^ R. Davies; S. Wheatcroft (2009). The Industrialisation of Soviet Russia Volume 5: The Years of Hunger: Soviet Agriculture 1931–1933. Palgrave Macmillan. стр. 401. ISBN 978-0230238558. 
  15. ^ Ellman, Michael (2002). „Soviet Repression Statistics: Some Comments” (PDF). Europe-Asia Studies. 54 (7): 1172. doi:10.1080/0966813022000017177. 
  16. ^ Conquest, Robert (1997). „Victims of Stalinism: A Comment” (PDF). Europe-Asia Studies. 49 (7): 1317—19. doi:10.1080/09668139708412501. „We are all inclined to accept the Zemskov totals (even if not as complete) with their 14 million intake to Gulag 'camps' alone, to which must be added 4–5 million going to Gulag 'colonies', to say nothing of the 3.5 million already in, or sent to, 'labour settlements'. However taken, these are surely 'high' figures.” 
  17. ^ Getty, J. Arch; Rittersporn, Gábor; Zemskov, Viktor (1993). „Victims of the Soviet penal system in the pre-war years: a first approach on the basis of archival evidence” (PDF). American Historical Review. 98 (4): 1017—49. JSTOR 2166597. doi:10.2307/2166597. 
  18. ^ Ellman, Michael (2002). „Soviet Repression Statistics: Some Comments” (PDF). Europe-Asia Studies. 54 (7): 1153. doi:10.1080/0966813022000017177. 
  19. ^ Alexopoulos, Golfo (2017). Illness and Inhumanity in Stalin's Gulag. Yale University Press. ISBN 978-0300179415.
  20. ^ Hardy, Jeffrey S. (2018). „Illness and Inhumanity in Stalin's Gulag. By Golfo Alexopoulos. New Haven: Yale University Press, 2007. Xi, 308 pp. Notes. Index. Maps. $65.00, hard bound”. Slavic Review. 77: 269—270. doi:10.1017/slr.2018.57. 
  21. ^ Healey, Dan (1. 6. 2018). „GOLFO ALEXOPOULOS. Illness and Inhumanity in Stalin's Gulag”. The American Historical Review. 123 (3): 1049—51. doi:10.1093/ahr/123.3.1049. „New studies using declassified Gulag archives have provisionally established a consensus on mortality and 'inhumanity.' The tentative consensus says that once secret records of the Gulag administration in Moscow show a lower death toll than expected from memoir sources, generally between 1.5 and 1.7 million (out of 18 million who passed through) for the years from 1930 to 1953.” 
  22. ^ Heidenrich, John G. (30. 4. 2001). How to Prevent Genocide: A Guide for Policymakers, Scholars, and the Concerned Citizen. Bloomsbury Academic. стр. 7. ISBN 978-0275969875. . "Another 12 million Soviet citizens died in a network of forced labor camps collectively known by the Russian acronym Gulag, many of them from the physical toil of satisfying Stalins’s relentless drive to rapidly industrialize the Soviet Union."
  23. ^ Wheatcroft, Stephen (1996). „The Scale and Nature of German and Soviet Repression and Mass Killings, 1930–45” (PDF). Europe-Asia Studies. 48 (8): 1330. JSTOR 152781. doi:10.1080/09668139608412415. „When Solzhenitsyn wrote and distributed his Gulag Archipelago it had enormous political significance and greatly increased popular understanding of part of the repression system. But this was a literary and political work; it never claimed to place the camps in a historical or social-scientific quantitative perspective, Solzhenitsyn cited a figure of 12–15 million in the camps. But this was a figure that he hurled at the authorities as a challenge for them to show that the scale of the camps was less than this.” 
  24. ^ R. Davies; S. Wheatcroft (2009). The Industrialisation of Soviet Russia Volume 5: The Years of Hunger: Soviet Agriculture 1931–1933. Palgrave Macmillan. стр. 415. ISBN 978-0230238558.  This is the estimate of Wheatcroft and Davies.
  25. ^ Lutz, Wolfgang; Scherbov, Sergei; Volkov, Andreĭ Gavrilovich (1994). „Population dynamics: consequences of regular and irregular changes”. Demographic Trends and Patterns in the Soviet Union Before 1991. Routledge. стр. 431. ISBN 0415101948. „This indicates general collectivization and repressions connected with it, as well as the 1933 famine, may be responsible for 7 million deaths.” 
  26. ^ Conquest, Robert (1886). Harvest of SorrowНеопходна слободна регистрација. Oxford. стр. 304. ISBN 0195051807. 
  27. ^ Snyder, Timothy (2010). BloodlandsСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Basic Books. стр. 21–58. ISBN 978-0465002399. 
  28. ^ Ellman, Michael (2005). „The Role of Leadership Perceptions and of Intent in the Soviet Famine of 1931–1934” (PDF). Europe-Asia Studies. Routledge. 57 (6): 823—41. doi:10.1080/09668130500199392. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 2. 2009. г. Приступљено 4. 7. 2008. 
  29. ^ Rosefielde, Steven (1983). „Excess Mortality in the Soviet Union: A Reconsideration of the Demographic Consequences of Forced Industrialization 1929-1949”. Soviet Studies. 35 (3): 385—409. JSTOR 151363. PMID 11636006. doi:10.1080/09668138308411488. 
  30. ^ The Industrialisation of Soviet Russia (PDF). 5 – The Years of Hunger: Soviet Agriculture, 1931–1933. Palgrave Macmillan. 2004. Приступљено 28. 12. 2008. 
  31. ^ Davies, R. W. and Wheatcroft, Stephen G. (2004) The Years of Hunger: Soviet Agriculture, 1931–1933. ISBN 0333311078
  32. ^ Davies, R. W.; Wheatcroft, S. G. (2006). „Stalin and the Soviet Famine of 1932–1933: A Reply to Ellman” (PDF). Europe-Asia Studies. 58 (4): 625—33. doi:10.1080/09668130600652217. 
  33. ^ Andreev, EM; et al. (1993). Naselenie Sovetskogo Soiuza, 1922–1991.  Moscow, Nauka. ISBN 5020134791
  34. ^ Ghodsee, Kristen R. (2014). „A Tale of "Two Totalitarianisms": The Crisis of Capitalism and the Historical Memory of Communism” (PDF). History of the Present. 4 (2): 124. doi:10.5406/historypresent.4.2.0115. 
  35. ^ Ganson, N. (2009). The Soviet Famine of 1946–47 in Global and Historical Perspective. Springer. стр. 194. ISBN 978-0230620964. 
  36. ^ Raleigh, Donald J. (2001). Provincial Landscapes: Local Dimensions of Soviet Power, 1917–1953. University of Pittsburgh Press. стр. 167. ISBN 978-0822970613. 
  37. ^ Magocsi, Paul R. (2010). A History of Ukraine: The Land and Its Peoples. University of Toronto Press. стр. 799. ISBN 978-1442610217. Приступљено 6. 8. 2017. 
  38. ^ Tauger, Mark B. (2001). „Natural Disaster and Human Actions in the Soviet Famine of 1931–1933”. The Carl Beck Papers in Russian and East European Studies (1506): 1—65. ISSN 2163-839X. doi:10.5195/CBP.2001.89 Слободан приступ. Архивирано из оригинала 12. 6. 2017. г. 
  39. ^ Kuhr, Corinna (1998). „Children of "Enemies of The People" as Victims of the Great Purges”. Cahiers du Monde russe. 39 (1/2): 209—220. ISSN 1252-6576. JSTOR 20171081. doi:10.3406/cmr.1998.2520 — преко JSTOR. „According to latest estimates 2,5 million people were arrested and 700,000 of them shot. These figures are based on reliable archival materials [...]” 
  40. ^ Ellman, Michael (2002). „Soviet Repression Statistics: Some Comments” (PDF). Europe-Asia Studies. 54 (7): 1151—72. doi:10.1080/0966813022000017177. „The best estimate that can currently be made of the number of repression deaths in 1937–38 is the range 950,000–1.2 million, i.e . about a million. This is the estimate which should be used by historians, teachers and journalists concerned with twentieth century Russian—and world—history” 
  41. ^ Michael Ellman Архивирано 14 октобар 2007 на сајту Wayback Machine, The 1947 Soviet Famine and the Entitlement Approach to Famines Архивирано 2009-03-25 на сајту Wayback Machine . Cambridge Journal of Economics. 24: 603—30. 2000.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  42. ^ Polian, Polian (2004). Against Their Will. Hungary: Central European Press. стр. 313. ISBN 9639241687. 
  43. ^ Archived 14 January 2009 at the Wayback Machine.
  44. ^ Montefiore, Simon Sebag (2014). Stalin: The Court of the Red Tsar. Weidenfeld & Nicolson. стр. 84. ISBN 978-1780228358. „By 1937, 18,5 million were collevtivized but there were now only 19.9 million households: 5.7 million households, perhaps 15 million persons, had been deported, many of them dead” 
  45. ^ Pohl, J. Otto (1997). The Stalinist Penal System. McFarland. стр. 148. ISBN 0786403365. 
  46. ^ Human Rights Watch (1991). „Punished Peoples" of the Soviet Union: The Continuing Legacy of Stalin's Deportations” (PDF). стр. 9. OCLC 25705762. 
  47. ^ Kużniar-Plota, Małgorzata (30 November 2004). „"Decision to commence investigation into Katyn Massacre"”. Архивирано из оригинала 30. 09. 2012. г. Приступљено 4. 8. 2011. . Departmental Commission for the Prosecution of Crimes against the Polish Nation..
  48. ^ Anderson, Barbara; Silver, Brian (јесен 1985). „Demographic Analysis and Population Catastrophes in the USSR”. Slavic Review. 44 (3): 517—19. JSTOR 2498020. doi:10.2307/2498020. 
  49. ^ Richard Pipes, Communism: A History, US, 2001. p. 67 "Censuses revealed that between 1932 and 1939—that is, after collectivization but before World War II—the population decreased by 9 to 10 million people".
  50. ^ Hasanli, Jamil (2014). Khrushchev's Thaw and National Identity in Soviet Azerbaijan, 1954–1959 (revised изд.). Lanham, Maryland: Lexington Books. стр. 246. ISBN 9781498508148. LCCN 2014036925. 
  51. ^ Conquest, Robert (September—October 1996). „Excess Deaths in the Soviet Union”. New Left Review. св. I бр. 219. Newleftreview.org. Приступљено 22. 6. 2017. „"I suggest about eleven million by the beginning of 1937, and about three million over the period 1937–38, making fourteen million. The eleven-odd million is readily deduced from the undisputed population deficit shown in the suppressed census of January 1937, of fifteen to sixteen million, by making reasonable assumptions about how this was divided between birth deficit and deaths."”  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  52. ^ Montefiore, Simon Sebag (2003). Stalin: The Court of the Red Tsar (на језику: енглески). Knopf Doubleday Publishing Group. стр. 643. ISBN 978-0307427939. 
  53. ^ Regimes murdering over 10 million people. hawaii.edu
  54. ^ Conquest, Robert (2007). The Great Terror: A Reassessment, 40th Anniversary Edition. Oxford University Press. ,, in Preface, p. xvi: "Exact numbers may never be known with complete certainty, but the total of deaths caused by the whole range of Soviet regime's terrors can hardly be lower than some fifteen million."
  55. ^ Wheatcroft, Stephen G. (1999). „Victims of Stalinism and the Soviet Secret Police: The Comparability and Reliability of the Archival Data. Not the Last Word” (PDF). Europe-Asia Studies. 51 (2): 340—42. doi:10.1080/09668139999056. „For decades, many historians counted Stalin' s victims in 'tens of millions', which was a figure supported by Solzhenitsyn. Since the collapse of the USSR, the lower estimates of the scale of the camps have been vindicated. The arguments about excess mortality are far more complex than normally believed. R. Conquest, The Great Terror: A Re-assessment (London, 1992) does not really get to grips with the new data and continues to present an exaggerated picture of the repression. The view of the 'revisionists' has been largely substantiated (J. Arch Getty & R. T. Manning (eds), Stalinist Terror: New Perspectives (Cambridge, 1993)). The popular press, even TLS and The Independent, have contained erroneous journalistic articles that should not be cited in respectable academic articles.” 
  56. ^ Getty, J. Arch; Rittersporn, Gábor; Zemskov, Viktor (1993). „Victims of the Soviet penal system in the pre-war years: a first approach on the basis of archival evidence” (PDF). American Historical Review. 98 (4): 1017—49. JSTOR 2166597. doi:10.2307/2166597. „The long-awaited archival evidence on repression in the period of the Great Purges shows that levels of arrests, political prisoners, executions, and general camp populations tend to confirm the orders of magnitude indicated by those labeled as 'revisionists' and mocked by those proposing high estimates.” 
  57. ^ Snyder, Timothy (2010). Bloodlands: Europe between Hitler and StalinСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. New York. стр. 384. ISBN 9780465002399. 
  58. ^ Snyder, Timothy (27. 1. 2011). „Hitler vs. Stalin: Who Was Worse?”. The New York Review of Books. Приступљено 13. 10. 2017. „The total number of noncombatants killed by the Germans—about 11 million—is roughly what we had thought. The total number of civilians killed by the Soviets, however, is considerably less than we had believed. We know now that the Germans killed more people than the Soviets did.... All in all, the Germans deliberately killed about 11 million noncombatants, a figure that rises to more than 12 million if foreseeable deaths from deportation, hunger, and sentences in concentration camps are included. For the Soviets during the Stalin period, the analogous figures are approximately six million and nine million. These figures are of course subject to revision, but it is very unlikely that the consensus will change again as radically as it has since the opening of Eastern European archives in the 1990s.” 
  59. ^ Rubinstein, William D. (2014). Genocide. Taylor & Francis. стр. 211. ISBN 9781317869962. OCLC 1087386696. 
  60. ^ Gellately, Robert (2007). Lenin, Stalin, and Hitler: The Age of Social Catastrophe (hardcover изд.). Alfred A. Knopf. стр. 256. ISBN 9781400040056. Приступљено 2. 9. 2021. 
  61. ^ Wheatcroft, S. G. (1996). „The Scale and Nature of German and Soviet Repression and Mass Killings, 1930–45” (PDF). Europe-Asia Studies. 48 (8): 1330. JSTOR 152781. doi:10.1080/09668139608412415. 
  62. ^ „War Communism”. Encyclopaedia Britannica. 
  63. ^ Mawdsley, Evan (1. 3. 2007). The Russian Civil WarНеопходна слободна регистрација. Pegasus Books. стр. 287. ISBN 978-1-933648-15-6. 
  64. ^ Kiernan, Ben (2007). Blood and Soil: A World History of Genocide and Extermination from Sparta to DarfurНеопходна слободна регистрација. Yale University Press. стр. 511. ISBN 9780300100983. OCLC 2007001525. 
  65. ^ Courtois, Stephane (2010). "Raphael Lemkin and the Question of Genocide under Communist Regimes". In Bieńczyk-Missala, Agnieszka; Dębski, Sławomir (eds.). Rafał Lemkin. PISM. . стр. 121—122. ISBN 9788389607850.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). LCCN 2012380710.
  66. ^ Statiev, Alexandar (2010). „Soviet ethnic deportations: intent versus outcome”. Journal of Genocide Research. 11 (2–3): 243—264. doi:10.1080/14623520903118961. 
  67. ^ Weiner, Amir (2002). „Nothing but Certainty”. Slavic Review. 61 (1): 44—53. JSTOR 2696980. doi:10.2307/2696980. 
  68. ^ Hirsch, Francine (2002). „Race without the Practice of Racial Politics”. Slavic Review. 61 (1): 30—43. JSTOR 2696979. doi:10.2307/2696979. 
  69. ^ K. Chang, Jon (8. 4. 2019). „Ethnic Cleansing and Revisionist Russian and Soviet History”. Academic Questions. 32 (2): 270. doi:10.1007/s12129-019-09791-8. 
  70. ^ „UNPO: Chechnya: European Parliament recognises the genocide of the Chechen People in 1944”. www.unpo.org. 
  71. ^ Rosefielde, Steven (2009). Red Holocaust. Routledge. стр. 84. ISBN 978-0-415-77757-5. 
  72. ^ Perovic, Jeronim (јун 2018). Perovic, Jeronim (2018). From Conquest to Deportation: The North Caucasus under Russian Rule. Oxford University Press. [[Međunarodni standardni broj knjige|ISBN]] [[Special:BookSources/9780190934675|9780190934675]]. [[OCLC|OCLC]] [https://www.worldcat.org/oclc/1083957407 1083957407]. Oxford University Press. стр. 320. ISBN 9780190934675.  Спољашња веза у |title= (помоћ); Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  73. ^ Moore, Rebekah (2012). „'A Crime Against Humanity Arguably Without Parallel in European History': Genocide and the "Politics" of Victimhood in Western Narratives of the Ukrainian Holodomor”. Australian Journal of Politics & History. 58: 367—379. doi:10.1111/j.1467-8497.2012.01641.x. 
  74. ^ Lisova, Natasha (28. 11. 2006). „Ukraine Recognize Famine As Genocide”. Associated Press. Архивирано из оригинала 22. 8. 2007. г. Приступљено 4. 8. 2007 — преко Ukemonde. 
  75. ^ Snyder, Timothy D. (26. 5. 2010). „Springtime for Stalin”. The New York Review of Books. Архивирано из оригинала 24. 10. 2012. г. Приступљено 4. 1. 2021. 
  76. ^ Davies, Robert; Wheatcroft, Stephen (2004). The Industrialisation of Soviet Russia Volume 5: The Years of Hunger: Soviet Agriculture 1931-1933. Basingstoke and New York: Palgrave Macmillan. стр. xiv, 441. ISBN 978-0-230-23855-8. 
  77. ^ Naimark, Norman M. (2008). Hollander, Paul, ур. Political Violence: Belief, Behavior, and Legitimation. London: Palgrave Macmillan. стр. 39—48. ISBN 978-0-230-60646-3. 
  78. ^ а б Kuromiya, Hiroaki (2008). „The Soviet Famine of 1932–1933 Reconsidered”. Europe-Asia Studies. 60 (4): 663—675. JSTOR 20451530. doi:10.1080/09668130801999912. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Прекомерна_смртност_у_Совјетском_Савезу_под_Јосифом_Стаљином&oldid=28457109”