Рилски манастир

Из Википедије, слободне енциклопедије
Рилски манастир
Rila klooster.jpeg
Рилски манастир
Основни подаци
Статус ставропигијални
Тип православни манастир
Јурисдикција Бугарска православна црква
Оснивање 10. век
Посвећен Свети Јован Рилски
Реоснован 14. век
Архитектура
Ниво значаја Светска баштина Унеска
Локација
Место Рила
Држава  Бугарска
Координате 42°8′0″N 23°20′25″E / 42.13333° СГШ; 23.34028° ИГД / 42.13333; 23.34028
Рилски манастир на мапи Бугарске
Рилски манастир
Рилски манастир
Рилски манастир на мапи Бугарске
Светска баштина Унеска
Рилски манастир
Назив на званичном списку светске баштине
Rila Monastery, August 2013.jpg
Локација  Бугарска
Тип културна
Критеријум vi
Референца 216
Унеско регија Европа
Историја уписа у светску баштину
Упис 1983 (7. седница)

Рилски манастир (буг. Рилски манастир) је највећи и најпознатији православни манастир у Бугарској. Налази се на југозападу Бугарске на планини Рила, 117 km јужно од главног града Софије, у дубокој долини Рилске реке, на надморској висини од 1,147 m.

Историја[уреди]

Традиционално се верује да је манастир основао пустињак Свети Јован Рилски (Иван Рилски), чије име манастир носи за време владавине бугарског цара Петра I (927968). Јован Синаит - Рилски је живео од 930. године у пећини (прозвана - Св. Јована) недалеко од места садашњег манастира, док су његови ученици, који су дошли у планине да чују његово учење, касније озидали манастир. На месту те пећине, његови ученици су прво саградили капелу, која затим постала црквица посвећена Св. Луки. Тај мали простор међутим није био погодан за манастир, па је нађено доле погодно место за растуће братство, између два водотока, реке Риле и потока Друшљивице. Било је то у време бугарског цара Петра сина Симеунова, у 10. веку. Манастир је био скромно опремљен и животарио је, иако манастирски земљишни посед беше огроман и плодан. Монах Неофит Рилски назвао је предео око манастира "Велика рилска пустиња".

Не зна се зашто је манастир изнова подигнут, у време српске доминације тим простором. Рилски манастир је поново изградио на садашњем месту 1335. године, локални велможа Србин, протосеваст Хреља Омучевић (познат из народних песама као Реља Крилатица или Реља од Пазара), један од војних заповедника цара Душана. Када је манастир посетио краљ Фердинанд, текст ктиторске спомен-плоче објавиле су бугарске новине "Слобода" 1889. године. Манастир је "благочестиви" Хреља подигао "сасвим": "сазида лепу цркву са два свода, и уз њу камену кулу као заштиту од разбојника." Ктитор се потом закалуђерио, и ту је обитавао и умро као монах, под именом Харитон. У манастиру се налази његова гробница као ктитора - монаха. То је било у доба распада средњовековне српске државе, која је овом облашћу владала кроз цео 14. век. Најстарије грађевине манастира датирају из тог периода – Хрељина кула - пирг (1334—1335) и мала црква до ње (1343). Епископски трон и богато изрезбарена врата манастира такође припадају том времену. Бугарски цар Шишман је 1379. године издао хрисовуљу манастиру, којом су утврђена сва права и привилегије које је он вековима одржавао. Међутим долазак Турака крајем 14. века, пратила су бројна харања и уништавања манастира средином 15. века. Када је 1395. године манастир био од стране Турака до темеља уништен и опљачкан, остали су цели, неоштећени само црква и четвороугаона кула.[1] Манастир је запустео и прошло је више деценија, док нису путујући монаси ту застали и оправили га. Изграђен је зид око цркве и пирга, и обновљено лево крило конака. Захваљујући прилозима Руске православне цркве, тачније манастиру Русикон са Свете горе, Рилски манастир су поново изградила три брата из области Ћустендила, који су пренели и мошти Јована Рилског, из Трнова у манастир. То је урађено по заповести султана, Мехмеда другог Освајача, а заслугом удове Мурата другог, султаније Маре Бранковић, 1470. године.[2] У једном крилу конака манастирског налазио се параклис Св. Саве српског. Манастир је оживео и постао стециште "Божијих угодника" и болних; место ходочашћа православних верника, са свих страна. У манастирком музеју су чувани између два светска рата, дарови призренског митрополита. Године 1555. митрополит Симеон је поклонио манастиру, плаштаницу и епитрахиљ. Наводно је била сачувана и једна свећа турског султана Мурата, која није запаљена од 14. века. Како је манастир и даље био више пута похаран и пљачкан, подигнут је 1833. године, масивни високи зид око комплекса, тако да је више личио на тврђаву. По Константину Јиречеку, манастир са свим својим зградама, био је највећа грађевина на целом Балкану. За време бугарског националног препорода (18-19. век), уништила га је ватра 1833. па је поново обновљен између 1834. и 1862. уз помоћ богатих Бугара из читаве земље. Подизање конака почело је 1816, док је звоник постављен уз Хрељину кулу 1844. Манастирска братија је учинила и велику грешку (од речи "грех"): срушени су касније чини се непотребно, стара црква и пирг - задужбина Рељина, иако су вековима одолевали Турском гневу. Можда су им засметали доминантни ликови српских владара у живопису цркве, и српски ктиторски натпис од украсних цигли, на јужној фасади пирга? Направљена је нова, велелепна манастирска црква са пет кубета, озидана белим и зеленкастим мермером, покривена оловом, и изнутра сјајно украшена. Али залуд, јер како пише признаје бугарски научник Иван Вазов: "из ње не веје дух старог времена". Рилски манастир је бугарски краљ Фердинанд Кобург прогласио за засебну општину, што јединствен случај у свету.

Године 1899. недалеко од манастира, на тешко приступачном месту, на висини званој Јеленин врх, налазиле су се две монашке испоснице пећине, на којима су подигнуте црквице и по неколико ћелија. У једној пећини (испосници Св. Луке, синовца Јовановог)је живео некад Св. Јован Рилски - бугарски светац, а у другој, наспрам ње Неофит Рилски. Св. Јован је био родом из села Скрина, оснивач је бугарског монаштва, ту је живео и упокојио се 946. године, као старац од 70 година. Манастир је значајан за Србе, као стари српски просветитељски центар, и у њему је било много српских књига и рукописа. Када су бугарски студенти 1899. године истраживали поједине бугарске дијалекте у Рилском манастиру, пописали су све вредне рукописе у манастирској библиотеци. По списку који је објавио Б. Цанев у "Бугарском прегледу", више од половине њиховог броја (од 119) су били на српско-словенском језику. Бугарска рецензија је била заступљена са једном четвртином.[3] Манастирски црквени живопис је такође занимљив по избору ликова - њиховим представама, и нешто говори. Живописани су српски, бугарски, руски светитељи у природној величини, затим "читав ред српских краљева и владика - а нема бугарских бугарских владара и владика".[4] Још од оснивања, Рилски манастир су подржавали и поштовали бугарски владари. Скоро сви цареви Другог бугарског царства су давали велике поклоне све до турског освајања. Манастир је у 19. веку постао културни и духовни центар бугарске националне свести, а свој духовни врхунац је доживео између 12. и 14. века. Јеромонах Неофит је изузетно значајан за бугарску просвету и књижевност. Неуморно је радио на подизању народних школа са бугарским наставним језиком. Превео је Нови завет на бугарски језик, саставио бугарску граматику и склопио речник бугарског језика. Неофит Рилски основао је школу у Габрову 1835. године. Комплекс је служио као средиште бугарског језика и културе и у време стране владавине.

[[Датотека:Rila 14.jpg|мини|220п|22 м висока кула, звана Хрељова кула, коју је за време Српског царства дао саградити Душанов протосевест Хреља.]

Манастирски комплекс је проглашен националним историјским спомеником 1976. а постао је део УНЕСКО-ве Светске баштине 1983. Од 1991. потпуно је под управом Светог синода Бугарске православне цркве.

Комплекс[уреди]

Главна црква Рилског манастира
Унутрашње двориште
Унутрашње двориште зими

Читав комплекс заизима површину од 8,8 km² и правоугаоне је форме, која окружује централно унутрашње двориште (3,2 km²), где се налази Хрељова кула и главна црква.

Главна црква[уреди]

Главна црква манастира подигнута је средином 18. века. Њен архитект је Петар Иванович, који је на њој радио од 1834. до 1837. Црква има пет купола, три олтара и две капеле са стране, а најдрагоценија ствар у унутрашњем делу цркве је златом окован иконос, чувен по своме дуборезу, на коме је четири уметника радило пет година. Фреске, завршене 1846. дело су многих мајстора из Банског, Самокова и Разлога, укључујући познату браћу Захарија и Димитра Зографа. У цркви има и мноштво вредних икона, које потичу од 14. до 19. века.

Конак[уреди]

Четвороспратни (не рачунајући приземље) конак има 300 соба, четири капеле, игуманов стан, кухињу (чувену по својим необично великим судовима), библиотеку, у којој се чува 250 манускрипта и 9.000 старих штампаних књига, и ктиторску собу. Спољашњост комплекса, са високим каменим зидовима и малим прозорима, више подсећа на тврђаву него на манастир.

Манастирски музеј[уреди]

Музеј Рилског манастира је посебно чувен по Рафаиловом крсту, дрвеном крсту направљеном од једног комада дрвета (81 х 43 cm). Истесао ка је калуђер Рафаил, користећи фине алате за резање и увеличавајуће стакло да би изгравирао 104 религиозна призора и 650 минијатурних фигура. Рад на овом ремек делу трајао је најмање 12 година, пре него што је завршен 1802, када је калуђер изгубио вид.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. "Просветни гласник", Београд 1895. године
  2. "Мале новине", Београд 1889. године
  3. "Просветни гласник", Београд 1900. године
  4. "Звезда", Београд 1901. године

Библиографија[уреди]

  • Emil Ivanov: Das Bildprogramm des Narthex im Rila-Kloster in Bulgarien unter besonderer Berücksichtigung der Wasserweihezyklen, Diss., Erlangen, 2002.
  • Emil Ivanov: Rila-Kloster, Artikel: RGG4, Bd. 7, 2007, Sp. 520.

Спољашње везе[уреди]