Смоква

С Википедије, слободне енциклопедије

Смоква
Ficus carica L, 1771.jpg
Ficus carica[1]
Научна класификација edit
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Eudicotidae
Кладус: Rosids
Ред: Rosales
Породица: Moraceae
Род: Ficus
Подрод: Ficus subg. Ficus
Врста:
F. carica
Биномно име
Ficus carica
Синоними[2]
List
  • Caprificus insectifera Gasp.
  • Caprificus leucocarpa Gasp.
  • Caprificus oblongata Gasp.
  • Caprificus pedunculata (Miq.) Gasp.
  • Caprificus rugosa (Miq.) Gasp.
  • Caprificus sphaerocarpa Gasp.
  • Ficus albescens Miq.
  • Ficus burdigalensis Poit. & Turpin
  • Ficus caprificus Risso
  • Ficus colchica Grossh.
  • Ficus colombra Gasp.
  • Ficus communis Lam.
  • Ficus deliciosa Gasp.
  • Ficus dottata Gasp.
  • Ficus globosa Miq. 1848 not Blume 1825
  • Ficus hypoleuca Gasp.
  • Ficus hyrcana Grossh.
  • Ficus kopetdagensis Pachom.
  • Ficus latifolia Salisb.
  • Ficus leucocarpa Gasp.
  • Ficus macrocarpa Gasp.
  • Ficus neapolitana Miq.
  • Ficus pachycarpa Gasp.
  • Ficus pedunculata Miq.
  • Ficus polymorpha Gasp.
  • Ficus praecox Gasp.
  • Ficus regina Miq.
  • Ficus rugosa Miq.
  • Ficus silvestris Risso
  • Ficus rupestris (Hausskn. ex Boiss.) Azizian

Смоква[3] (Ficus carica) је медитеранска дрвенаста врста из рода фикуса, фамилије дудова (Moraceae), јестивих крушколиких плодова.

Пореклом с Блиског истока и западне Азије, од давнина се користи и узгаја, и данас је широко распрострањен широм света, као воће, и као украсно биље.[4][5] Ова врста је постала натурализована у разним местима у Азији и Северној Америци.[6][7]

Опис биљке[уреди | уреди извор]

Смоква је листопадно ниско дрво са веома разгранатом крошњом. Старије гране сиве су боје, а младе тамнозелене. Листови су наизменични, велики и неправилно прстасто дељени. На младим гранама при дну се налазе залисци. Дужина лисне плоче може бити од 15 до 30 cm, као и ширина. Ситни цветови се налазе у издубљеној крушколикој осовини цвасти. [8]Плод је плод цвасти; ситне орашице повезане су сочном крушколиком осовином цвасти. Цвета од маја до јуна. Плодови смокве, познати као сиконијe, нaлазе се појединачно или у паровима изнад ожиљака опалог лишћа или у пазуху лишћа садашње сезоне. Цветови су двополни и затворени у структуру цвасти. Дуги женски цветови карактеристични су за јестиве плодове већине баштенских и воћних смокава. Друга врста дрвета, позната као каприфиг, производи нејестиве смокве у којима се налази млада смоква оса. Има кратке женске цветове који су прилагођени навикама полагања јаја смоквине осе (Blastophaga) и такође садржи мушке цветове близу врха. Полен из каприфига носе осе смокве да би опрашиле и јестиве и нејестиве смокве.[9]

Станиште[уреди | уреди извор]

Станиште смокве је на топлим, заклоњеним местима. Смоква је пореклом из источног Средоземља.

Одатле је распрострањена првенствено у пределе са медитеранском климом. Биљка најбоље успева у топлим крајевима, близу мора, али може да се узгаја и у континенталним пределима. Због танке коре је осјетљива на ниске температуре.

Распрострањеност[уреди | уреди извор]

Аутохтона врста у Авганистану, Кипру, Грчкој, Ирану, Ираку, Криту, Либану, Сирији, Северном Кавказу, Пакистану, Палестини, Таџикистау, Турској, Туркменистану и Западним Хималајима. Док преставља алохтону врсту у САД-у, Албанији, Алжиру, Андаманском острву, Аустрији, Бангладешу, Бермуди, Бугарској, Канарским острвима, Чаду, Кини, Чешкој, Словачкој, Данској, Еквадору, Египту, Салвадору, Еритреји, Француској, Немачкој, Великој Британији, Гвинејском заливу, Мађарској, Индији, Италији, Кореји, Криму, Либији, Мадеири, Маријанасу, Маршалском острву, Маурицијусу, Мексику, Новом Зеланду, Нигеру, Норфолку, Оману, Перу, Португалу, Саудијској Арабији, Сицилији, Синају, Сомалији, Шпанији, Шведској, Швајцарској, Тунису, Турској, Узбекистану, Јемен, земљама бивше Југославије.[10]

Употреба[уреди | уреди извор]

Плод смокве се једе сиров или сушен, а од њега се могу правити и разне посластице, јер је богат шећером. Зрео плод може бити различите величине и боје, жуте, зеленкасте, смеђе и скоро црне. Постоји око 50 варијетета смокве у односу на плод. Приликом кидања листова или брања плодова, дрво лучи сок који може изазвати иритације на кожи. Некада се у народу користио као лек против брадавица.

Неки смокву држе у башти као украсну биљку, због карактеристичних егзотичних листова.

Суве смокве[уреди | уреди извор]

100 грама свежих смокава има 74 калорија, док се сушењем њена вредност утростручује ‒ 249 калорија.Спољна опна је јестива, као и њен црвен, меснати део са семеном. У сувим смоквама има 4,2 гвожђа, што је веома значајно за спортисте.У VII веку п.н.е. у Грчкој спортисти су узимали суве смокве за побољшање спортских активности. Сушење смокви траје 3-7 дана на сунцу. Сушене смокве се разврставају на квалитет, екстра квалитет I, квалитет II, квалитет III .Сушене смокве се чувају у сувим и чистим проветреним хладним просторијама.Осушене смокве се користе у припреми колача и мармеладе. Позната су њена лековита својства, јер је пуна минерала и витамина. Најпопуларнији лековити рецепт који лечи све је маслиново уље и смокве.

Симболика[уреди | уреди извор]

По библијском предању, смоквин лист је Адаму послужио да сакрије своје полне органе од Евиног погледа.

Фосилни запис[уреди | уреди извор]

Десет фосилних слојева †Ficus potentilloides из раног миоцена, пронађени су у руднику Кристина Храдек на Ниси у Северној Бохемији, у Чешкој Републици. Ови фосили су слични ендокарпима F. carica.[11]

Слике[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ 1771 illustration from Trew, C.J., Plantae selectae quarum imagines ad exemplaria naturalia Londini, in hortis curiosorum nutrit, vol. 8: t. 73 (1771), drawing by G.D. Ehret
  2. ^ „The Plant List”. 
  3. ^ „Биолошка разноврсност Србије”. bioras.petnica.rs. Архивирано из оригинала на датум 31. 08. 2020. Приступљено 28. 04. 2019. 
  4. ^ The Fig: its History, Culture, and Curing, Gustavus A. Eisen, Washington, Govt. print. off., 1901
  5. ^ RHS A-Z encyclopedia of garden plants. United Kingdom: Dorling Kindersley. 2008. стр. 1136. ISBN 1405332964. 
  6. ^ Flora of China Ficus carica Linnaeus, 1753. 无花果 wu hua guo
  7. ^ „Biota of North America Program 2014 county distribution map”. 
  8. ^ „Ficus carica- Common fig”. Native Plant Trust, GoBotany. Приступљено 9. 11. 2022. 
  9. ^ „Fig- plant and fruit”. Britannica. Приступљено 9. 11. 2022. 
  10. ^ „Ficus carica L.”. Royal Botanical Gardens, KEW. Приступљено 9. 11. 2022. 
  11. ^ A review of the early Miocene Mastixioid flora of the Kristina Mine at Hrádek nad Nisou in North Bohemia, The Czech Republic, January 2012 by F. Holý, Z. Kvaček and Vasilis Teodoridis - ACTA MUSEI NATIONALIS PRAGAE Series B – Historia Naturalis • vol. 68 • 2012 • no. 3–4 • pp. 53–118

Литература[уреди | уреди извор]

  • Јанчић Радиша, Стојановић Данило. Економска ботаника, корисне биљке и њихови производи. 1. изд. Београд: Завод за уџбенике, 2008.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]