Пређи на садржај

Иван Вазов

С Википедије, слободне енциклопедије
Иван Вазов
Иван Вазов
Лични подаци
Датум рођења(1850-07-09)9. јул 1850.
Место рођењаСопот, Османско царство, сада Бугарска
Датум смрти22. септембар 1921.(1921-09-22) (71 год.)
Место смртиСофија, Краљевина Бугарска

Иван Вазов (буг. Иван Вазов; Сопот, 9. јул 1850 — Софија, 22. септембар 1921) је био бугарски песник, приповедач, романописац и академик.[1][2][3]

У Србији је Иван Вазов остао упамћен као ратни пропагандиста који је кроз своје песме ширио идеју "Велике Бугарске".[4][5]
Аутор је песме "Па шта си ти",[6] коју је написао под утиском вести о наводном инциденту у којем је регент Александар Карађорђевић ошамарио девојчицу због тога што се изјаснила као Бугарка.[7] Власов у песми регента Александра назива "туђинцем, дошљаком, Србином с вампирским лицем".[6]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Иван Вазов је рођен у Сопоту, у породици успешног трговца. Школу је похађао у свом родном граду и Калоферу код Ботја Петкова, оца Христа Ботева,[8] а 1866. прешао је у Пловдивску гимназију. Године 1870. одлази у Румунију код стрица, где учи румунски и шаље патриотске песме емигрантским часописима. Године 1874. укључио се у борбу за независност од Османског царства.[9][10] У Сопот се вратио 1875. као члан револуционарног комитета, а након неуспеха Априлског устанка 1876. бежи у Галац, где постаје секретар одбора и пише под утицајем Ботева.[11] Своја прва дела Прапорец и гусла (1875/1876) и Туга Бугарске (1877) објављује током овог емигрантског периода.

Након што је Бугарска стекла независност кроз Руско-турски рат 1878. године, објављује збирку Избављење и свој чувени Еп о заборављенима (1881–1884).[12][13] Током изузетно плодног боравка у Пловдиву, био је представник Народне странке у Обласној скупштини и покренуо књижевне часописе Наука и, заједно с Константином Величковом, часопис Зора. Тада пише и приповести Немили-недраги (1883) и Стричеви (1884). Из политичких разлога и прогона русофилске фракције, од 1886. до 1889. борави у изгнанству у Одеси, где пише свој најпознатији роман Под јармом.[14] Након повратка у земљу, радио је и као државни службеник у Свиштову, а до краја живота остаје у Софији стварајући бројне песничке књиге, драме и путописе.

Поборник "Велике Бугарске" и дехуманизација Срба

[уреди | уреди извор]

Иако није лично учествовао у бугарској окупацији Србије у Првом светском рату, Иван Вазов је одиграо важну улогу у ширењу идеје Велике Бугарске и антисрпске пропаганде током Балканских ратова и Првог светског рата.[15] Као најистакнутија фигура бугарске књижевности свог доба, Вазов је користио свој огроман друштвени утицај да кроз књижевна дела радикализује јавно мњење и идеолошки оправда сукоб са Србијом. У својим ратним збиркама песама, а посебно у збирци Песме за Македонију 1913-1916 (буг. Песни за Македония 1913-1916), он систематски дехуманизује Србе, приказујући их као „узурпаторе”, „тиране” и „туђинце” на Балкану, чиме је отворено славио и подржавао бугарску окупацију Србије.[16] Овај вид књижевног ангажмана био је део шире државне пропагандне стратегије усмерене на изградњу негативног стереотипа о Србима као главним препрекама бугарском националном уједињењу.[17] Главни циљ његовог ангажовања у овом периоду био је потпуни раскид са идејом о словенском братству и књижевно обликовање Срба као искључивих непријатеља, чиме се у бугарској јавности стварао емотивни набој за ратне сукобе.[18]

Зеленом бојом означен део Србије под бугарском окупацијим

.Посебан пропагандни замајац имала је његова песма „Па шта си ти?” (буг. „Па шта си ти?”), написана на основу новинских извештаја о наводном шамару регента Александра Карађорђевића девојчици Васки Зојчевој, због тога што се изјаснила као Бугарка.[6] Пружајући књижевни и морални легитимитет ратним циљевима Бугарске, Вазовљево стваралаштво је послужило као важна идеолошка потпора за касније спровођење насилне бугаризације и сурово поступање бугарских окупационих снага према српском цивилном становништву у Поморављу, Топлици и Македонији.[19][20] Посебан сегмент ових ратних страдања чинило је систематско насиље и репресија над цивилима на југу Србије, што укључује и масовно страдање жена током бугарске окупације.[21]

Други познати радови

[уреди | уреди извор]

Нека од осталих познатих Вазових дела су романи Нова земља (1894), Под нашим небом (1900), Казаларска царица (1902), Песме Македоније (1914), Неће пропасти (1920) и драме Вагабондс (1894), Новинар? (1900), Борислав (1909) и Ивајло (1911).

Вазов је написао и прву бугарску научнофантастичну причу Последњи дан XX века (1899), прву бугарску фантастичну песму У Царству вила (1884) и још неке фантазијске поезије.[22]

Вазов гроб у центру Софије. У позадини је црква Свете Софије. Сама гробница је састављена од камена сијенита, пореклом са планине Витоше, где је Вазов волео да шета.(42° 41.799′ N 23° 19.943′ E / 42.696650° С; 23.332383° И / 42.696650; 23.332383)

Историјска локација

[уреди | уреди извор]

Вазов дом у Софији претворен је у музеј, у коме се налази рестаурација његове резиденције са старинским намештајем, као и Вазов таксидермички очуван пас. Иако је музеј наизглед отворен од уторка до суботе, у пракси нема увек особља, те се посетиоцима саветује да се јаве унапред. Музеј се налази на углу улица Ивана Вазова и Георгија С. Раковског у Софији. Још један драгуљ музеја је његова велика кућа у Берковишти. Испуњена је поезијом у комбинацији са старим фотографијама краја и револуције, увећаним до величине постера. На другом спрату се налазе две велике сале за састанке, једна за мушкарце, друга за жене. Каучи на платформи служили су као кревети.

Дела

[уреди | уреди извор]

Романи

[уреди | уреди извор]
  • Под јармом
  • Нова земља
  • Светослав Тертер
  • Казаларска царица

Приповести

[уреди | уреди извор]
  • Митрофан и Дормидолски
  • Немили-недраги
  • Стричеви
  • Нора

Зборници

[уреди | уреди извор]
  • Приче 1881-1901
  • Шаролик свет
  • Јутро у Банки
  • Приче 1901-1921

Песничке збирке

[уреди | уреди извор]
  • Песме за Македонију 1913-1916 (буг. Песни за Македония 1913-1916)
  • Прапорац и гусле
  • Туга Бугарске
  • Избављење
  • Мајски букет
  • Гусле
  • Италија
  • Поља и горе
  • Сливница
  • Звуци
  • Поеме
  • Скитничке песме
  • Под нашим небом
  • Јоргован ми замириса
  • Љубав и природа

Занимљивости

[уреди | уреди извор]

Током Топличког устанака 1917. године књижевница Даница Марковић показала је одважност, супротстављајући се суровости бугарских војника. Даница је тада показала изузетну храброст и пожртвованост покушавајући да у Нишу дође до високих представника бугарске власти пружајући отпор бугарској окупацији. Једном приликом била је и ухапшена и одведена у Нишку тврђаву и осуђена на смрт. Њена ситуација је била толико безнадежна да се за помоћ обратила бугарском колеги Ивану Вазову, човеку који је у том тренутку био на непријатељској страни. У својим писмима из заточеништва, Марковићева је детаљно описивала тешке услове, глад и материјалну немаштину, изражавајући дубок страх да ће јој деца умрети од глади уколико она не буде била уз њих.[23][24] Избегла је егзекуцију и помилована је захваљујући заједничком залагању организације Црвеног крста, холандске краљице Вилхелмине и Ивана Вазова.[23][25] Своја непосредна сведочанства о бугарској окупацији Србије уобличила је у мемоарску прозу Утисци из буне у Топлици, коју је објавила након рата, 1929. године у листу Политика.[23]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Bourchier, James David (1911). „Bulgaria/Language”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 04 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 784–786;see page 786, around line 20. „The most distinguished Bulgarian man of letters is Ivan Vazoff (b. 1850), whose epic and lyric poems and prose works form the best specimens of the modern literary language. His novel Pod Igoto....” 
  2. ^ Grogan, Ellinor (јун 1922). „Ivan Vazov”. The Slavonic Review. 1 (1): 225—227. JSTOR 4201601. 
  3. ^ Robinson, Lucy Catlin Bull (1917). „Ivan Vazov, Critical and Biographical Introduction”. Ур.: Warner, C.D.; et al. The Library of the World's Best Literature. An Anthology in Thirty Volumes. 26. Приступљено 18. 6. 2018 — преко Bartleby.com (Great Books Online). 
  4. ^ Ђорић, Марија (2023). „Страдање жена на југу Србије за време бугарске окупације у Првом светском рату”. Лесковачки зборник. LXIII: 146. „Треба напоменути да идеју „Велике Бугарске“ нису подржавали само политичари у Бугарској, већ и одређени припадници интелектуалних кругова, какав је био песник Иван Вазов, који је у својим песмама подржавао убијање Срба.” 
  5. ^ Вазов, Иван. „Разговор с тях (Песни за Македония)”. Литературен клуб (на језику: бугарски). Приступљено 20. 09. 2026. „
    Що гърмиш, Българска стара Мораво?
    Що шумят празнично твойте талази?
    Морава
    З релище вчера видях величаво:
    Българско войнство ме пръв път прегази.
    Вардаре буйни, що тъй светлееш?
    Песен омайна и нова ти пееш?
    Вардар
    Български синове, млади витязи
    с лаври минаха над мойте талази!
    Шар снежноглави - на чуките царят,
    що от теб идат тез странни ехтежи?
    Шар
    Чух съдбоносни ура и гърмежи...    ”     
  6. ^ а б в Вазов, Иван (1913). „ПА ШТА СИ ТИ?”. Бугарска ратна хроника. „Па шта си ти ? — тако те у твојој кући пита безочни туђинац;
    Па шта си ти? — таквом ти псовком буни уво,
    непознати гост, дошљак.
    Па шта си ти ? — такво ти питање, крај Дрима, Вардара,
    Шара, Преспе драге,
    о Бугарине, поставља Србин
    и вампирским лицем чека одговор...    ”     
  7. ^ Tachev, Stoyan. „„Па шта си ти?“ – геройството да бъдеш българин”. Българска история. Приступљено 20. 09. 2026. 
  8. ^ Bourchier, James David (1911). „Bulgaria/Language”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 04 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 784–786; see page 786, line 14. „... Christo Boteff (1847–1876), lyric poet, whose ode on the death of his friend Haji Dimitr, an insurgent leader, is one of the best in the language,” 
  9. ^ Ágoston, Gábor (2010). „Treaty of Karlowitz”. Encyclopedia of the Ottoman Empire. Infobase Publishing. стр. 309—10. ISBN 978-0816-06259-1. 
  10. ^ Trencsényi; Michal Kopeček (2007). Discourses of Collective Identity in Central and Southeast Europe (1770–1945). Central European University Press. стр. 473. ISBN 978-963-7326-60-8. 
  11. ^ „Захари Стоянов Записки по българските въстания pp.339–334” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2019-01-30. г. Приступљено 2016-04-28. 
  12. ^ Ivan Vazov. Epic of the Forgotten, Bulgarian-English Dual Language Text
  13. ^ Epic of the Forgotten (partly translated)
  14. ^ See Vazoff, Ivan (1912). Under the Yoke: A Romance of Bulgarian Liberty with An Introduction by Edmund Gosse. London: William Heinemann. Приступљено 17. 6. 2018 — преко Internet Archive. 
  15. ^ Ђорић, Марија (2023). „Страдање жена на југу Србије за време бугарске окупације у Првом светском рату”. Лесковачки зборник. LXIII: 146. „Треба напоменути да идеју „Велике Бугарске“ нису подржавали само политичари у Бугарској, већ и одређени припадници интелектуалних кругова, какав је био песник Иван Вазов.” 
  16. ^ Вазов, Иван (1916). Песни за Македония (1913–1916). София: Софийски университет. 
  17. ^ Стојанчевић, Владимир (1988). „Пропаганда бугарске владе у Првом светском рату против Србије”. Историјски часопис. 35: 145—160. 
  18. ^ Даскалов, Румен (2002). Как се мисли Българското Възраждане. Софија: ЛИК. 
  19. ^ Митровић, Андреј (2018). Србија у Првом светском рату. Београд: Српска књижевна задруга. 
  20. ^ Rastović, Aleksandar (2023). „The Bulgarian Atrocities in Serbia (1915–1918) according to British Sources”. Balcanica. 52: 113—132. 
  21. ^ Ђорић, Марија (2023). „Страдање жена на југу Србије за време бугарске окупације у Првом светском рату”. Лесковачки зборник. LXIII: 145—162. 
  22. ^ „Форум Иван Ефремов • Виж темата - Фантастична поезия (2)”. 
  23. ^ а б в Марина, Вулићевић (07. 02. 2016). „Хероина између света маште и паланачке досаде”. Политика. Приступљено 10. 02. 2017. 
  24. ^ „Даница Марковић”. Књиженство. 
  25. ^ „Даница Марковић — Биографија”. Поезија суштине. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Bull, Lucy Catlin (1897). „Ivan Vazoff (1850 -)”. Ур.: Warner, Charles Dudley. Library of the World's Best Literature. Ancient and Modern. 26. New York: R.S.Peale and J.A. Hill. стр. 15263—15286. Приступљено 18. 6. 2018 — преко Internet Archive. 
  • Tsanov, Radoslav A. (1908). „Ivan Vazoff: Balkan Poet and Novelist”. Poet Lore, A Magazine of Letters. New York: AMS Reprint Company. 19: 98—110. Приступљено 18. 6. 2018 — преко HathiTrust Digital Library. 
  • Gosse, Edmund (1912). „Introduction”. Under the Yoke: A Romance of Bulgarian Liberty by Ivan Vazoff. London: William Heinemann. стр. i—ix. Приступљено 18. 6. 2018 — преко Internet Archive. 
  • Keller, Helen Rex (1923). „Under the Yoke ("Pod Igoto)”. The Reader's Digest of Books. New York: The Macmillan Company. стр. 868—869. Приступљено 18. 6. 2018 — преко HathiTrust Digital Collection. 
  • Ташев, Ташо. Министрите на България 1879–1999. София, АИ „Проф. Марин Дринов“ / Изд. на МО, 1999. ISBN 978-954-430-603-8 / ISBN 978-954-509-191- 9. с. 74–75.
  • Карчев, Петър. През прозореца на едно полустолетие (1900-1950), София, 2004, стр. 274.
  • Михаил Арнаудов. „Македония като българска земя“. (беседа, държана в Битоля на 4 юли 1941 г.)
  • Бачева, Ирина и др. Кратък летопис. // vazovmuseum.com. Къща музей "Иван Вазов" - Сопот, 2013. Посетен на 2013-03-18.
  • Аврамов, Румен. Комуналният капитализъм: Т.II. София, Фондация Българска наука и култура / Център за либерални стратегии, 2007. ISBN 978-954-90758-8-5. с. 22.
  • The Nomination Database for the Nobel Prize in Literature, 1901–1950. // Nobelprize.org.
  • SCAR Composite Gazetteer of Antarctica: Vazov Point.
  • Нацева, Розалина, Любен Иванов, Инес Лазарова, Петя Кръстева. Каталог на българските банкноти. Българска народна банка. С., 2004. ISBN 954-9791-74-2, с. 107
  • Roeder, Philip G. (2007). Where Nation-States Come From: Institutional Change in the Age of Nationalism. Princeton University Press. стр. 17—18. ISBN 978-0-691-13467-3. JSTOR j.ctt7t07k. 
  • Sugar, Peter F. (2020-11-15). Southeastern Europe under Ottoman rule, 1354-1804. стр. 204. ISBN 9780295803630. 
  • Bulgaria, R. J. Crampton, Oxford University Press, 2007,p. 30., ISBN 0-19-820514-7
  • L’Histoire slavo-bulgare de Paisij de Hilendar. Traduction et commentaire Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (13. фебруар 2020) French translation and commentary by Athanase Popov. INALCO, 2004-2005. (retrieved on 15 November 2020)
  • Perry, Duncan (1993). Stefan Stambolov and the Emergence of Modern Bulgaria, 1870–1895. Duke University Press. стр. 23. ISBN 0-8223-1313-8. 
  • Bull, Lucy Catlin (1897). „Ivan Vazoff (1850 -)”. Ур.: Warner, Charles Dudley. Library of the World's Best Literature. Ancient and Modern. 26. New York: R.S.Peale and J.A. Hill. стр. 15265—15266. Приступљено 18. 7. 2018 — преко Internet Archive. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иван_Вазов&oldid=31729823”