Софија од Монферата

Софија од Монферата
Софија од Монферата
Лични подаци
Датум рођења	1399.
Место рођења	Казале Монферато,
Датум смрти	21. август 1434.
Место смрти	Торино,
Супружник	Јован VIII Палеолог
Родитељи	Теодор II од Монферата; Џоана од Бара
Династија	Монферат
Византијска царица
Период	1425-1426
Претходник	Ана Васиљевна
Наследник	Марија Велика Комнина Палеологина

Софија од Монферата или Софија Палеолог (Грчки: Σοφία Παλαιολογίνα, умрла 21. августа 1434. године) била је византијска царица, односно супруга цара Јована VΙΙΙ Палеолога.

Биографија

Софија је била ћерка Теодора II Палеолога, маркиза од Монферата, и његове друге жене, маркизе Јоване од Бара. Преко свог оца, Софија је била рођак владајуће византијске династије Палеолога.

Дана 26. јануара 1404. године, маркиза Софија је обећана војводи Филипу Марији Висконтију. Био је син Ђана Галеаца Висконтија, војводе од Милана и његове друге жене војвоткиње Катарине Висконти. Веридба је на крају раскинута.

Дана 19. јануара 1421. године, маркиза Софија се удала за цара - савладара Јована VIII Палеолога. Био је најстарији преживели син цара Манојла II Палеолога и царице Јелене Дејановић. Био је у то време савладар свог оца. Брак су забележили и Дука и Георгије Сфранцес у својим хроникама. Сфранцес бележи храм Свете Софије као локацију где је обављено венчање.^[1]

Цар Манојло II је послао Николу Еудаимоноиоанеса као амбасадора на сабору у Констанцу док је тражио папину дозволу за брак, јер је питање било преобраћење римокатоличке невесте у источну православну цркву. Дозволу је дао папа Мартин V.

Очигледно, иако је царица Софија била посебно побожна особа, на несрећу њеног брака, такође је сматрана непривлачном по стандардима свог времена, коју је Дука описао као „Пост испред и Ускрс иза“.^[2]^[3] Цар - савладар Јован VIII, незадовољан својим браком, уложио је све напоре да је избегне, и као резултат тога, царица Софија је већину свог времена проводила у Цариграду изолована од свог мужа.

Дана 21. јула 1425. године, цар Манојло II је умро и Јован VIII га је наследио. Царица Софија Палеолог је заменила своју свекрву на положају старије царице. Међутим, Сфранцес бележи да је у августу 1426. године, царица Софија од Монферата „побегла из Града [Константинопоља] и вратила се у своју домовину“, а да је нешто више од годину дана касније цар Јован VIII оженио Марију Трапезунтску.^[4] Софија се никада није преудала и умрла је осам година касније.

Венчање

Јованова претходна супруга, царица Ана Васиљевна (ћерка московског великог кнеза Василија I) умрла је 1417. године од куге. Цар Јован VIII је удовац био нешто више од три године. Цар Манојло II је одлучио да свог сина ожени принцезом из италијанске породице која је владала Монфератом и Павијом. Породица је одржавала добре односе са Византијом још од 12. века. Отац маркизе Софије од Монферата био је маркиз Теодор ΙΙ Палеолог. У јесен 1420. године она је млетачким лађама стигла у Цариград. Венчање је обављено 19. јануара 1421. године у храму Божанске Премудрости у Цариграду. Венчао их је цариградски патријарх Јосиф ΙΙ.

Брак

Према наводима историчара Дуке, брак између цара Јована VIII Палеолога и царице Софије Палеолог није био срећан. За то је најзаслужнија била Софијина непријатна спољашњост коју је Дука посебно описао. Дука наводи да је цар Јован VIII издвојио царицу Софију у посебне одаје. Није је вратио у Италију само из поштовања према свом оцу. Цар Манојло II умире 21. јула 1425. године. Царица Софија је побегла из Царигада. Августа 1426. године изашла је у шетњу са малобројном италијанском свитом. У договору са Ђеновљанима успела је да напусти град и склони се у њихову колонију Галату која се налазила недалеко од Златног рога. Сазнавши вест о бекству царице Софије, бесни становници Цариграда почели су да уништавају ђеновљанску имовину у граду. Умирио их је цар Јован VIII који је својој супрузи великодушно дозволио да ђеновљанском флотом отпутује у домовину.

Царица Софија Палеолог је, према наводима Дуке, понела са собом царску круну. Живот је завршила у манастиру 1434. године.

Породично стабло

Преци Софија од Монферата

16. Андроник II Палеолог

8. Теодор I Монфератски

17. Ирина од Монферата

4. Јован II Монфератски

18. Opicino Spinola

9. Argentina Spinola

19. Violante of Saluzzo

2. Теодор II од Монферата

20. Ferdinand of Majorca

10. Ђауме III од Мајорке

21. Isabelle de Sabran

5. Isabella of Majorca

22. Алфонсо IV од Арагона

11. Констанца од Арагона

23. Тереза да Ентенса

1. Софија од Монферата

24. Edward I, Count of Bar

12. Хенрик IV, гроф Бара

25. Marie of Burgundy

6. Robert I, Duke of Bar

26. Robert, Count of Marle

13. Yolande de Dampierre

27. Joan of Brittany

3. Џоана од Бара

28. Филип VI

14. Жан II Добри

29. Жана Бургундијска

7. Марија Валоа

30. Јохан од Чешке

15. Бона Чешка

31. Елизабета од Чешке

Референце

^ Sphrantzes, ch. 6; translated in Marios Philippides, The Fall of the Byzantine Empire: A Chronicle by George Sphrantzes, 1401–1477 (Amherst: University of Massachusetts, 1980), p. 24
^ Michael Doukas, Historia Bizantina, chap. XX
^ Vasiliev, A.A., History of the Byzantine Empire, 324-1453 (1958), p. 588
^ Sphrantzes, ch. 14; translated in Philippides, The Fall of the Byzantine Empire, p. 30

Литература

Политикин забавник број 2758
Doukas, Historia Bizantina
George Sphrantzes, Chronicle
Nicol, D.M. (1993). The Last Centuries of Byzantium 1261-1453. Cambridge University Press.
Vasiliev, A.A. (1958). History of the Byzantine Empire, 324-1453. University of Wisconsin Press.

[1] Sphrantzes, ch. 6; translated in Marios Philippides, The Fall of the Byzantine Empire: A Chronicle by George Sphrantzes, 1401–1477 (Amherst: University of Massachusetts, 1980), p. 24

[2] Michael Doukas, Historia Bizantina, chap. XX

[3] Vasiliev, A.A., History of the Byzantine Empire, 324-1453 (1958), p. 588

[4] Sphrantzes, ch. 14; translated in Philippides, The Fall of the Byzantine Empire, p. 30

[1]

[2]

[3]

[4]