Сарадња Кине и земаља источне Европе

С Википедије, слободне енциклопедије
Сарадња Кине и земаља Источне Европе
中国－中东欧国家合作
Скраћеница16+1
→17+1
→16+1
→14+1
Основана26 April 2012
Датум оснивања26 April 2012
НаменаРегионална сарадња
Чланови Кина
14 земаља чланица
5 посматрача
3 некадашњих земаља чланица
Секретар
秘书长		Кина Денг Ли
Веб-сајтchina-ceec
Мапа земаља чланица

Сарадња између Кине и земаља централне и источне Европе (China-CEE, China-CEEC, такође и 14+1; раније 17+1 од 2019. до 2021. и 16+1 од 2021. до 2022. године) иницијатива је кинеског Министарства спољних послова промовисање пословних и инвестиционих односа између Кине и 14 земаља Централне и Источне Европе: Албанија, Босна и Херцеговина, Бугарска, Хрватска, Чешка, Грчка, Мађарска, Црна Гора, Северна Македонија, Пољска, Румунија, Србија, Словачка и Словенија. [1] [2] [3] Пре њиховог повлачења 2022. године, Естонија, Летонија и Литванија су биле чланице иницијативе.

Иницијатива[уреди | уреди извор]

Иницијатива је основана 2012. године у Будимпешти како би подстакла сарадњу „16+1“ (16 земаља и Кине). Године 2019. на самиту у Дубровнику групацији се придружила Грчка, док ју је 2021. напустила Литванија. Државе 16+1 се састају годишње; самити су одржани у Дубровнику (2019), Софији (2018), Будимпешти (2017), Риги (2016), Суџоу (2015), Београду (2014), Букурешту (2013) и Варшави (2012). Секретаријат Кине и 16+1 је у Пекингу, са 16 „националних координатора“ у свакој од партнерских земаља. [4]

Циљеви иницијативе су промоција кинеске иницијативе Појас и пут и унапређење сарадње у областима инфраструктуре, транспорта и логистике, трговине и инвестиција.“ [5] [6] Ови циљеви су подржани „растућим везама у областима културе, образовања, туризма, културне размене и невладиних организација“. [5]

Самити[уреди | уреди извор]

Ред Земље домаћина Градови
1  Пољска Варшава
2  Румунија Букурешт
3  Србија Београд
4  Кина Суџоу
5  Летонија Рига
6  Мађарска Будимпешта
7  Бугарска Софија
8  Хрватска Дубровник
9  Кина Видео конференција

Проширење[уреди | уреди извор]

Грчка[уреди | уреди извор]

На самиту 2019. године, Грчка, која је раније била посматрач, постала је пуноправна чланица сарадње. [7]

Повлачења[уреди | уреди извор]

Литванија[уреди | уреди извор]

Литванска национална радио-телевизија (ЛРТ) је у марту 2021. известила да је у фебруару литвански парламент пристао да напусти оно што је раније био кинески формат 17+1. Министар иностраних послова Габријелијус Ландсбергис рекао је да сарадња Пекинга и Литваније није донела "скоро никакве користи". [8] Истовремено, објављено је и да ће Литванија отворити трговинско представништво на Тајвану, формално познатом као Република Кина, како би унапредила незваничне односе са Тајпејем. [8] [9] [10]

Инцидент је довео до дипломатског сукоба са Кином и даљих трговинских спорова, укључујући кинески бојкот литванских компоненти, увлачећи Европску унију у спор. [11] [12] Литвански председник Гитанас Науседа изјавио је у јануару 2022. да је била грешка што је Тајвану дозволило да отвори представништво под именом „Тајван“ и да није консултован о тој одлуци. [13] Штавише, анкета из јануара 2022. коју је наручило Министарство спољних послова Литваније показала је да је велика већина грађана Литваније критична према актуелној владиној политици према Кини, што је довело до тога да опозиционари позивају на поправку билатералних односа. [14] Касније, анкета која је спроведена убрзо након руске инвазије на Украјину 2022. године показала је да 20% испитаника на Кину гледа веома негативно, а 44% прилично негативно. [15]

Према Центру за европске политичке студије, Литванија је уочена као мета кинеских утицаја заједно са многим земљама у Европи. [16]

Естонија и Летонија[уреди | уреди извор]

Естонија и Летонија су 11. августа 2022. године изашле из сарадње. [17] [18]

Неактивни чланови[уреди | уреди извор]

Чешка[уреди | уреди извор]

У јануару 2023. чешки председник Милош Земан разговарао је са кинеским председником Си Ђинпингом путем видео конференције у циљу промоције трговине и билатералних односа [19] Међутим, након завршетка Земановог мандата у марту 2023. године, министарство спољних послова Чешке Републике је рекло да „није активни члан“ сарадње након руске инвазије на Украјину. [20] Министар спољних послова Чешке Републике јавно је оценио да ова сарадња нема садржај или будућност. [20]

Културне везе[уреди | уреди извор]

Све земље сарадње су домаћини најмање једног Конфуцијевог института, а неке (Србија, Босна и Херцеговина, Мађарска и Румунија) имају више њих. [21]

Од 2012. до 2017. године отворено је шест нових директних линија између Кине и земаља сарадница, број кинеских туриста који посећују ове земље порастао је са 280.000 на 930.000, а удвостручен је и број студената на размени.

Реакција[уреди | уреди извор]

Џереми Гарлик, британски доцент на Универзитету за економију и бизнис у Прагу, оптужио је Кину да спроводи стратегију „завади па владај“ осмишљену да користи Кини на рачун ЕУ. [22] Други, као што су Европска комисија, Европски парламент и неколико научника, виде сарадњу Кине и ЕУ као добру ствар и од обостране користи за Кину, укључене земље и Европску унију (ЕУ). [23] [24] [25]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Chinese '17+1' Initiative to Be Called '16+1' after Greece Joins Group”. N1. 13. 4. 2019. Приступљено 26. 10. 2019. 
  2. ^ Introduction of the Secretariat for Cooperation between China and Central and Eastern European Countries, on the china-ceec.org web (2013/11/20)
  3. ^ „Lithuania pulls out of China's '17+1′ bloc in Eastern Europe”. POLITICO. 2021-05-21. Приступљено 2021-05-21. 
  4. ^ National Coordinators on the china-ceec.org web
  5. ^ а б ‘16+1’ mechanism set to bolster China-Europe ties, on the china-ceec.org web (2018/07/10)
  6. ^ Cooperation between China and Central and Eastern Europe: Promising Start, Doubtful Outlook, by Ágnes Szunomár, China-US Focus, December 6, 2017
  7. ^ 中国政府网 (2019-04-14). „这个合作平台：希腊终于加入，还有国家递了申请”. Приступљено 2019-10-22. 
  8. ^ а б „Lithuania mulls leaving China's 17+1 forum, expanding links with Taiwan”. Lithuanian National Radio and Television. 2. 3. 2021. Приступљено 3. 3. 2021. 
  9. ^ Sytas, Andrius (3. 3. 2021). „Lithuania says will open trade representation office in Taiwan”. Reuters. Приступљено 3. 3. 2021. 
  10. ^ „Tiny Lithuania stands up to China as Europe freezes investment pact with Beijing”. 23. 5. 2021. 
  11. ^ Bounds, Andy (3. 12. 2021). „Lithuania complains of trade 'sanctions' by China after Taiwan dispute”. Financial Times. 
  12. ^ Lau, Stuart; Moens, Barbara (16. 12. 2021). „China's trade attack on Lithuania exposes EU's powerlessness”. politico.eu. Politico. Приступљено 18. 12. 2021. 
  13. ^ Lithuanian president takes aim at government ‘mistake’ in Taiwan representative office row, South China Morning Post, retrieved 8 January 2022
  14. ^ Bermingham, Finbarr (13. 1. 2022). „Lithuanians overwhelmingly oppose Vilnius' policy on China, poll shows”. SCMP. Архивирано из оригинала 2022-01-12. г. Приступљено 13. 1. 2022. 
  15. ^ Andrijauskas, Konstantinas (2. 8. 2022). „Chinese Influence in Lithuania”. Center for European Policy Analysis. Архивирано из оригинала 14. 8. 2022. г. Приступљено 18. 8. 2022. „Finally, the most recent available poll, largely conducted soon after the beginning of Russia’s invasion of Ukraine, showed that 20% of Lithuanian respondents viewed China very negatively and 44% rather negatively, suggesting a certain impact of the war.” 
  16. ^ Andrijauskas, Konstantinas (2022-08-02). „Chinese Influence in Lithuania”. Centre for European Policy Studies (на језику: енглески). Приступљено 2023-04-28. 
  17. ^ „Estonia, Latvia withdrawing from China's 16+1 cooperation format” (на језику: енглески). ERR. 11. 8. 2022. Приступљено 11. 8. 2022. 
  18. ^ „Latvia ceases its participation in the cooperation framework of Central and Eastern European Countries and China”. www.mfa.gov.lv (на језику: енглески). Ministry of foreign affairs of the Republic of Latvia. Приступљено 11. 8. 2022. 
  19. ^ „President vows to advance Sino-Czech relations” (на језику: енглески). China-CECC. 10. 1. 2023. Приступљено 11. 6. 2023. 
  20. ^ а б „China's club for talking to Central Europe is dead, Czechs say”. POLITICO (на језику: енглески). 2023-05-04. Приступљено 2023-05-04. 
  21. ^ Arežina, Sanja (2023). „China's Relations with Central and Eastern European Countries in a Multipolar World Order 2.0”. China and Eurasian Powers in a Multipolar World Order 2.0: Security, Diplomacy, Economy and Cyberspace. Mher Sahakyan. New York: Routledge. ISBN 978-1-003-35258-7. OCLC 1353290533. 
  22. ^ Garlick, Jeremy (2019). „China's Economic Diplomacy in Central and Eastern Europe: A Case of Offensive Mercantilism?”. Europe-Asia Studies. 71 (8): 1390—1414. S2CID 203343108. doi:10.1080/09668136.2019.1648764. 
  23. ^ Directorate General for External Policies of the Union (мај 2020). „EU-China trade and investment relations in challenging times” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 2020-07-13. г. 
  24. ^ „EU-China – A strategic outlook” (PDF). 2019-03-12. Архивирано (PDF) из оригинала 2019-03-22. г. 
  25. ^ Cihelková, Eva; Nguyen, Hung Phuoc; Wožniaková, Mária; Straková, Radka (2017-06-30). „The EU-China Comprehensive Strategic Partnership in Context of EU General Concept of the 'Strategic Partnership'” (PDF). Journal of Security and Sustainability Issues. 6 (4): 729—744. doi:10.9770/jssi.2017.6.4(17) Слободан приступ. Архивирано из оригинала (PDF) 08. 08. 2023. г. Приступљено 01. 09. 2023. 

Публикације[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сарадња_Кине_и_земаља_источне_Европе&oldid=26999246”