Војислав Маринковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Војислав Д. Маринковић
Bundesarchiv Bild 102-09710, Woja Marinkowitsch.jpg
Војислав Маринковић
Биографија
Датум рођења(1876-05-13)13. мај 1876.
Место рођењаБеоград
Кнежевина Србија
Датум смрти18. септембар 1935.(1935-09-18) (59 год.)
Место смртиБеоград
Краљевина Југославија
УниверзитетУниверзитет у Београду
Политичка
партија
Српска напредна странка (Краљевина Србија),
Демократска странка (Југославија)
Председник министарског савета Краљевине Југославије
4. 4. 1932. — 2. 7. 1932.
Министар иностраних дела Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца/Југославије
17.4.1927. — 2.7.1932.
Министар иностраних дела Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца
27.7.1924. — 6.11.1924.
Министар унутрашњих дела Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца
1921. — 1922.
ПретходникСветозар Прибићевић
НаследникКоста Кумануди
Министар народне привреде Краљевине Србије
1914. — 1917.

Војислав Д. Маринковић (Београд, 13. мај 1876 — Београд, 18. септембар 1935) је био српски економиста и политичар, министар. Средином двадесетих година Маринковић и Коста Кумануди били су вође десног крила Демократској странци које је подржавало ауторитативну владавину краља Александра.

Биографија[уреди]

Рођен је у Београду 13. маја 1876, где је и умро 18. септембра 1935. године. Докторат права из области економије стекао је у Паризу. Вишеструки је министар у владама Србије (1914 — 1917) и Југославије, и то у ресорима народне привреде, трговине, унутрашњих дела и, најдуже, иностраних дела. Важио је за једног од најбољих финансијских стручњака Србије почетком XX века.[тражи се извор] Један од оснивача Демократске странке.

Био је ожењен Аном (1881 — 1973), сликарком и ћерком хемичара Симе Лозанића. Нису имали деце.[1]

Отац Димитрије, правник, политичар, мајка Велика, рођ. Клајн.

Основну и средњу школу завршио је у Београду, а Правни факултет у Паризу. Дипломирао је 1898. и докторирао 1901. на тези О дискриминацији прихода.

Каријеру је започео у Министарству финансија, прво као порезник а затим као секретар (1901-1906). Потом је постао директор Опште привредне банке, чији је био и оснивач. У Београдску берзу је ступио 1907, члан њеног Финансијског одбора постао је 1910, а Управног одбора 1920. Директор Берзе био је од 1924. до смрти. Био је иницијатор за оснивање Општег осигуравајућег друштва Југославија (1913)

Изабран је за народног посланика Пожаревачког округа на скупштинским изборима 1906. Од тада до 1935. стално је биран за народног посланика: до рата као представник напредњака, а касније као члан Демократске странке. Послат је у Париз 1913. као заменик министра финансија на Конференцију за финансијска питања Балканских ратова.

Био је министар народне привреде у влади Н. Пашића од 1914. до 1917. Учествовао је током 1917. у преговорима о Крфској и Женевској декларацији, као представник Напредне странке. На Међусавезничкој конференцији у Паризу 1916. заступао је Краљевину Србију. Током рата постао је председник Напредне странке (1915). Био је један од оснивача Југословенске демократске лиге 1918, а касније и Демократске заједнице 1919 (Демократске странке).

По окончању рата постављен је за министра трговине и индустрије. Министар унутрашњих дела био је од 1921. до 1922, када је поднео оставку. У влади Љ. Давидовића 1924. кратко је био министар иностраних дела. Средином двадесетих година краљеву продужену руку су међу демократима чинили Коста Кумануди и Војислав Маринковић.[2] Краљ Александар је поверио мандат Велимиру Вукићевићу желео да образује владу радикала и демократа. Десно, конзервативно крило демократа, предвођено Маринковићем и Кумадунијем, је свој улазак у владу условило расписивањем нових избора и изузеће из владе Божидара Максимовића и других радикала који су жестоко нападали демократе на претходним изборима. И група радикала око Вукићевића и група радикала око Аце Станојевића је такође тражила нове изборе надајући се јачањем своје позиције у скуптштини. После добијања обећања да ће ови услови бити испуњени, Максимовић је добио пристанак Љубе Давидовића да демократе уђу у странку. Међутим, Узуновићево и Максимовићево крило радикала је још увек било јако у скупштини и противило се изборима. Када се придружио и министар вера Милан Сршкић, краљ Александар је распустио скупштину и расписао нове изборе.[3]

Други пут је постао министар иностраних послова 16. априла 1927. и на тој дужности остао је до повлачења с власти 3. јула 1932. Као министар иностраних послова учествовао је на бројним међународним конференцијама. У званичним посетама био је у Француској 1927, Румунији и Грчкој 1930, у Пољској 1931. У Паризу је потписао југословенско-француски уговор о пријатељству и арбитражи. Био је заговорник ратификовања Нептунске конвенције коју је предао Народној скупштини 1928.

Заступао је Југославију на састанцима Мале Антанте у Љубљани 1924, у Јоахимову и Женеви 1927, у Женеви и Букурешту 1928, у Београду 1929, у Штрбском Плесу 1930, у Букурешту, Монтреу и Београду 1931. Био је потписник Организационог пакта Мале Антанте 1930. у Штрбском Плесу. Присуствовао је на три Конференције за репарације (у Хагу 1929. и 1930, Паризу 1930, Лозани 1932).

Учествовао је и у раду Друштва народа. Био је присутан на скупштинама Друштва народа (1924, 1927, 1928, 1929, 1930, 1932), као и у Политичкој комисији, за чијег је председника изабран 1928. Учествовао је и на већини заседања Савета Друштва народа, а у мају 1930. на 59. заседању изабран је за председника Савета са мандатом од три године. Један је од иницијатора и оснивача Одбора за мир 1929. у Француској, Чехословачкој, Румунији и Југославији. Учествовао је на састанцима Бријановог комитета за Европску унију 1930. и 1931, и на Конференцији за разоружање у Женеви 1932.

Шестојануарска диктатура и ЈРСД[уреди]

Међу краљевим присталицама није било јединствених погледа о диктатури. Војислав Маринковић залагао да се вануставни период превазиђе и апсолутизам замени доношењем устава, док је генерал Петар Живковић био за продужење диктатуре.[4] Доношењем октроисаног Септембарског устава група радикалских (Никола Узуновић, Милан Сршкић и Божидар Максимовић) и демократских (Маринковић, Кумануди) политичара блиских двору су основали нову политичку групацију - Југословенску радикалну сељачку демократију, која је подржавала краља Александра. Петар Живковић је био приморан да се повуче због бројних демонстрација у држави, па је краљ Александар је априла 1932. поставио Маринковића на дужност председника Министарског савета.[5] Са власти се повукао јула исте године.

Био је кратко потпредседник у министарству Николе Узуновића, крајем 1934.

Одликован је лентом Легије части од стране председника Француске Републике и лентом Румунске звезде. Био је почасни доктор Атинског универзитета.

Сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу у Београду.[6]

Брат му је Павле Маринковић.[7]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Снежана Бојовић: Сима Лозанић 1847-1935, изд. Принцип. Београд: 1996. ISBN 978-86-82273-04-2.
  2. ^ Petranović 1988, стр. 133.
  3. ^ Fogelquist 2011, стр. 300.
  4. ^ Petranović 1988, стр. 191.
  5. ^ Petranović 1988, стр. 203.
  6. ^ Знаменити Јевреји Србије - биографски лексикон (на језику: српски)
  7. ^ Наши Политичари Павле Маринковић народни посланик (на језику: српски)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]