Ана Московска

Ана Московска
Ана Московска
Лични подаци
Пуно име	Ана Васиљевна
Датум рођења	1393.
Место рођења	Москва, Велика московска кнежевина
Датум смрти	август 1417.
Место смрти	Цариград, Византијско царство
Породица
Супружник	Јован VIII Палеолог
Родитељи	Василиј I Московски; Софија Литванска
Династија	Рјуриковичи
Византијска царица
Период	1416—1417.
Претходник	Јелена Драгаш
Наследник	Софија од Монферата

Ана Васиљевна (рус. Анна Васильевна; 1393 — август 1417) била је византијска царица, односно прва супруга цара - савладара Јована VΙΙΙ Палеолога, венчали су се 1411. године,^[1] најстарија ћерка московског великог кнеза Василија I Димитријевича Рјуриковича и велике кнегиње Софије Гедимин од Литваније. Од 1416. године, носила је титулу „млађе царице“, умрла је после три године брака, пре него што је њен муж преузео независну власт.

Биографија

О венчању пишу овако: јачањем Московске кнежевине „почеле су најближе политичке везе између Москве и Византије, по узору на јединство које је владало између патријараха и руских митрополита.Одушевљен оживљавањем јаке државне власти у Русији, цар Манојло II Палеолог је желео да обнови брачне везе између Константинопоља и руских владара, прекинуте татарским погромом, и 1414. године, верио је свог сина Јована и кнегињу Ану. (Према другим индицијама, на пример, Лична хроника, брак је склопљен 1411. године).

"Велики кнез Василије Димитријевич дао је своју кћер Ану у Цариград за кнеза Ивана Манојловича".

Историчари истичу: „Уочи пада Римског царства, Грцима је било драго да појачају свој утицај у највећој и најбогатијој метрополи Цариградске патријаршије и држе је под контролом. Већ је раније примећено да је у то време не само Цариградска патријаршија, већ и царски двор постојао скоро искључиво на средствима који је слала Русија“^[2].

Анин брак са царем - савладаром Јованом VIII Палеологом, који је тада био наследник византијског престола, обављен је уз учешће митрополита Фотија, који је 1408. године постављен из Цариграда на Кијевски митрополитски трон^[3]. Године 1414. кнегиња Ана је стигла у Цариград у пратњи јеромонаха Зосима.

Умрла је, према записима Дуке (Византијска историја Михаила Дуке Непотиса)^[4], од куге неколико година после венчања. Брак је био без деце.

Током њиховог кратког брака, њен муж је често био одсутан, а у време њене смрти је био у мисији на Пелопонезу. Према речима историчара Дуке, Анина смрт је потресла цео Цариград, јер су грађани волели младу руску принцезу.

Ана је сахрањена у манастиру Липс у Цариграду.

На „Великом” сакосу кијевског митрополита Фотија (Палата оружја, Москва) сачувана је Анина портретна слика: „Овде су представљени московски кнез Василиј Димитријевич, његова жена Софија Витовтовна, њихова ћерка Ана Васиљевна и њен муж Јован Палеолог. Ту је и Фотијев портрет. У близини руског кнежевског пара налазе се пратећи руски натписи, док све остале слике имају грчке натписе. У првом плану је византијски пар; ореоли око њихових глава такође наглашавају превасходну важност коју су византијски владари имали у очима господара“^[5].

Братанац царице Ане Васиљевне, велики кнез Иван III, касније ће се оженити братаницом њеног мужа, Софијом (Зоја) Палеолог.

Брак

Ана је била ћерка московског великог кнеза Василија Ι и Софије, ћерке литванског кнеза Витолда. Велики кнез Василије I Рјурикович је обећао цару - савладару Јовану VIII руку своје кћери већ 1411. године, али је она тада била исувише млада. Због тога су сачекали да напуни четрнаест година. У Цариград је стигла 1414. године. Византијски историчар Дука наводи да је руска принцеза добила име Ана тек приликом удаје за цара - савладара Јована VIII што значи да се до тада другачије звала. Међутим, у историјским изворима није наведено њено прво име. У Византији је постојао обичај да стране принцезе приликом удаје за византијског цара добију и византијско име.

Брак цара - савладара Јована VIII Палеолога и велике кнегиње Ане Рјурикович дозволио је Византинцима да већ у пролеће следеће године затраже помоћ у житу од пољског краља Владислава I Јагелонца, (краљ Вацлав III Пшемисл од Чешке). Краљ Владислав I је био рођак литванског кнеза тј. Аниног деде по мајци. Византијски извори називали су царицу Ану „Царица Рускиња“.

Смрт

Брак царице Ане и цара - савладара Јована VIII није дуго потрајао. Царица Ана Рјурикович је августа 1417. године преминула од последица куге. Имала је око двадесет и четири године. Сахрањена је у манастиру Константина Липса. У време Анине смрти цар - савладар Јован VIII није био у Цариграду већ се налазио у мисији на Пелопонезу. Током њиховог кратког брака цар - савладар Јован VIII Палеолог је често био одсутан те супружници нису провели пуно времена заједно. Према речима историчара Дуке, Анина смрт потресла је цео Цариград чији су грађани заволели младу руску принцезу. Цар - савладар Јован VIII је био удовац три године након чега се оженио маркизом Софијом од Монферата.

Породично стабло

16. Иван I

8. Иван II Иванович

17. Helena

4. Дмитриј Донски

18. Vasily Velyaminov, mayor of Moscow

9. Alexandra Ivanovna Velyaminova

2. Василиј I Московски

20. Konstantin Vasilyevich of Suzdal

10. Дмитриј од Суздаља

21. Helena

5. Eudoxia Dmitriyevna of Suzdal

22. Konstantin III of Rostov

11. Vasilisa-Anna Konstantinova of Rostov

23. Maria Ivanovna of Moscow

1. Ана Московска

24. Гедимин

12. Кејстут

25. Јевна

6. Витолд

13. Birutė

3. Софија од Литваније

28. Ivan Aleksandrovich of Smolensk

14. Svyatoslav II Ivanovich of Smolensk

7. Ана, велика кнегиња Литваније

Референце

^ Богуславский В.В. Славянская энциклопедия. Киевская Русь - Московия: в 2-х томах. Том 1 А-М.. — Москва: Олма-Пресс, 2003. — С. 37. — 791 с.
^ Петрушко В. И. Курс лекций по истории Русской Церкви. Дата обращения: 15 декабря 2008. Архивировано 17 декабря 2008 года.
^ Петрушко В. И. Курс лекций по истории Русской Церкви
^ Ducæ Michælis Nepotis, 20, p. 98.
^ История Византии. Прикладное искусство. Дата обращения: 17 октября 2008. Архивировано 22 июня 2008 года.

Литература

Политикин забавник број 2758

[1] Богуславский В.В. Славянская энциклопедия. Киевская Русь - Московия: в 2-х томах. Том 1 А-М.. — Москва: Олма-Пресс, 2003. — С. 37. — 791 с.

[2] Петрушко В. И. Курс лекций по истории Русской Церкви. Дата обращения: 15 декабря 2008. Архивировано 17 декабря 2008 года.

[3] Петрушко В. И. Курс лекций по истории Русской Церкви

[4] Ducæ Michælis Nepotis, 20, p. 98.

[5] История Византии. Прикладное искусство. Дата обращения: 17 октября 2008. Архивировано 22 июня 2008 года.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]