Ћустендил

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ћустендил
буг. Кюстендил
Kyustendil 07.jpg
Главни градски трг
Застава
Застава
Грб
Административни подаци
Држава  Бугарска
Област Ћустендилска област
Становништво
Становништво
 — 2007. 51426
Географске карактеристике
Координате 42°17′00″ СГШ; 22°41′00″ ИГД / 42.283333° СГШ; 22.683333° ИГД / 42.283333; 22.683333Координате: 42°17′00″ СГШ; 22°41′00″ ИГД / 42.283333° СГШ; 22.683333° ИГД / 42.283333; 22.683333
Ндм. висина 513 м
Површина 28,72 км2
Ћустендил на мапи Бугарске
Ћустендил
Ћустендил
Веб-сајт
www.kyustendil.e-gov.bg

Ћустендил (буг. Кюстендил), раније Велбужд (буг. Велбъжд), значајан је град у Републици Бугарској, у западном делу земље. Град је управно средиште Ћустендилске области.

Крајем средњег века у близини данашњег Ћустендила одиграла се веома важна битка у српској историјиБитка на Велбужду, којом је Немањићка Србија постала најјача држава на Балкану.

Порекло назива[уреди]

Свој данашњи назив град носи у спомен на српског великаша Константина Драгаша. Османлије су град по њему називали Константинова Бања односно Köstendil, а тај назив се, у нешто исквареном облику, одржао до данас, као Ћустендил. Стари, средњовековни назив града био је Велбужд.

Географија[уреди]

Град Ћустендил налази се у крајње западном делу Бугарске, близу тромеђе Бугарске са Србијом и Македонијом, од којих је град удаљен око 20 km. То је најзападнији велики град у земљи. Од престонице Софије Ћустендил је удаљен око 90 km.

Област Ћустендила налази се у области горњег тока реке Струме. Град је смештен у пространој котлини, коју на западу ограничавају Осоговске планине. Подручје града познато је по лековитим изворима, па се у граду налази бањско лечилиште. То је од давнина важан воћарски крај.[1]

Клима у граду је измењено континентална са благим утицајем средоземне.

Историја[уреди]

Ћустендил је првобитно био трачко насеље. После римског освајања ових простора насеље постаје значајно и носи назив Пауталија. Током првог дела средњег века област Ћустендила била је у саставу Византије. У 7. веку подручје града насељавају Словени. У 10. веку област тадашњег Велбужда била у оквиру средњовековне Бугарске. Град се звао током постојања: Коласија[2], Велбужд, Велбуждска бања па Ћустендил. Народ га је звао пре сто година - "Ћостендил".[3] Име Велбужд је везано за појам "камила", животиње које су у старо време коришћене за рад у тим крајевима.[4]

Бугари су отворили у варошици октобра 1879. године гимназију Реалку, са три разреда за 77 ученика.

По званичном попису Бугарске од 1. јануара 1881. године у градићу Ћустендилу било је 9589 становника, у 2097 породица, са 1827 кућа.[5] Избројано је 1894. године у месту 11.383 становника.

Срби у Ђустендилу[уреди]

Ђустендилска област са истоименим градом је историјски српски културни простор са богатим наслеђем. Град је 1180. године освојио из византијске власти, Стефан Немања и прикључио српској држави која се ширила и јачала. Крајем средњег века у близини Велбужда одиграла се веома важна битка у српској историјиБитка на Велбужду у којој су снаге српског краља Стефана (13221331.) и младог краља Душана (краљ 13311346., цар 13461355.) потукле 28.06. 1330. године бугарску војску. Тада је умро бугарски цар Михаило, који је рањен заробљен и приведен пред Душана.[6]

Браћа Константин и Јован-Драгаш Дејановић - синови Дејанови, имали су у поседу места Ћустендил, Кратово, Струмицу и Штип. Константин је био српски војвода и рођак цара Душана, са дворцем у Ћустендилу.[7] Дејановићи су били владари том облашћу између 1356-1394. године, до смрти Константинове. Са њима је владала и мајка Евдокија. Били су наследници лозе Немањића, после смрти цара Уроша. Они су припадали савезу Мрњавчевића, и учествовали су у бици на реци Марици 1371. године. Од тада су након српског пораза, браћа били турски вазали, који су плаћали данак султану Мурату. Али сачували су истовремено унутрашњу управну независност и наставили трговачке везе са Дубровником. У косовском боју 1389. године војска Дејановића се као вазална, борила против српске војске кнеза Лазара. Владавина Дејановића се распршила погибијом Константиновом 1394. године[8] Градом Велбуждом је дакле крајем 14. века владао српски великаш Константин Дејановић, који је био османски вазал, и као такав је погинуо у бици на Ровинама са Марком Краљевићем 1395. године. Његова ћерка Јелена се удала за византијског цара Манојла II Палеолога (13911425.) са којим је имала неколико деце, међу којима су и последњи византијски цареви Јован VIII (савладар 14211425, 14251448.) и Константин XI (морејски деспот 14431449, цар 14491453.) који је уз своје, носио и мајчино презиме Драгаш.

Крајем 14. века је пала под власт Османлија. Ту је било седиште турског санџака, који се поклапао са облашћу Дејановића. Приложио је 1429. године православној цркви Св. Николе у Ћустендилу звоно, неки Радослав.[9]

Постојала је у месту српска народна школа у периоду 1865-1878. године.[10]

Године 1878. град је постао део савремене бугарске државе. Ћустендилска епископија је пре њеног припајања бугарској Егзархији, потпадала под јурисдикцију Пећке патријаршије.[11]

Дана 16. јануара 1878. године Срби, из сврљишког батаљона народне војску ушли су Ћустендил. Под командом поручника Тодора Мандрине, та јединица је ослободила место од Турака. Други пут су припадници 14. српског краљевског пука, у којем су били Књажевчани и Сврљижани, ушли у град пред Први балкански рат 1912. године. Били су сада део савезничких трупа, које су ту чекале објаву рата са Турцима, да крену и ослободе Једрене.[12]

Између два рата Ћустендил је био центар илегалне терористичке организације ВМРО (Македонствујушћи) која је одговорна и за убиство краља Александра у Марсељу 1934. године. Та бугарска организација се првобитно звала "Друштво против Срба" (1897) и деловала је са девизом: "Србе треба огњем и мачем искоренити из Македоније". Ту су ови владали градом у конспирацији, и поред јаких бугарских државних и војних снага. Град се претворио у комитски логор, у који је 1927. године дошао њихов истакнути вођа Ванчо Михајлов. Одатле су полазиле обучене и опремљену злогласне бугарске комитске чете, тројке кољача, на територију Краљевине СХС, у Стару Србију да би чинили злочине према виђенијим Србима и сламали српску државну управу у тим крајевима.[13]

Становништво[уреди]

Демографија
Демографија

По проценама из 2007. године град Ћустендил имао је око 51.000 становника. Већина градског становништва су Бугари, а остатак становништва чине малобројни Роми. Последњих 20-так година град губи становништво због удаљености од главних токова развоја у земљи. Оживљавање привреде требало би зауставити негативни демографски тренд. Већина становништва је православне вероисповести.

Референце[уреди]

  1. ^ "Тежак", Београд 1897. године
  2. ^ "Дело", Београд 1897. године
  3. ^ "Дело"...
  4. ^ "Тежак", Београд 1934. године
  5. ^ "Службени војни гласник", Београд 1881. године
  6. ^ "Отаџбина", Београд 1880. године
  7. ^ "Звезда", Београд 1901. године
  8. ^ "Просветни гласник", Београд 1902. године
  9. ^ Љубомир Стојановић: "Стари српски записи и натписи", Београд 1902. године
  10. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1904. године
  11. ^ "Мале новине", Београд 1889. године
  12. ^ "Балкански рат у слици и речи", Нови Сад 1913. године
  13. ^ "Време", Београд 1928. године

Литература[уреди]

Галерија[уреди]

Спољашње везе[уреди]